ОНИ ДОЛАЗЕ: Златна будућност је осигурана

Стефан РАЈИЋ

09. 06. 2022. у 11:07

ТЕКВОНДО је закорачио на спортску сцену "великим праском" 2012. године. Милица Мандић је на Олимпијским играма у Лондону не само донела прву златну медаљу Србији у овом спорту, него је испирисала неке нове клинце да у будућности понове њене успехе.

ОНИ ДОЛАЗЕ: Златна будућност је осигурана

Фото: Приватна архива

Пре нешто више од две недеље на Европском првенству у Манчестеру, њеним путем кренули су двоје 19-годишњих такмичара из клуба Азија, Стефан Таков (у категорији до 74 килограма) са првом златном медаљом у историји мушког теквонда, и Александра Перишић (у категорији до 67 килограма) са бронзаним одличјем око врата. Они су доказ да не морамо превише да бринемо и да ће се континуитет успеха у овом спорту наставити.

Обоје са великом радошћу гледају на ЕП, а Стефан се потајно надао да би са такмичења могао да се врати са одличјем.

- Увек су велика очекивања, надао сам се и тренирао, спремао, стремио сам ка медаљи на ЕП. Злато баш и нисам очекивао, иако сам ишао ка том циљу. Знао сам да на путу ка медаљи морам да савладам неке веома добре такмичаре, да се нећу "прошетати" до одличја на овако јаком првенству, тако да са те стране нисам имао притисак. Био сам у доброј форми. На тренингу имам осећај да могу да пружим још више и боље, али кад дође такмичење, једноставно, кажем себи да је то то и пружам максимум.

У ПОЧЕТКУ СВЕ ЈЕ БИЛА ИГРА

Љубав према теквонду јавила се у најранијем добу.

- Са пет година почео да тренирам у вртићу "Пчелица" у Новом Београду. Као мали нисам ни схватао шта је теквондо, за мене је то још била игра, временом сам се више упознавао са овим спортом. Имао сам, наравно, и неколико криза, да ли ћу остати у теквонду, али захваљујући, пре свега, тренеру Вељку Савичићу и мојим родитељима, успео сам све да пребродим. Када сам узео први пут златну медаљу 2015. на Првенству Балкана, пробудила ми се још већа жеља за путовањима на такмичењима, борбом за одличја. И то је била прекретница. До тада нисам замишљао да бављење текводом може да буде озбиљно колико је данас, заправо. Наравно, није дошло преко ноћи, али се временом све то обједнило - истиче Таков.

Александра је почела годину раније од Стефана.

- Почела сам да тренирам са четири године, захваљујући старијој сестри Тамари Нешић, теквондо је за љу био и остао љубав. Она ме је све време гурала, као и родитељи, али ме је она разумела са спортског аспекта. После операције колена 2019. схватила сам да волим овај спорт и да без њега не могу, да је то нешто што ме испуњава и чини срећном. Једва сам чекала да се залечим и надам се да ћу у наредних десет година као професионални спортиста остати у теквонду.

Александра још није стигла "обради" шампионат.

- Још ми је све невероватно, и даље нисам свесна, али у подсвести знам да имам бронзу. Још не стижем да средим утиске о ЕП, јер се такмичења нижу.

Таков је у Манчестеру до злата морао да савлада првог носиоца у четвртфиналу, а у финалу другог "костураша".

Фото: Приватна архива

 

- Знао сам да ми пут неће бити лак, да ћу у четвртфиналу имати борбу са Шпанцем Данијелом Барером Касадом, који ме је два пута побеђивао, да ћу морати преко њега да дођем до одличја. Полуфинале против Турчина, којег сам два пута побеђивао, било је најтесније и најнеизвесније. А у финалу против Неџада Хусића из БиХ, са којим сам се састао четврти пут, победу сам однео на "златан бод".

Перишићева је до бронзе дошла победивши у четвртфиналу олимпијску шампионку, Хрватицу Матеу Јелић, такође прву носитељку.

- Жреб сам видела дан раније, али с обзиром на мој ранг, знала сам да ће ми Матеа бити могућа противница, уколико се нешто неочекивано не деси. Била сам спремна и психички и физички. Уосталом, као и за остале борбе, јер у мојој категорији свако свакога може да победи. Веровала сам у себе и знала сам на шта циљам. Остаје ми жал због полуфинала, осећам да ми је одузето финале, јер сам противницу ударила у главу, али нисмо били у могућности да тражимо проверу.

ЦИЉ ЈЕ ПАРИЗ 2024.

АЛЕКСАНДРА и Стефан желе да се кроз две године нађу на ОИ у престоници Француске.

- Циљ сваког спортисте су ОИ. Отићи тамо ће је само по себи доживљај. То сам себи поставио као најважнији циљ у будућности - каже Таков.

Александра, дели исто мишљење:

- Наравно, желим да једног дана одем на ОИ, томе се надам, свакако.

Наредни циљеви су већ постављени, уз Светско првенство у Мексику, Стефан жели да дође до најсјајнијег одличја и на ЕП до 21 године.

- У септембру и октобру имамо важне гран-при турнире на којима скупљамо бодове за ОИ. Ту су и Медитеранске игре у Алжиру, почетком октобра имам првенство до 21 године, које ће ми бити последње у тој категорији, и ту желим да се окитим златом, јер имам бронзу из прошле године, када ми је финале измакло на "златан бод". Сада видим шансу да дођем до злата. Ту је, такође, и СП у Мексику, у новембру.

Фото: Приватна архива

 

Сличано размишља и Александра.

- Главни циљ до краја године је СП. Требало би да учествују сви најбољи, надам се да ће шампионат да се одржи пред публиком. Имамо довољно времена, бићемо максимално спремни за сва такмичења.

МИЛИЦА ЈЕ НАШ ИДОЛ

БИЛИ су врло млади када се Милица Мандић на ОИ у Лондону 2012. окитила златном медаљом.

- Наравно, Милица Мандић ми је идол. Она ми је највећи узор и као спортиста и као особа, њен пут ка освајању медаља, тренинга и живота. Увек је ту да помогне и посаветује. И као навијач је једна од најгласнијих. Из ње избија позитивна енергија и велика част је што сам био поред ње - каже Стефан.

Поред Мандићеве, Александри је старија сестра Тамара животни узор.

- Милица ми је идол што се тиче спорта, управо сам од ње добила много корисних савета. А сестра Тамара ми је узор што се тиче живота. Нисмо увек имале најбоље услове, али увек се држимо заједно и подржавамо, увек смо ту једна за другу.

Фото: Приватна архива

 

ПРОБЛЕМ СА ВИЗАМА

КОМПЛИКАЦИЈЕ са издавањем британских виза није их спутало на путу ка успеху.

- Знао сам да ћу се такмичити последњи дан и да имам највише времена да добијем визу. Нисам се много потресао, увек сам говорио себи: "Ма, стићи ће, биће све у реду" - истиче Таков.

Ни Александра се није много секирала:

- Нисам себи стварала притисак, моје је било само да тренирам и да дам све од себе, то је нешто на шта нисам могла да утичем. Просто, Бог све гледа.

ПРВА МЕДАЉА У МУШКОМ ТЕКВОНДУ

СТЕФАН признаје да није био свестан да Србија у мушкој конкуренцији није имала златну медаљу, све док он није исписао историју:

- Тај податак нисам знао до самог освајања медаље, и због тога ми је веома драго, поносан сам на то.

СВЕ ЈЕ ЛЕПШЕ УЗ ПУБЛИКУ

АЛЕКСАНДРИ је драго што је коначно могла да чује хук са трибина:

- Атмосфера је била одлична. Први пут после две године, била је ту и публика, неко ме бодри са трибина, чује се навијање, радост. То је нешто најбоље што човек може да осети док се бори.

АЗИЈА ЈЕ РАСАДНИК ТАЛЕНАТА

У ПРОТЕКЛИХ 26 година на теквондо небу Србије Азија се профилисала као један од најуспешних клубова код нас и у Европи. Предраг Ковачић је оснивач, уједно и тренер, дуго година је био селектор СЦГ, а касније и Србије.

- Постојимо од 1996. а са ове две медаље смо дошли до бројке од 30 европских одличја, што је изузетан успех за било који клуб на Старом континенту. Увек имамо јаке екипу на свим такимчењима, велики број репрезентативаца, између 10-15, у свим узрастним категоријама. Сад смо имали четворо међу сениорима, момке и девојке са 18, 19 година, а освојили су две медаље и пето место.

Зато нико није био изненађен освајањем медаља на ЕП у Манчестеру, јер су их Александра и Стефан навикли на успехе још од јуниорских турнира, али и Новак Станић, који је годину дана млађи, али, нажалост, сада није дошао до медаље.

- Веровали смо више чак и од саме Александре да може да направи сјајан резултат, као и Стефан. На тренизима смо видели колико су добро спремни. Наша очекивали су била велика, јер је то једна од најталентованијих јуниорских генерација у Европи. Наш клуб је на првенствима био боље рангиран чак и од репрезентација. Готово са свих надметања смо се враћали са медаљама. Александра, Стефан и Новак су дефинитивно будућност српског теквонда - закључио је Ковачић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

ВУЧИЋ: Ја се не борим ни за Путина, ни за Бајдена, већ за своју земљу

ВУЧИЋ: Ја се не борим ни за Путина, ни за Бајдена, већ за своју земљу

ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић истакао је данас да се он не бори ни за Владимира Путина, ни за Џозефа Бајдена, већ за грађане Србије и државу Србију, и да га не интересује шта имају да му поруче страни лидери, већ да гледа да у овим тренуцима Србија не буде на њиховом удару.

28. 09. 2022. у 13:20

НИЈЕ СЕ ЗНАЛО ГДЕ ПОЧИВА: Ђузин гроб је годину био тајна за све, а жена му је у последњим данима забранила контакт с колегама

НИЈЕ СЕ ЗНАЛО ГДЕ ПОЧИВА: Ђузин гроб је годину био тајна за све, а жена му је у последњим данима забранила контакт с колегама

НЕШТО мање од годину дана после смрти легендарног глумца, јавност и Ђузине колеге нису знали где могу да запале свеће и однесу цвеће.

29. 09. 2022. у 18:04 >> 18:07

Коментари (1)