МИЛОРАД ЧАВИЋ ЗА "МАГАЗИН СПОРТ": Одбио сам да тренирам Хрвате, а у Србији ми не дају спортску пензију

С. Крстовић

22. 07. 2021. у 11:00

МИЛОРАД Чавић је увек био експлозиван у базену, страствен у приватном животу, бритак на језику.

МИЛОРАД ЧАВИЋ ЗА МАГАЗИН СПОРТ: Одбио сам да тренирам Хрвате, а у Србији ми не дају спортску пензију

Фото архива ВН

На сваку неправду је бурно реаговао, а доживео их је и у води и на сувом. О отетом злату у финалу на 100 м делфин у Пекингу 2008, када је "Омега" доделила титулу свом пулену, ненадмашном Мајку Фелпсу, и дан данас бруји цела планета. Али, Чавић води и два судска спора са Пливачким савезом Србије, јер, по његовом мишљењу, због грешке администрације, већ две године не прима национално признање. А да је у свету и те како цењен говори позив ПС Хрватске да буде део стручног штаба њихове репрезентације!

- Имамо преталентовану децу. Изненадио сам се када сам видео да су Нина Станисављевић и Тања Поповић пливале у финалу на 100 м краул на јуниорском ЕП у Риму. Велика је ствар имати две девојке испод 56 секунди, јер сутра ћемо у мушко-женским штафетама бити сила, а 2028. имати озбиљан олимпијски тим. Волео бих да учествујем у раду ПСС, али сада једноставно то није могуће. Зашто? Зато што сам их тужио, јер због њиховог пропуста више од две године не примам национално признање, које ми по првој Уредби припада од моје 35. године. Нисам добио ни награде за успехе у малим базенима. ПСС није предао потребну папирологију Министарству омладине и спорта. А немам подршку МОС, јер по њима не постоји модел да ме исплате - прича Чавић у телефонском разговору из Сијетла за магазин "Спорт".

Признаје популарни Мило да се дуго ломио да ли да тужи Савез:

НАПАЛИ МЕ АЛБАНЦИ

ПРЕ 13 година је на ЕП у Ајндховену суспендован, јер је приликом доделе медаље као шампион обукао мајицу: Косово је Србија.

- Било је доста емоција, сада са 37 година гледам на ту ситуацију другачије. Мудрији сам, свестан сам да сам могао да угрозим колеге. А, у Италији ми је два пута био угрожен живот због сусрета са албанским екстремистима. Поносим се тиме што сам урадио, али сагледавајући ситуацију није било баш паметно и није било право место. Опет, погодила нас је велика неправда и желео сам као шампион да искажем своје мишљење.

- Ако добијем на Суду, они ће то морати да исплате из свог буџета, што би значило да би наши пливачи били ускраћени за ту суму. Буквално дуго сам се борио сам са собом, шта је исправно. А исправно је да мени буде исплаћено оно што сам заслужио пре 13 година. Награду за олимпијско сребро сам добио од државе, јер је ишло преко ОКС. Али, национално признање нисам. У ПСС се правдају да се то загубило, што је немогуће. И избегавају ме.

А недавно је уследио позив Хрватске:

- Писао ми је председник ХПС пре неку недељу да им се придружим, да постанем део њиховог стручног штаба. Веровали или не. И јавила се дилема: како да помогнем другима, када нисам својима. А не могу зато што ПСС ради против мене и буквално одузима од мог детета и од мог живота.

О чувеном финалу са Фелпсом, када наводно није јако ударио зид, нема никакву дилему:

Фото архива ВН

 

- Одувек сам у мом срцу знао да сам победио. Знам и да су неки медији желели да то признам пораз. Али, то никад нисам урадио, јер сам ја освојио злато! И даље боли то што је "Омега" била и остала његов спонзор. Увек су имали интерес да га бране, уместо да кажу да им систем није на вишем нивоу. Али, проблем је када једна фирма држи монопол у некој организацији. Колико сам прочитао, "Омега" је само једном унапредила систем од 2008. године. Кад год видим неког спортисту да носи њихову марку сатова или их рекламирају, доживаљавам га мало другачије и увек се питам шта би радио да упадне у сличну ситуацију као ја. Вероватно би добио оно што је заслужио, јер је под покровитељством "Омеге".

ЗАХВАЛАН ДУГАЛИЋУ

ЗА Чавића је преломна била 2007. Дипломирао је на Барклију и морао је да тражи спонзоре, како прерано не би завршио каријеру.

- Спасло ме је Удружење банака Србије. Не знам на који начин могу да се захвалим Верољубу Дугалићу. Он ми је први помогао и носим га у срцу. Не само због те помоћи, него што је био уз мене и када сам оперисао кичму... У оно време молио сам државу у свим медијима како бих обезбедио 30.000 евра за припреме за Пекинг. Нико се није одазвао, а Верољуб је уз помоћ пријатеља и пословних контаката обезбедио спонзоре - прича Чавић.

Зато Чавић истиче да данас не осећа ништа према тој медаљи и жели да је поклони:

- Зато што сам освојио злато. Размишљам да ли да је поклоним мом петогодишњем сину Максиму, али он је превише мали да би разумео ко сам ја био у спорту. Мислио сам и о свом тренеру Мајку Ботону, да му на тај начин искажем љубав и захвалност за све што је учинио за мене. Он због америчког бојкота Игара у Москви 1980. није могао да се такмичи на 100 м лептир. Причали смо и он се само насмејао.

Када се са 37 година осврне на бурну каријеру, признаје да је схватио да је породица основ свега:

- Превише сам бринуо, имао несаницу размишљајући шта ће ко да мисли о мојим потезима. Читао сам коментаре, који су знали да ме подигну или сруше. Нисам био довољно зрео. Иако сам уживао, није било паметно то што сам се неко време припремао у Србији. После оволико година схватио сам да је породица све.

Зато сада подвлачи да живот није спорт:

- Ја сам неко ко је био спреман да угрози своје здравље, после операције кичме доктори су ми рекли да ризикујем да постанем инвалид. Био сам неко ко је своје најближе гурнуо у страну да би остварио своје снове. Сада сам схватио да медаља не чини човека, већ да човек чини медаљу. Ја сам много више од некадашњег спортисте. Ја знам ко сам, шта сам. Један од разлога што сам отишао из Србије је то што сам желео да будем свој, да ме не гледа цео свет као спортисту већ као човека, оца. Мирније спавам зато што ме моји клијенти и људи са којима радим сваког дана не доживаљавају као шампиона, већ као човека који има знања. И који је био до пакла и назад и преживео.

Фото архива ВН

 

МАЈИЦЕ СА НАТПИСОМ ЈУГОСЛАВИЈА КУПОВАО НА АЕРОДРОМУ

- МИ, који смо одрасли у другим земљама смо веће патриоте од оних који живе у Србији. Макар по понашању, ако не и у срцу. Поносимо се српским пореклом, чувамо традицију. Ја сам 2000. одлучио да пливам за Југославију, јер је још било свеже после НАТО агресије. Моји су били поносни, као и моји другари из детињства након мог првог већег успеха, светског рекорда у малим базенима и финалу на 100 м краул на СП 2003. У Барселони, Пливачки савез је из треће прешао у прву категорију, добио десетоструко већу суму. Дотле нисмо имали опрему, капице, мајице са натписом Југославија куповао сам на аеродрому. Зато бих волео да мислим да је наше пливање достигло ниво захваљујући мојим почетним успесима. Касније сам доживео да ми млади пливачи на томе честитају - каже Чавић.

НАДОГРАДИО САМ СЕБЕ КАКО БИХ УЧИО ДЕЦУ

ОНО што није могао да покрене у Крагујевцу, успео је у Сијетлу.

- Тада са 28, 29 година нисам знао да онај који покреће фирму најмање ради оно што мисли да ће радити. Ја сам морао да се бавим менаџментом и локалним политичарима да бих изборио термине. А мени је одувек било у срцу да радим да децом. Овде држим радионице, анализе и часове. Планирам да у септембру упишем мастер психологије спорта. Изненађује ме то што доста пливача феноменално плива, а када треба то да покажу обесхрабрени су, немају веру у себе... То ме је инспирисало да надоградим себе како бих учио децу по свом програму.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (12)