КОШАРКАШКИ БОЕМ СА ЦРВЕНОГ КРСТА: Дружио се са Гагом Николићем, Драженовог брата избацио из репрезентације, од Жељка створио легенду

Новости онлине

16. 09. 2021. у 10:01

ЉУБИТЕЉЕ кошарке у Србији пробудила је ужасна вест. Легенда светске кошарке Душан Дуда Ивковић преминуо је у 78. години.

КОШАРКАШКИ БОЕМ СА ЦРВЕНОГ КРСТА: Дружио се са Гагом Николићем, Драженовог брата избацио из репрезентације, од Жељка створио легенду

Фото: Из књиге "Врачарци крсташи"

На вест о смрти прослављеног стручњака сећамо се његове велике исповести коју је за портал "011 Инфо" дао пре три године.

Душан Ивковић је један од најуспешнијих и најтрофејнијих тренера европске и светске кошарке. За више од четири деценије тренерске каријере освојио је десетине трофеја са клубовима које је водио у нашој земљи, Грчкој, Русији и Турској, а издвајају се две Евролиге са Олимпијакосом.

Са сениорском репрезентацијом Југославије, три пута је био шампион Европе и једном света, а 2009. је освојио и прву медаљу Србије у сениорској кошарци. Потекао је из Радничког са Црвеног крста, где је тренерски стасао уз брата Слободана.

Ивковићев живот проткан је низом анегдота, али и тешких момената, а неке од њих испричао је у интервјуу за портал "011Инфо", где је говорио о себи од најранијег детињства па све до кошаркашког звезданог неба до кога је стигао.

- Од Фројда па надаље, многи сматрају да се личност формира у најранијем детињству. Сигурно негде до пете године, моја породица и старија сестра су ту одиграли пресудну улогу. Свакако, велики утицај су имали Црвени крст и Раднички, чије ми је игралиште било преко пута куће у којој сам живео.

Београд је био скроз другачији у то време. Београд мог одрастања је био један мали град. Ми смо били везани за Црвени крст. Ретко када би неко одлазио са Крста. Тада смо имали своје пољанче које нам је свима остало у срцу до данас. Верујем да мој брат, који је умро јако млад пре 23 године, када би се данас појавио на Црвеном крсту, не би га препознао. Ми смо знали свако двориште, сваку кућу. У тим малим кућама и малим двориштима живот је био једноставан. Носиле су се капе камилавке. Нисте на улици могли да видите ниједан читав олук јер су сви ударали у њих да се покажу.

Као најмлађи у шесточланој породици, ја сам увек имао неки задатак. Од ношења угља за потпалу, претакања купуса, куповине хлеба, до овога и онога.

Сећам се када ме је Лула, супруга Бате Живојиновића, са којима смо били јако добри, звала да дођем на годишњицу у нашу цркву. Након тога је требало да идемо у “Младожењу”, а ја сам размишљао куда да прођем. Да ли Голубачком и Дравском улицом. Кренуо сам Дравском и све је било пуно паркираних аутомобила, тако да је могло да се прође само средином улице. Ниједна кућа из мог детињства није остала, свуда су велике зграде. Многи су људи решили своју егзистенцију добијајући за те плацеве нека одређена средства и то јесте позитивно. Ипак, у време нашег одрастања, све је било саткано од тих малих кућа у којима су доминирали вртови пуни цвећа.

Као што вероватно сваки љубитељ кошарке зна, Дуда Ивковић је рођен и одрастао у култном београдском насељу Црвени крст које је дало неке од највећих уметника, спортиста и других значајних људи из историје Србије.

- Не сме се заборавити да је тадашњи Црвени крст дао велики број уметника – сликара и глумаца, врхунске научнике и било је за понос живети у таквом Београду. Оно што је, рецимо, Гага Николић често знао да говори је: “Ми смо на Црвеном крсту имали све”. Иначе, он је мој другар из клупе из основне школе и били смо јако добри. Нажалост, његов и мој посао су нас након завршетка факултета раздвојили, па се нисмо толико често виђали - присетио се Ивковић.

Постоји и једна анегдота из његовог детињства када је умало настрадао.

- То је био мој први несташлук. Имао сам неких шест година тада. Пођемо ми као клинци пешице на Дунавац да се купамо. Понели смо неку лопту, а у то време лопту није имао баш свако. И тамо почне да ми водена струја носи лопту све даље и даље.

- Ја да је дохватим кренем ка њој и почнем да упадам у муљ све дубље и дубље, тако да сам почео да се давим. Некако успем да мало одскочим изнад воде, а ови моји компањони Јовановићи, Власта, Мита и Цоба, прва двојица су били млађи од мене, а овај трећи старији, цркавају од смеха, уопште не схватајући да се давим. На сву срећу, наиђе један момак, тада студент на ДИФ-у, извади ме из реке и испумпа воду из мене. После сам стално, сав поносан, причао како ме је спасао “један ДИФ-овац”. Тада је бити ДИФ-овац било оличење јунаштва, спортисте, добро грађеног човека, па сам се осећао почаствованим што ме је један од њих избавио - испричао је Ивковић.

Његово детињство је обележио спорт, пре свих кошарка и бокс које је тренирао у "свом" Радничком, одакле је и кренула његова кошаркашка каријера, најпре као играча, а онда и тренера.

- На првом месту, ја сам у Радничком почео да играм кошарку. У Радничком сам почео да радим као тренер давне 1971.године, на позив мог првог тренера Боре Ценића. То је битно утицало да се целог живота посветим тренерском позиву и радим један посао који сам јако волео. Због тога сам јако срећан човек. Ретко ко може да ради дуги низ година посао који воли и жели.

- Друга ствар која је јако битна јесте то да Црвени крст, односно Раднички, није дао само много врхунских спортиста. Мислим да ниједна средина није дала толико врхунских квалитетних тренера као Раднички. Ту бих издвојио моја прва два тренера Боривоја Ценића и Ранка Жеравицу, затим читав низ великана попут покојног Циге Васојевића, мог брата, Пљакића и Ђорђевића, на крају и моју маленкост, па касније и ове млађе тренере као што је Вучуровић и остали. Да не набрајам да не бих заборавио и тиме увредио некога.

После успеха који је остварио са Радничким прешао је у београдски Партизан са којим стиже до прве титуле првака Југославије.

- То је била нека круна мог тренерског позива. Неко ће рећи: “Тада си радио најбоље”. Али, мислим да за успех у раду и тренерском послу број трофеја није основно мерило. Трофеји и тренуци славе кратко трају. Увек волим да цитирам једног америчког тренера са колеџа. Када му је речено да је те године радио најбоље, одговорио је: “Не. Ја сам увек радио најбоље што могу, преносио своје знање и трудио се да играчи буду што бољи. Али, ове године сам имао далеко најбољу генерацију играча.”

- У мојој првој сезони имао сам срећну околност да су ми тадашња два најбоља светска играча, Далипагић и Кићановић, давали велику подршку. Међутим, одласком Далипагића у војску, догодила се огромна смена генерација у Партизану. Те смене генерација треба радити плански. Али срећна околност је била то да је ту био Драган Кићановић који је окупио млађе играче. Да не помињем после играче који су били тада Фарчића, Зечевића, Латифића и остале. Појавили су се млади играчи као што су Марић, Петровић, Керкез, Тодорић, Пешић, а имали су ту капитена Кићу који је то добро и квалитетно радио.

Веровао је да са Партизаном може и на кров Европе.

- Са моје стране, ми освајамо троструку титулу. У то време ме је Кићановић молио да му будем кум, али сам му рекао да сам му ја тренер и да је боље да одабере некога од својих саиграча.

- Међутим, тај ривалитет између Кићановића и Далипагића, ако је уопште постојао, помогао им је да израсту и буду најбољи играчи. Ја тада нисам имао довољно искуства. Комплетна управа Партизана била је подељена на Прајинце и Кићинце, а моје присуство са недовољно искуства није могло да осујети те поделе. Уместо да смо их саставили када се овај вратио из војске, а могли су да играју још једну сезону заједно, сигурно да би Партизан био првак Европе тада. Али је Кића одлучио да иде у војску да покаже да ли ће тај исти тим да буде са Прајом у стању да направи исти резултат. Праја је на самом почетку, нажалост, имао повреду.

- Често сам им говорио – Ви сте најбољи, али сте у некој зависти гори од Силване Арменулић и Лепе Лукић. Нисам имао довољно ауторитета тада да им кажем – Бићемо прваци Европе, сигурно, дајте да саставимо тим. Сада, са овим искуством бих то могао да решим, али је у то време то било много тешко.

Ипак, нација ће га некако увек памтити по успесима са репрезентацијом, најпре СФРЈ, потом са Југославијом и на крају и Србијом. А репрезентацију ондашње заједничке државе је преузео након кризе која је трајала десетак година, када су изостајала злата са великих такмичења.

- Већ 86-87. наша репрезентација је била омражена у готово свакој дворани у Европи. Публика нам је звиждала, било је исценираних ситуација, измишљених инцидената, а ту је и она чувена утакмица са Русима где смо примили 10 поена за један минут. Тада, немајући пара, ишли смо на неку новогодишњу турнеју и у дворани Берси (Париз) играчи су на терен, који је био у мраку, излазили кроз неки обруч који је био у пламену. То је деловало импресивно. Међутим, све се орило од звиждука. Питао сам се како је могуће да тако млади играчи, од Дражена Петровића, преко Кукоча, Рађе, Дивца, Паспаља, тако лоше буду примљени.

Иако је у тиму имао најбоље европске играче није се либио никада да одмах сасече неке ствари у корену за које је претпостављао да могу да му касније створе проблеме у екипи.

- Мој први рез је био да из репрезентације одстраним Ацу Петровића и Грбовића. Састанак у Загребу, хотел Палаце, стручни савет, председник Мирко Новосел ме пита: “Зашто изостављате прво крило Европе, а Петровић ће донети мир у тиму. Како ће реаговати Дражен Петровић на све?”. Рекао сам само да се не слажем са њим и да је то мој избор.

- Пролази два дана, они не објављују списак играча. Ја зовем и кажем, ако нећете да објавите списак тражите другог тренера. Објавили су списак и Дражен није одреаговао, нити било ко други. И тако је та репрезентација формирана.

Бити тренер таквим играчким величинама, људима који важе за једне од најбољих свих времена уопштено у историји кошарке, није било нимало лако. Треба поставити на неки начин границу ко је тренер, а ко је играч, наметнути свој ауторитет...

- Када тренирате вансеријске таленте, то уопште није лако. Неко ће помислити довољно је да им баците лопту и они ће играти. То уопште није тако. Ја сам на припремама за Олимпијаду 1988. године држао репрезентацију читавих пет и по месеци и штета што та генерација није имала прилике да игра против првог "Дрим тима" 1992.

- Да би се тим талентима човек наметнуо, мора кроз одређени рад и период да унапреди њихову игру и да се они фокусирају знајући да ће бити бољи. Дражен Петровић, који је тада је играо у Реал Мадриду, је говорио: “Ја сам сигуран да мене целе сезоне ове припреме игре репрезентације држе.” Након што је отишао у НБА промениле су се неке визије, али добро. Тада је хтео посебан третман као Дивац, који са Лејкерсима играо финале са Детроитом до јуна, па да и њему буде омогућено да се тада прикључи репрезентацији.

Нажалост, сан о окршају европског и америчког "дрим тима" на Олимпијским играма у Барселони се никада није остварио због већ познатих дешавања на овим просторима, која нису имала везе са спортом.

- Велика је штета, оно што смо ми сањали, а нисмо дочекали, да та доминантна генерација играча не игра против "Дрим тима" са Меџиком и Џорданом и осталим играчима. Мислим да смо могли да их добијемо.

- То су били најтежи тренуци у мојој тренерској каријери, када сам осетио да политика утиче на све то и када су нам одузели право да играмо. Најтеже ми је било да то саопштим играчима када смо се окупили у Солуну. Нисмо чак могли да се окупимо у Београду.

Међутим, после незаслужених спортских санкција где су се током периода од 1992. до 1995. године пре свих Ивковић и Жељко Обрадовић довијали на разне начине како би окупљали играче и задржали им тај дух играња за национални тим, следи величанствени повратак на велику сцену освајањем злата на Европском првенству баш у Ивковићевој Атини.

- Стицајем околности, добијамо шансу да 1995. наступамо. То је било важно јер освајањем првенства Европе добијамо право да играмо и на Олимпијским играма и на Светском првенству.

- У квалификацијама смо имали утакмицу против Бугара где, на крају они воде са један разлике, а Паспаљ треба да шутира два пенала. У тајм-ауту ја кажем играчима: “А сада ће Паспаљ да убаци оба бацања и све ће бити у реду.” Међутим, он убаци само једно, тако да смо отишли у продужетке где смо једва добили и прошли даље.

А на Европском првенству два пута побеђујемо Грке што нам никада нису опростили, а чак је и Ивковићева супруга пребијена тада у хали.

- Онда, на несрећу, на том првенству два пута добијемо домаћина. Први пут у групи и други пут у полуфиналу. И направи се онај хаос, какав је већ био на терену. Где моју супругу пребију у гледалишту. Та нека грчка филозофија и мржња, то је дошло до тога вероватно подстакнуто самим врхом грчке кошарке, мада после тога и амбасада Грчке у Београду и многи грађани Грчке су ми послали хиљаде телеграма извињења.

Са кормила репрезентације је имао план да се повуче након тог злата и оног првог и највећег дочека испред Скупштине града.

- Сећам се, тада су ме питали колики хонорар тражим да водим репрезентацију. Рекао сам им да се репрезентација не такмичи и да не желим да узимам никакав новац. Моје је да тренирам репрезентацију док не изађемо на прво велико такмичење, а после ћу се повући. То моје повлачење било је после 1995.

- Тада сам Жељка врло тешко наговорио да прихвати тај посао. После једне ноћи проведене у Атини где је била велика група људи, међу којима Маљковић, Шакота, Жељко и Душко Бајевић, у новинама изађе наша слика са насловом “Српски лоби”, а ја означен као неки вођа. После тог састанка сам успео да Жељка приволим да преузме репрезентацију. Међутим, тада је Човић тражио да Жељко буде тренер, а ја да останем селектор. Рекао саму му: “Слушај у овом послу може одговорност да преузме само један човек”. Ипак, прихватио сам јер мислим да је то било најбоље за тим.

Титулу првака Европе у клупској конкуренцији коначно је освојио тек 1997. године са Олимпијакосом чиме је уписао своје име у историји клуба из Пиреја.

- После 1996., када је титулу освојио Панатанаикос, ја долазим у Олимпијакос и те године доста супериорно добијамо Барселону у финалу. Што рече Сале после утакмице, никада нас нико није тако добро исчитао.

Међутим, Олимпијакос тада прави велику грешку. Неко је председнику Сократису Кокалису, великом имену у Грчкој, напунио главу да нешто није у реду са Дејвидом Риверсом који је био битан играч у Олимпијакосу. Негде у јануару, када смо поставили један систем и адаптирали се, обилазимо Сократис и ја играче и долазимо до Риверса. Он председнику каже да је те године на четири такмичења био МВП играч и да очекује да буде боље плаћен, чак у категорији најплаћенијих играча попут Даниловића у Болоњи. Међутим, дешава се нешто чудно. Договорили су се о некој цифри, па је то поништено. Од стране Риверса је дата нека понуда која је трајала 24 сата, а нико се није јављао на телефон од стране Олимпијакоса.

Излазимо на проглашење првака Европе у Шпанији и он зове. Каже одлази у Фортитудо. Да је он тада остао, плус Бодирога који је јавио да жели да дође у Олимпијакос, могао је да се направи тим који би, онако шетајући, могао да буде првак дуги низ година.

Како сам признаје, његов план је био да се пензионише још 2000. године, али једноставно тада није могао да не ради.

- Заправо, 2000. године мислио сам да је време да престанем да радим. Дошао сам у Београд, али када сам видео каква је атмосфера, рекао сам да ипак морам да направим неку организацију живота да могу да наставим да живим као и до тада. И рекох одох да радим.

И умало је тада постао први европски тренер на клупи неког НБА тима.

- То лето сам преговарао са челницима Денвер Нагетса, и тадашњи генерални менаџер Кики Вандевеј је био заинтересован да добијем шансу. Денвер је у том тренутку имао простора у буџету за плате за озбиљна појачања и добру позицију за предстојећи драфт. Ипак, преговори су се одвијали јако дуго, и ја сам рекао да имам заказан састанак са ЦСКА у Ници, и да ако не конкретизујемо све пре њега, одлазим у Москву. Тако је и било, иако су се они након потписаног уговора поново јавили, дао сам своју реч и прихватио се важног и великог посла који је следио.

- У том тренутку ми постављамо један ЦСКА у ситуацији где је постојала криза руске кошарке и клупске и репрезентативне. Играмо три финал фоура где је требало да врхунац посла буде финал фоур у Москви, да освојимо ту титулу. Међутим, те исте године добијамо четири пута Таукерамику и играмо полу финале. Тамо играју, Калдерон, Приђони, Мациаускас, Ноћиони, Скола и Оберто и, нажалост, губимо ту утакмицу под великим притиском.

Ипак, оно што је 2012. године урадио са Олимпијакосом у Евролиги се не памти. Од екипе која је средином сезоне изгледала као распад створио је новог европског шампиона.

- Имао сам тада преспоре центре, Спанулиса који је превише држао лопту; буџет је скресан са 35, на 6,7 милиона за играче, где је Спанулис сам имао 2,4 милиона, а за остало је требало потписати са 15 играча.

- И одлучујем да узмем Лова кога је Партизан отпустио и још једног центра и постајемо потпуно други тим који је изванредно бранио пикенрол. Добром игром стижемо до полуфинала где добијамо Барселону потпуно заслужено, али у нас финалу чека ЦСКА који је био најдоминантнији тим. Вероватно, да смо играли 100 утакмица са њима, тешко да би добили иједну. Прво полувреме губимо убедљиво. Ја направим хаос у свлачионици, свашта кажем Спанулису, не би ли их разбудио. После минус 19 тргоше се клинци. Пукла је енергија из публике и прешла на терен. Ево сада се најежим када се сетим. То је нешто што треба доживети на терену.

Раднички је недавно прославио 99 година постојања, а натоварен је проблемима. Чак сте пристали и да будете на месту председника како би помогли клубу. Како се борите?

- У тренутку када су ме позвали, нисам хтео да будем председник, иако сам кроз историју имао функције и у друштву и у кошаркашком клубу. Тада су ми рекли, “Ставили су нам шапу на локацију, морамо да се спасавамо”. То се испоставило тачним. Одједанпут се изгубило оно што је Раднички, добијајући ту Соколану и право доживотног коришћења имао. Онда сам одлучио да помогнем и да се боримо за Раднички колико можемо.

Фото: М.Вукадиновић

 

- С друге стране, успели смо да прикупимо нешто новца за прославу стогодишњице Радничког. Када се појавило мало пара, неко је имао идеју да прави ватромет, што је по мени било нечувено. Не може се правити ватромет на прослави, а колико јуче није било ни струје ни воде. Мора се бити мало скромнији. У старту сам одбио да будем председник Организационог одбора. Ипак, тражио сам да ми поднесу извештај о свакој понуди и сваком динару где је отишао. Новац који смо добили, договорили смо се да не трошимо ни на шта друго него искључиво у сврху припрема стогодишњице прославе.

- Да се разумемо, ја волим Партизан и пратим шта се ту дешава, али сам остао веран Радничком и Црвеном Крсту - закључио је Дуда Ивковић у овом интервјуу.

(011.ИНФО)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)