АДРИЈАНОВА ИСПОВЕСТ ОД КОЈЕ ЋЕТЕ СЕ НАЈЕЖИТИ: Имам рупу у зглобу и још једну у души (ФОТО+ВИДЕО)

Novosti online

11. 05. 2021. у 19:34 >> 21:33

КАЖУ да сам нестао, да сам напустио милионе, да сам на дрогама, да сам се вратио у фавеле... Смејем се на свата сра*а, поручује славни бразилски фубалер Адријано у исповести за theplayerstribune. Преносимо његов текст који никога неће оставити равнодушним:

АДРИЈАНОВА ИСПОВЕСТ ОД КОЈЕ ЋЕТЕ СЕ НАЈЕЖИТИ: Имам рупу у зглобу и још једну у души (ФОТО+ВИДЕО)

EPA/EFE

ФАВЕЛЕ

Саму ту реч људи погрешно разумеју. Странци то не разумеју, човече. Када говоре о Бразилу, када говоре о малој деци у сиротињским четвртима? Компликовано је.

Када размишљам о одрастању у фавелама, заправо мислим о томе колико смо се тада забављали. Размишљам о летећим змајевима, вртешкама, шутирању лопте по улици...

Био сам окружен породицом, мојим људима, одрастао сам у заједници коју зову фавела. Нисам патио. Живео сам.

Слушајте, зарадио сам много новца у каријери. Али, колико новца бисте платили да имате ту радост поново? Знате о чему причам.

Бог ми је лопту поставио на стопало и сећам се када сам добио позив да идем у Фламенго да тренирам, нисам могао да верујем.

Било је помало лудо јер смо живели у Пењи, а ако сте некада били ту знате да је је**о дугачак пут од Пење до Фламенгове школе у Гавеи, две линије аутобуса и ја мали као кикирики па неко мора да иде са мном.

EPA/EFE

Да није било моје баке, нико не би знао ко сам. Слушајте, не знате ви каква је то жена. Тај карактер. Легенда!

Испричаћу вам кратку причу.

Једном када сам био у Интеру, новинари су ме свуда пратили. Камповали су око моје куће и нису одлазили. Осећао сам се заробљено. Моја бака је била са мном тада и чујем је како спрема нешто у кухињи.

Питао сам је шта то спрема. Одговорила ми је да не кува ништа. Али, држала је огромну посуду.

"Правим поклон за твоје пријатеље испред", рекла је. "Шта? Бако, па ти си луда. Не можеш то да урадиш".

"Не, не, само ћу мало да окупам твоје пријатеље новинаре. Лепо је и топло. Свидеће им се". Хахахаха, ср**е! Била је озбиљна човече. Каже: "Не сме нико да се шали са мојом бебом. Има да их научим лекцију".

Е, сада разумете каква је?

Моја бака је жртвовала цео свој живот да бих ја пробао да будем фудбалер. И једног дана је сан био готово завршен. Завршен!

Када сам имао 15, Фламенго је желео да ме отпусти. Искрено. Проблем је био што сам играо левог бека и брзо растао. Изгледа да је било до оних кокица. Замислите мене, Адријано, је...ни леви бек? На крају године, тренери поделе децу у два реда. Покажу прстом и кажу" Ти, идеш овамо".

Леви ред, отпуштен си.

Десни ред, остајеш.

Покажу на мене и кажу "Адријано идеш тамо".

Леви ред. Збогом.

И, хвала Богу, док сам одлазио, један од тренера је повикао: "Хеј, не, не, не. Не, Адријано. Он остаје за сада". Невероватно, зар не? Када Бог умеша прсте у наше животе, то не можемо да објаснимо.

У том моменту, сазнао сам да је све питање опстанка. Када су ме померили ка нападу, знао сам да је то моја последња шанса. Шта сам могао да урадим?

Брате, борио сам се. Ударио сам сваког ко би ми стао на пут.

То је још једна ствар коју странци не разумеју. Када си нападач, то није трка. Не, не, не. Када лопта дође до твоје ноге, и имаш два велика штопера иза себе који покушавају да те убију, то није трка.

То је туча, Улична туча.

Шта сам могао? Ударио бих сваког великог мајмуна који би ми стао на пут.

Фламенго ме је задржао као нападача, хвала Богу, а онда неколико година касније, када сам имао 17, добио сам шансу да тренирам са прим тимом. И да играм против одраслих људи. Играли су да нахране породице. То је другачији ниво. Морао сам свима да докажем да не могу да се шале са мном.

Дођем тако у шансу, лопта ми легне на леву ногу. А знате шта се догађа после тога. Не могу то да објасним. Као да Бог спусти прст са небеса и дотакне копачку. Затворио сам очи послао ногу ка лопти колико сам јако могао.

БУМ!

Лопта је погодила пречку и летела назад попут птице и одбила се на половину терена, озбиљан сам.

Неколико месеци касније, добио сам позив у репрезентацију. Тако се све брзо догодило. И даље сам живео у фавели са родитељима. Дремао сам када су објавили шири списак на телевизији.

Мајка је улетела у собу и повикала: "Адријано, Адријано! Сине! Позван си у репрезентацију! Мој боже".

EPA/EFE

А ја сам хркао. Рекао сам: "Шта? Да ли ме заје*аваш?". Устао сам са кревета и видео име на телевизору.

Људи, ја имам 18 година, живим у фавели, каква репрезентација. Само годину дана касније, отишао сам у Интер и људи су почели да ме зову Император.

Како то може да се објасни? Божја рука, кажем вам.

Сећам се да сам тек стигао у Италију и нисам знао шта се догађа. Гледао сам око себе а оно: Седорф, Роналдо, Занети. Толдо. Човече! Седорф шета без мајице по свлачионици са 7% телесне масти, какав лудак! Велико поштовање!

Никада нећу заборавити, играли смо против Реал Мадрида пријатељску на Бернабеуу и ушао сам са клупе. Добили смо слободан ударац и пришао сам лопти. Зашто да не? И неко долази иза мене и каже: "Не, не, не. Ја ћу да га изведем".

Матераци! Тај велики кретен, хахаха!

Желео је да га изведе. Али је Седорф пришао и рекао да ме пусти. А, нико се не шали са Седорфом.

Наравно да је Матераци одступио. Занимљиво је да док гледате снимак, видите Матерација како стоји са рукама на куковима, мислећи: "Ово дете има да опали лопту у задње редове трибина".

Људи ме и даље питају о том слободном ударцу.

Како, како, како? Како си ударио тако јако по лопти?

Кажем им: "Ср...ње. Не знам! Ударио сам је левом ногом и Бог је учинио остатак". БУМ!

Горњи угао.

То је био почетак љубавне афере са Интером. И дан-данас је Интер мој клуб. Волим Фламенго, Сао Пауло, Коринтијанс... Волим многа места где сам играо, али је Интер нешто посебно.

Италијански медији? Добро, то је већ друга прича, а-ха-ха.

Али Интер? Најбољи, човече!

Песма ме и даље најежи када се сетим како су је певали на Сан Сиру.

EPA/EFE

"Сви стојимо због овог Бразилца".

Дођавола. Човек из фавеле попут мене? Ја сам италијански император? Нисам много урадио, а већ ме сви третирају као краља. Лудо. Сећам се да ми је породица долазила из целог Рија да ме гледају. А када кажем породица, мислим да ме не разумете. Бразилски стил. Не мислим на тату и маму већ на 44 особе! Рођака. Теча. Тетки. Ујака.

Цео комшилук је стао у авион.

Вести су дошле до председника Моратија (легенда!!!). И он је рекао: "Хеј, ово је посебан моменат за овог дечка. Дајте аутобус за породицу". Морати је осигурао целу туру аутобусом за њих. Можете ли да замислите, 44 Бразилца на тури по Италији. Хахахаха, каква сцена брате! Журка!

То је разлог због ког никада нећу рећи лошу реч за господина Моратија или о Интеру. Сваки клуб тако треба да се понаша. Бринуо је о мени као о човеку.

Знам шта сада мислите?

"Али, Адријано, зашто си отишао из фудбала, зашто си нас оставио?".

Добијем то питање сваки пут када се вратим у Италију.

Знате, понекад мислим да сам један од играча кога су најмање људи разумели на читавој планети. Људи не разумеју шта ми се догодило. Све су погрешно схватили. А, веома је једноставно, искрено.

У размаку од девет дана, од најсрећнијег дана у животу стигао сам до најгорег дана у животу.

Од раја до пакла, буквално.

25. јул 2004.

Финале Копа Америка против Аргентине. Сваки Бразилац памти ту утакмицу. Губили смо од тих ... до последњих минута. Почели су да нам се ругају, да нас задиркују, да изгубимо главу. Луис Фабијано је хтео да удари свакога, а-ха-ха. "Заборави утакмицу, хајде да убијемо ту ђубрад".

Остало је песма. Филм. То је песма. Не знам шта је било, али није реално.

Лопта лети. Конфузија. Лактови. Тела. Нисам могао да видим ништа. Ако видиш снимак, забио сам лакат у некога. А, онда, случајно је лопта стигла до мог стопала. Дар са неба.

БУМ!

Пољубац дебелог човека упућен Аргентинцима!!!

Постали смо шампиони после пенала.

А, Аргентина није!

Тако победити Аргентину, у мојој земљи, док ме породица гледа... то је вероватно најсрећнији дан у мом животу.

Дечко је дошао из је...их фавела, човече. Како да не мислим да ми је Бог помогао тако што је спустио прст из раја и дотакао мој живот?

И то је лекција за све. Небитно је ко сте, можете да будете на врху света. Да будете Император, али ваш живот може да се промени за...

*Трептај ока*

Баш тако.

Четврти август, 2004. Девет дана касније. Вратио сам се у Европу са Интером. Добио сам позив од куће. Рекли су ми да ми је отац преминуо. Инфаркт.

Не желим да причам о томе, али једино што могу да вам кажем да после тог дана моја љубав према фудбалу никада није била иста. Он је волео фудбал, тако сам га заволео и ја. Било је толико једноставно. Била је то моја судбина. Када сам играо, чинио сам то за моју породицу. Када сам постизао голове, постизао сам их за породицу. Тако да када ми је отац умро, фудбал више никада није био исти.

Био сам преко океана, у Италији, далеко од породице и једноставно нисам могао да се помирим са тим. Постао сам депресиван. Почео сам да се опијам. Нисам желео да тренирам. Није било до Интера. Једноставно сам желео да идем кући.

Да будем искрен, иако сам постигао много голова у Серији А тих пар година, иако су ме навијачи волели, моје задовољство је ишчезло. Био је то мој отац, знате? Нисам могао само да притиснем прекидач и да се поново осећам као раније.

Нису све повреде физичке природе, разумете?

Када сам повредио Ахилову тетиву 2011. године? Знао сам да је то био крај за мене, физички. Можете отићи на операцију, опоравак и покушати да наставите, али никада неће бити исто. Моја експлозивност је нестала. Баланс такође. И даље ходам млитаво и даље имам рупу у скочном зглобу.

Исто је било када ми је отац преминуо. Само је ожиљак тада био унутар мене.

“Човече, шта се десило са Адријаном?”

Брате, једноставно је.

Имам рупу у зглобу и још једну у души.

EPA/EFE

Током 2008. Мурињо је био у Интеру и свега ми је било превише. Новинари су ме пратили свуда и све са Мурињом представљало је “Је..ни пако! Је..но ср…ње!”

Рекао сам себи, Господе, извуци ме одавде.

Једноставно нисам могао да се изборим.

Позвали су ме за репрезентацију и пре него што сам отишао Мурињо ми је рекао: “Не враћаш се, зар не?”

Рекао сам му, “Већ си то знао”.

Карта у једном правцу, брате.

Новинари понекад не разумеју да смо ми људска бића. За мене је био огроман притисак да будем Император. Дошао сам ни из чега. Био сам дете које је само желело да игра фудбал, да касније попије своје пиће и да излази са друговима. Знам да то није нешто што би већина фудбалера рекла ових дана зато што је све тако озбиљно и зато што је присутно много новца. Али ја сам искрен. Никада нисам престао да будем клинац из фавела.

Новинари су говорили да сам “нестао“. Причали су да сам се вратио фавелама, да се дрогирам, измишљали свакакве приче. Објављивали су моје фотографије говорећи да сам окружен гангстерима и да је моја прича трагична. Морам да се насмејем јер не знају шта раде када пласирају такве приче.

Вратио сам се својим људима, пријатељима, заједници. Не желим да живим у дворцу на брду далеко од свих. Вратио сам се онима који су ме познавали када сам био АДИ-РАНО, у аутобусу са кокицама у устима.

EPA/EFE

Наравно, за све постоји цена. Био сам ван форме – физички и ментално. Знао сам да ће ми бити потребна помоћ. Завршио сам у Сао Паулу како бих добио помоћ у њиховом тренажном центру. Тада је Сао Пауло имао најбоље лекаре на свету. Почео сам да причам са психологом који ми је помогао да се изборим са депресијом и успео сам да се поново изградим и вратим у нормалу.

Посебна захвалност и љубав иду господину Моратију, зато што је он увек био кул у односу са мном. Пустио ме је да имам свој простор и слободу јер је увидео кроз шта пролазим. Неколико пута сам ишао из Италије у Бразил, али на крају нисам могао да слажем.

Господин Морати ме је позвао један дан и упитао како се осећам.

Рекао сам му да једноставно не могу више да издржим и да морам да останем у Бразилу.

Прихватио је моју одлуку у потпуности. Пустио ме је да нађем свој мир. Због тога га изузетно поштујем.

“Адријано се одрекао милиона како би отишао кући”.

Да, можда сам се одрекао милиона. Али коју бисте цену ставили на своју душу? Колико бисте новца платили да би се добили назад суштину живота?

Тада сам био скрхан очевом смрћу. Желео сам поново да се осетим као онај стари. Нисам конзумирао наркотике. Да ли сам пио? Да, наравно, и те како. Наздравље и теби брате. Слушај, ако ми узмеш узорак мокраће, часна реч – нећеш пронаћи дрогу. Дан када ћу узети дрогу је дан када мајка и нана неће бити живе. Али знаш шта? Сигурно ћеш ми наћи алкохол. Ова бочица за мокраћу ће се вероватно претворити у Каипирињу (прим. аут)!

Када сам се вратио кући у Рио да играм за Фламенго, нисам желео више да будем Император. Желео сам да будем само Адријано. Желео сам да се забављам. Рећи ћу вам истину о екипу Фламенга. Понекад бисмо се појавили на тренингу не ради фудбала, већ због пића које је следило касније. Чим бисмо завршили тренинг – бум – време је за журку! Право код Меркада. Све жене су знале договор – “Бићемо код куће до поноћи. “

Наредног дана на тренингу, увек би неко био мамуран, а други би рекли: “У реду је брате. Видим да си сје..ан. Чувам ти леђа, ја ћу трчати за тебе!”

Све смо радили заједно, човече.

И победили смо. Донети Фламенгу прву титулу после 17 године? Ма дај, брате. То је било посебно.

Никада нисам био исти након што ми је отац преминуо, али те сезоне осетио сам да сам код куће. Поново сам осетио задовољство. Поново сам био Адријано.

Адријано је био дечак из фавела.

Адријано је дечак који се вози аутобусом са својом наном.

Адријано је био дечак којег је Фламенго хтео да отпусти.

Адријано је био дечак који се борио.

Адријано је онај мангуп који последњи остаје на ногама.

Никада нисам престао да будем та особа. Новац, слава, чињеница да сте познати… Не мењају како сте рођени, разумете?

Нисам освојио Светско првенство, не.

Нисам освојио Либертадорес, не.

Али знате шта? Освојио сам све остало. И имао сам паклен живот, брате.

Био сам поносан на Императора. Али без Адријана, Император је бескористан.

Адијано не носи круну. Адријано је дечак из сиромашних четврти којег је додирнуо Бог.

Је л’ вам сада јасније?

Адријано није нестао у фавелама. Само се вратио кући.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Коментари (0)