ЕМОТИВНА ИСПОВЕСТ "МАЛОГ АЦЕ": Зашто га нису желели у тиму, ко га је чувао као дете и зашто је брат испаштао због његовог фудбала?

Novosti online

21. 04. 2021. у 16:23 >> 16:30

Александар Митровић је данас рекордер и херој Србије, или барем њеног националног тима. Али, да би стигао до таквих епитета, млади Смедеревац је прошао заиста трновит пут.

ЕМОТИВНА ИСПОВЕСТ МАЛОГ АЦЕ: Зашто га нису желели у тиму, ко га је чувао као дете и зашто је брат испаштао због његовог фудбала?

FOTO: FSS

Митровић је отворио душу и присетио се свог почетка, детињства, фудбала на улици и бројних других, не тако лепих тема…

-Улица је увек била пуна деце, а ја сам био најмлађи клинац у групици са којом сам играо фудбал. У почетку ме нико није желео у тиму зато што сам био најмањи, али су касније схватили да сам најбржи, па су почели да ме бирају – рекао је митровић за Информер, па додао:

– Увек сам хтео да се доказујем и ништа ми није било тешко. Сви су ме доживљавали као млађег брата. Зову ме мали Аца и данас када дођем у стари крај. Дружимо се и сада када сам у Смедереву. Без обзира на број обавеза који имам, увек се потрудим да нађем времена за њих – почиње причу Митровић.

Али, већ на самом почетку појавили су се реални проблеми, Смедерево – Београд, сваки дан на тренинг, уз много обавеза његових родитеља.

-Одрастао сам у нормалној, радничкој породици. О мени и брату су доста бринули баба и деда јер су мајка и отац много радили. Када су били у првој смени, устајали су у четири ујутру да иду на посао. Тата је био возач, а мајка кондуктер у ‘Ласти’. Тако су се и упознали. Без обзира на гомилу обавеза, увек су налазили времена да са нама уче или да мене возе из Смедерева у Београд на тренинге – присећа се Митровић и наставља:

– Шест пута недељно. Пре или после школе, у зависности од тога која сам смена, чекали су ме да ме одведу на тренинг и врате кући. Имао сам времена само за школу и фудбал, а они само за посао и моје тренинге. Путовали смо тако од моје девете до четрнаесте године. Онда сам се преселио у Београд’.

Данас на своје детињство гледа из друге перспективе, као отац.

-Тек сада, када сам отац, схватам колику су жртву због мене подносили моји отац и мајка. Одрицали су се свега да бих ја успео да остварим снове, да бих могао да радим шта волим. И мој брат је много пута морао да се жртвује. На пример, дешавало се да немамо пара и онда он не добије нове патике или мајицу да би имали мени да купе копачке или костобране.

-Наравно да сам срећан што сам успео, али ми је много драже што се то догодило због свих њих, који су годинама себе стављали у други план да бих ја ишао према својим циљевима. Драго ми је што данас њима могу да пружим више – наводи фудбалер Фулама.

Па и у Партизану дуго није био у првом плану, и за то је било потребно време и доказивање.

-У периоду од моје девете до 14. године ниједном нисам био стартер на утакмицама, само сам у игру улазио с клупе. Много пута сам желео да променим клуб, да одустанем, али они ми нису дали. Био им је циљ да ме склоне са улице, да не кренем странпутицом. Да моје окружење буде здраво, да се не дружим са уличарима, већ са спортистима, да будем васпитан како треба. И дан-данас памтим речи које су ми често говорили: ‘Ако желиш да будеш најбољи, мораш да тренираш више од свих.’ То ме је ојачало за све што је касније дошло – каже Митровић.

Како каже, од Партизана није много зарадио, али се на крају сав труд исплатио.

-Мој први уговор у Партизану је био на 1.000 евра месечно. Требало је да зарадим 12.000 евра за годину дана, међутим, ја сам примио три плате. Родитељи су ме у том периоду још издржавали. Нико од Партизанове деце није се опарио у Партизану, али ми смо тад маштали о победама, головима у дербију, трофејима и нико није мислио на новац – истиче Митровић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)