ФУДБАЛСКА "ЗЛАТНА ПАЛМА" Јуниорска репрезентација Југославије на ЕП у Кану 1951. освојила прву златну медаљу за наш фудбал

Владимир Станковић

20. 03. 2021. у 21:12

МНОГО пре него што су Саша Петровић (1967) и Емир Кустурица (1985) тријумфовали на филмском фестивалу у Кану са "Скупљачима перја" односно "Оцем на службеном путу", Југославија је још 1951. на Азурној обали освојила својеврсну фудбалску "Златну палму".

ФУДБАЛСКА ЗЛАТНА ПАЛМА Јуниорска репрезентација Југославије на ЕП у Кану 1951. освојила прву златну медаљу за наш фудбал

ФОТО: Архива Борбе

Такав фудбалски трофеј не постоји, али ваљда је дозвољено мало ауторске слободе. Радило се о четвртом јуниорском првенству Европе играча до 18 година, такмичењу у организацији ФИФА (од 1956. под окриљем УЕФА). После сребрне медаље најбољих фудбалера на Олимпијским играма у Лондону 1948. био је то први велики успех, прва златна медаља у колективним спортовима за ФНР Југославију.

Ако останемо при филмској терминологији, "режисер" је био селектор Тони Погачник, а пошто је Милош Милутиновић био први стрелац и најбољи играч првенства, то му дође као да је освојио "Златну палму" за најбољу улогу. Милош је тада играо у малом Бору. У новинама је прочитао да се окупља јуниорска репрезентација, замолио је човека из управе клуба да га пријави. Генерални секретар ФСЈ Милорад Лишанин је саопштио Боранима: "Нека мали буде сутра у Београду, поподне је тест утакмица."

Путовао је возом целе ноћи, али то му није сметало да тог раног поподнева на терену старог стадиона Црвене звезде - буде најбољи. Као најистуренији играч "белог" тима дао је три гола, дриблао, један гол је и наместио. Погачнику је све било јасно. Већ је имао првог на коначном списку за Француску. На вечери у хотелу "Балкан" младићима је саопштено да ће им бити јављено преко клубова ко иде у Кан, док је Милошу јасно речено:

- Ти мали одмах вади пасош!

Исте вечери кренуо је кући. У Нишу је мењао воз, купио је сутрашње новине и са узбуђењем прочитао да је за Кан "сигуран само Милутиновић". Његовом одушевљењу није било краја. У Бору су га дочекали другови, сви су били поносни.

Тако се Милош нашао у друштву младих играча из целе Југославије. Најмање их је било из великих клубова: из Црвене звезде Момчило Станић и Мирослав Лазић, из Партизана Нинослав Капамаџија и Војкан Стефановић (касније познати психолог), из загребачког Динама Лука Липошиновић. Голман Благоје Видинић је бранио у скопском Вардару, Лазаревски је играо у битољском Работнику, Драгољуб Жупац у крушевачком Напретку, Раде Огњановић у Срему, Антон Рудински у Спартаку, Милан Љубеновић и голман Тодоровић у београдском Радничком. Помињемо само неке који су касније направили добре сениорске каријере и стигли и до А репрезентације.

РАТ ВЕЧИТИХ РИВАЛА ОКО "ЧИГРЕ"

МИЛОШЕВА фудбалска звезда засијала је пуним сјајем и довела до прве велике афере у југословенском фудбалу. Црвена звезда и Партизан су буквално заратили око младог аса. Тог лета '51 на релацији Бор-Београд одвија се велика драма око матуранта средње техничке школе, водила се беспоштедна спортско-политичка борба, било је свега, од врбовања до праве отмице, да би у целу ствар била умешана чак и Удба. Ипак, и поред "киднаповања" од стране Црвене звезде, Партизан је на крају победио и "Плавој чигри" навукао црно-бели дрес, обезбедивши му жељу да заигра крај свог идола Стјепана Бобека.

Милутиновић је за шест сезона у Партизану (1952-1958) одиграо 213 утакмица и постигао 231 гол, од којих је 87 првенствених мечева (53 гола).

Турнир у Кану играо се од 22. до 26. марта. Учествовало је осам репрезентација подељених у две групе. У четвртрфиналу су постигнути ови резултати: Белгија - Енглеска 1:1 (Белгија је прошла жребом), Аустрија - Швајцарска 3:1, Северна Ирска - Холандија 2:0 и Југославија - Француска 3:0. У полуфиналу Аустрија је победила Белгију са 3:1, а Југославија Северну Ирску са 2:1.

Милутиновић је од прве утакмице са Француском (3:0), 22. марта у Ници, најавио да ће бити звезда турнира. У убедљивој победи дебитаната на европској сцени над селекцијом домаћина, Милош је дао највећи допринос као двоструки стрелац (Љубеновић је дао један гол). На Азурној обали је заблистао плавушан рођен у Бајиној Башти, који је после губитка родитеља у рату са двојицом браће и сестром растао код тетке у Бору. Егзалтирани уредник

"Л' Екипа" Габријел Ано прогласио је бледоликог момка за принца југословенског фудбала: "Запамтите то име! Милош Милутиновић је ђаволски даровит."

ФОТО: Архива Борбе

У полуфиналном окршају, опет у Ници, југословенски младићи су једва изашли на крај са високим и снажним Ирцима. После велике борба, било је 2:1, победи је опет кумовао Милутиновићев трећи гол на турниру.

Финалу са фаворитом Аустријом, актуелним шампионом Европе, 26. марта у Кану, присуствовао је и Жил Риме, председник ФИФА од 1921. до 1954. године. Пре меча поздравио се са свим играчима.

Почело је сјајно по "плаве". "Наш тим је први гол дао већ у 7. минуту шутем главом, Милутиновић је захватио центаршут Липошиновића. Други гол, у 27. минуту, био је последица комбинације Перића, Огњановића и Липошиновића а егзекутор је био Жупац" - загребачки лист "Наш спорт" пренео је, до детаља, збивања на терену.

 
Аустријанци су у 32. минуту смањили на 1:2. После одмора, Аустријанци играју као препорођени. Код наших играча осетила се нервоза, често су грешили. Шест минута пре краја резултат је поравнат - 2:2. Није било спаса за Видинића. "Трећи гол је био ремек-дело солисте Милутиновића."

Милутиновић је у књизи Милета Коса "Милош, чаробњак фудбала", описао тај гол за историјску победу:

- Кад смо кретали са центра замолио сам Љубеновића да ми дода лопту. Био сам љут, али и некако чудесно сигуран у себе. Остављао сам противнике једног за другим. Ушао сам у 16 метара, прешао сам још једног играча када ми је голман кренуо у сусрет. Шутирао сам испод њега, лопта је ушла у гол. Било је то 3:2 за нас. Постали смо прваци Европе. Гледаоци су одушевљено аплаудирали...

Капитен тима Милутиновић је и у том победничком јуришу на аустријски гол на канском фестивалу талената, потврдио префињеност и елеганцију достојну принчевске одоре у коју га је Ано уденуо својим пером. Било је то предсказање да се рађа један суперас.

Специјални извештач београдског листа "Наш спорт" (претеча дневног листа "Спорт) био је селектор Тони Погачник, који је констатовао да су "велика воља и самопожртвовање носили наше играче, то је одлучило утакмицу финала":

"Одсвирана химна Југославије била је највећа почаст победника. Председник ФИФА Жил Риме изјавио је да је победа Југославије заслужена, а да је цео наш тим дао изванредно лепу и брзу игру, а да су се нарочито истицали Милутиновић и Липошиновић", известио је за "Наш спорт" млади стручњак Тони Погачник, који је једну од најлепших прича југословенског фудбала "наплатио" местом првог тренера Партизана већ следеће године, где је, још под утисцима бравура из Кана, у први план избацио велико појачање "црно-белих" из Бора Милоша Милутиновића који је почео да гради успешну играчку каријеру.

ФОТО: Архива Борбе

Победници из Кана дочекани су као хероји, стизали су хвалоспеви са свих страна. Неколико дана по повратку омладинаца у земљу ФСЈ је организовао представљање младих шампиона на Коларчевом народном универзитету. ФНР Југославији је овај успех младих фудбалера дошао у прави час, у јеку притисака Совјетског Савеза и Стаљина после Резолуције Информбироа, као "најлепше признање, најлепша награда, да нашој клеветаној и нападаној земљи извојују још једну, радосну, међународну спортску победу, да се тробојка с петокраком завијори на почасном месту".

Остало је забележено да је прву европску титулу у Кану изборило 11 играча из једанаест различитих клубова. Победу у финалу изборио је овај тим: Видинић - Станић, Рора - Капамаџија, Лазаревски, Перић - Огњановић, Љубеновић, Милутиновић, Жупац, Липошиновић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)