ЕМИР КУСТУРИЦА: Марадона - то је највећа животна представа која се одвијала пред целим светом

Новости онлине

28. 11. 2020. у 11:16

ЕМИР КУСТУРИЦА: Марадона - то је највећа животна представа која се одвијала пред целим светом

ФОТО: АП

ДА је дуже живео, шта би још могло да буде када је већ све било.

Изгубљену слободу широм планете, будио је у нашем памћењу својим волејима, од све већих понижења у овом невремену штитило нас је сећање на његове дриблинге, голове које је давао пркосећи гравитацији и светској сили, чак и када се помогао руком, праштали смо, јер тада је правда била преча од закона.

Праштали смо тако други гол против Енглеза јер онај први није био само чин освете Тачерки за Фокланде, то је био дриблинг као плес који нас удаљава од смрти. Никада и ничему се толики свет, одједном, није радовао као Дијеговим головима. Тешко да је, због било чега, било где, у мирнодопско време, произведена толика радост. Када сам му то рекао на Куби, у башти хотела Национал, он ми је вртећи хавану у зубима, циркајући маргариту одговорио:

– Јеси ти сигуран да је тако?

– Јесам како нисам!

– Закуни се!

– Кунем се!

– Заборављаш на мене. Ја сам се у Мексико Ситију радовао више од свих вас заједно!

Од Сомалије, до Мексико Ситија, Ханоја до Конга, слинави дечаци су прво видели његове дриблинге, ако нису били вршњаци, вртели су видео снимке, и знали како је то дечак – "Ел Пибе", за којег се, касније, само чинило да је одрастао. Он је остао "Ел Пибе" у души коју је тело слушало, веровали су на пољанама, улицама и сокацима, јер како би друкчије, касније, могао да све противничке играче и непријатеље предрибла, избаци из кукова, изврти на петопарцу, заманта их као да су се возили на рингишпилу.

Тако су сиротани широм планете одрастајући, за разлику од "Ел Пибеа", добили свог пи-ар-а, заштитника, Божију руку, мађионичара који, када није више могао да их штити дриблинзима и уз плач се опростио од фудбала, његова реч се чула као сиротињска песма; где год се појавио, прво је показивао тетоваже Че Геваре, Кастра и пустио нам на машту да замишљамо кога нисмо видели на његовој кожи. Како кажу његови земљаци, он није био комуниста иако није ништа поседовао, он је био највећи борац –  "антиимперијалиста". Када се једном у Буенос Ајресу појавио брат Била Клинтона, Дијегу је пријатељ јавио у којем хотелу је гринго одсео. Дијего је позвао собу Клинтоновог брата и рекао му:

"Шта ти тражиш овдје, др***ијо? Ко те пустио? Ја не могу у Америку, јер сте ми напаковали допинг, а ти ‘ладиш м**а у мом граду!”

Марадона је у својих 60 година саставио два века, онај у коме се родио и касније постао "Бог од блата" и овај у којем је, нажалост, умро усамљен у Буенос Ајресу, у кући за коју сумњам да је била његова. Није марио за иметком, волео је живот, трошио више него што је зарађивао, новац је био једна од ретких зависности која га је машила. Да је било друкчије, можда не би умро усамљен, тек пуштен из болнице. Нашао би се неко да га негује. Верујем да он то није хтео. Не треба заборавити да то није био први пут да умире. Једном сам сведочио колапсу, срчаном нападу, где се после два дана из болнице појавио у Рамосовом ноћном клубу одакле су финансирани, сваке године, Дијегови рођендани, претварани у "религиозне процесије".

Велики типови не умиру из прве, али многи, као Дијего, заврше сами на смртној постељи. То су животне утакмице са најближима једнако жестоке као оне на стадионима или из магле и полусвести, када је после неба додиривао дно. И тада је знао да га гледамо, али није заборављао да дигне шаку и онима којима је требало, покаже средњи прст. Тада смо знали да није све пропало и да има наде у повратак. Ако је лако потрошио све зарађене новце, нико опет од великих није тако тешко дошао до новца. Више пута ми је показао ноге испод колена, ту су недостајали читави делови кости, то су биле ране ратног ветерана, могло је бити да је стигао из, Ирака, Сомалије, Авганистана, Либије, Сирије.

Радећи филм о "Ел Пибеу", путовања у Буенос Ајрес су неколико пута била залудна. Зове ме једном срећан што ћемо друговати: "Брате, чекам те, биће ића и пића". Ја долетим у Буенос Ајрес, а њега нигде. Нисам се узбуђивао, иако је то био први пут да сам био подређен нечијем ауторитету. Да је он не само велика појава, социолошки феномен, нисам сведочио само у Напуљу. На премијери нашег филма у Кану се таква ствар никада није десила да је било који глумац изазвао аплауз који је у једном тренутку претио да ће срушити балкон Гранд палеа.

У Дијеговом срцу није више било места, није могло да стане више ништа, па је оно, на крају одлучило да се заустави. Толико пута му је послужило најбоље што може и сада више није могло даље и то је расплакало планету. Некада су људи плакали за краљевима и принцезама, царицама и принчевима, али сада знамо да никада није било ни цара ни краља који су оволико растужили људски род. Никада раније таласи суза нису клизили низ образе белих, црвених, жутих и црних. Није био први који је највише желео да буде вољен, али нема од несветих да је неко био обожаван као он. Није био шкрт. Имао је неизмерно великодушан осмех који је, уз Руску вакцину, још једино могао да нас спасе од короне. Дијего као да је знао како је Исус Христ морал видео као милосрђе, склоност ка слабијима. Он је у овај век истоварио свој пртљаг у коме су се нашли најузвишенији идеали и склоност ка дроги.

"Ако је кокаин дрога, онда сам ја наркоман", рекао ми је, а онда се сажалио над самим собом.

"Емире, какав бих ја био фудбалер да се нисам дрогирао"?

Мало ко ће заборавити Дијега. Када једном видиш трик мађионичара, заборав нема шта да тражи. Једино што је Дијего отишао када није требало. У време короне и времену смрти, сви стојимо на изудараним ногама Дијега Арманда Марадоне и чекамо, у полузатвору, да нас побију колико им буде требало, па да нас лече колико буду хтели.

Запратите Новости спорт на Фејсбуку

(Искра)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (5)