ЕКСКЛУЗИВНО ЗА "НОВОСТИ" МИХИН КУМ: О последњим Синишиним тренуцима, Ибрахимовићу, Љајићу, шоку од ког се не опоравља

НИКО од нас ниједног тренутка није ни помислио, а камоли слутио, да се Синиша овог пута неће изборити са болешћу. Веровали смо да ће, као и претходно, победити и наставити. Тим пре што је, рецимо, дан пред одлазак на промоцију Земанове књиге са сином шетао улицама и парком седам-осам километара. Мислили смо сви да иде набоље, као први пут. Међутим, осетио је погоршање. Отишао је у болницу... А онда се десио шок. Страшан шок. Неизрецив. Не могу да се помирим са чињеницом да се више нећу чути и видети с њим, као ни цела његова фамилија...

FOTO: Nebojša Paraušić

Тим речима, видно уморан, Мирослав Тањга, дугогодишњи пријатељ, вишеструки кум, саиграч и сарадник Синише Михајловића, за "Новости", ексклузивно описује одлазак са животне сцене фудбалског великана, с којим је био нераздвојан друг више од три деценије.

Колико год се труди да остане стамен и успомену на најбољег друга сачува у себи, Тањга не може да сакрије емоције.

ФОТО: М. Бајић

- Тешко је речима то описати. Остао сам без најбољег пријатеља. Тешко је то схватити у овом тренутку. То је процес који траје, који се догађа, а све мислиш да се то није десило. Све је као сан, не верујем да се дешава као ни његова супруга и деца, мајка и брат, пријатељи. Знам, тежак период тек долази и човек се мора с тим изборити. Синиша је био толико велик да неће остати заборављен - једва Тањга долази до речи, јер бол је огроман.

Испраћају Михајловића присуствовали су бројни саиграчи с којима је наступао у разним клубовима, као и фудбалери супарничких тимова, навијачи, поштоваоци спорта.

- Не знам ко није био да испрати Миху на вечни починак у базилици свете Марије, чувеном здању у Риму. Тамо је указана велика почаст. Нико није остао равнодушан на месту где су се православна и католичка црква нашли на заједничкој служби. Говорили су "наш и ваш Синиша", речи које имају тежину. Дан пред сахрану реке људи су одавале последњу пошту нашем великану. Био је величанствен испраћај у Вечном граду у историјском здању, и сви би требало да будемо поносни што смо Срби. Од Михе смо се опростили на начин на који он заслужује.

Foto: Profimedia

Потом, присетио се Мирослав дана када су истовремено стигли у Нови Сад...

- У Војводину смо дошли почетком јула 1988. године. Сећам се шта смо имали на себи. Познавали смо се одраније, са терена, као ривали, док је Синиша играо за Борово, а ја за Динамо из Винковаца. Милорад Косановић је дошао по нас, возио нас Сале Станковић, прву кафу у Новом Саду попили смо у чувеном ресторану "Чемп", браће Качар... првих шест месеци живели заједно као подстанари на Новом насељу. Као код правих Славонаца, код нас је било кобасице, кулена и чварака и, увек, домижана, флаша 10 литара црног вина, далматинског из Шибеника.

FOTO: Privatna arhiva

Хранили су се, како Тањга прича, "Код Цулета", у "Грилу" и у ресторану Славка Обадова, где су се окупљали спортисти. Излазили су у "Точак" код Милета Пице, "Ареу", по кафићима...уписали су и Факултет заштите на раду, јер нису знали да ће живети од фудбала.

- То су били почеци, сањарења, стварања каријере... и били смо срећни, а нисмо имали ништа. С друге стране, имали смо све: сјајну екипу, другаре, тренере Љупка Петровића, Милорада Косановића, Јосипа Пирмајера и Јову Коврлију, који су знали како према нама да се односе, знали за младалачки живот и прохтеве и нису нас спутавали. Зато смо и освојили титулу шампиона Југославије са Војводином, те 1989.

Тадашњи стамени штопер Новосађана јасно се сећа тријумфа над Партизаном и ситуације у којој је Синиша постигао ефектан погодак из слободног ударца.

- Водили смо 2:1, уписао сам се у стрелце захваљујући Воркапићу, а затим је уследио "слободњак" за нас, баш по Синишиној мери. Док је намешато лопту, рекао сам Милку Ђуровском: "Ово је пенал, 3:1 за нас". Погледао ме с неверицом и одмахнуо руком. Међутим, Миха је "пројектилом" потврдио моје речи.

Из Војводине, као играчи који су Новом Саду донели другу шампионску титулу, прешли су у Црвену звезду, у поход на "кров Европе".

- То су биле године успеха нашег фудбала и нас самих. Бити шампион Југославије са Војводином, огроман је резултат, а до њега нас је довело другарство. Играли смо из љубави, пуни разумевања, а не из интереса, јер нисмо знали шта је то. Прешли смо у наш најтрофејнији клуб, били тужни што се држава распада. Црвена звезда се винула до светских висина, где је Миха опет имао водећу улогу. Сви се сећамо његових голова Бајерну...

Наставак каријере их је раздвојио, Михајловић је отишао у Италију, Тањга у Турску, а затим у Немачку, али су непрестано били у контакту.

- Дошли смо у године, оженили се, изродили децу и рекао сам му да више немамо права да се свађамо и да на наш уобичајен начин, размењујемо мишљења. Да не буде оно наше, "Ево кумови". Све је између нас остало исто, тај однос у одрастању и када смо знали да кажемо и укажемо на оно што мислимо да није добро, оно што нико други у очи неће рећи. Мислим да је то доказ истинског пријатељства. Ми смо имали тај однос.

Вишеструко кумство, као и чињеница да су синовима дали имена један другог, били су потврда нераскидивог пријатељства.

FOTO: Privatna arhiva

- Најпре сам венчао Миху, који је свом првенцу дао име Мирослав. Наравно, он је мене венчао и мој син се зове Синиша. Крстили смо децу, после сам га венчао и у цркви у Сремским Карловцима, тако да имамо вишеструко кумство.

Прва сарадња двојице стручњака на тренерском плану била је 2012. године у репрезентацији Србије, касније је Тањга био скаут у Милану и Торину, а пет сезона заједно на клупи у Болоњи.

- Од 2018. смо били заједно у свакодневном раду. Миха је био шеф тренера, шеф стручног штаба и његова реч је била одлучујућа. Дилеме по том питању није било. Сада, у Болоњу не могу да се вратим. Једноставно, емотивно не могу. Не видим себе у том клубу после пет година на клупи проведених са Синишом. Сада да седнем без њега? Не могу. Све би ме подсећало...

Опроштај од Синише Михајловића у Риму, како Тањга истиче, потврда је каква је људска и фудбалска громада био.

- Од људи из јавног живота и света спорта, видело се колико је Миха био цењен у Италији, а у Србији није ни 20 одсто од тога. Италијани поштују однос према фамилији, према послу у ком је Миха био радан и одговоран, врхунски професионалан и велики ауторитет. Сетимо се само како је разговарао са Берлусконијем. Он је реаговао истински, искрено и исправно и по цену губитка посла. Стајао је иза својих речи. Сви су то знали да цене. То је величина и карактер који га је дизао у висине и до чега је он држао.

Тањга, такође, наглашава да је Михајловића током болести подржавао велики број људи са свих страна.

- Неки играчи с којима је Миха имао "конфликте", највише су бринули и звали. И то, не из куртоазије, него су се интересовали за човека кога су много ценили. Био сам често у контакту са Златаном Ибрахимовићем, Адемом Љајићем... звали су редовно играчи с којима је сарађивао, Коларов, Ивановић... да не набрајам и не пропустим неког. Јер, сви наши играчи и спортисти који су га познавали су се људски интересовали. Такође, велику бригу показали су Италијани, играчи из разних земаља који су тамо наступали. То је била брига, љубав и доказ колико је Миха био велики и колико су га волели.

FOTO: Privatna arhiva

Михајловић је, како Тањга потврђује, био велики борац, имао сву подршку породице, супруге и деце, мајке и брата и пријатеља.

- Биће боље из дана у дан, сви смо веровали у то. Предаја као опција није постојала. Никад то није била тема. Увек се разговарало о томе шта ћемо у будућности. Правили смо планове. Никад се над судбином није плакало. Волео је живот. Волео је Србију. Много. Био је везан за овдашње догађаје у нашем фудбалу. Распитивао се за Војводину, Звезду, интересовао га је Партизан... Обожавао је Нови Сад, град у којем је почео и завршио играчку каријеру и чији је почасни грађанин. Волео је дружења, свакодневне обичне, животне ствари. Жеља ми је била, а то сам му и рекао, да када изађе из болнице, дођемо у Нови Сад. Хтео сам да, између осталог, идемо у Сремску Каменицу на свињокољ, уз кисели купус... То нам се, међутим, није остварило - завршио је Тањга причу о великом пријатељу. 

ОЧУВАН КУЛТ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ 

Ванземаљци

- Гледали су нас као ванземаљце. Дошли смо из једне Југославије и где год смо се појавили, као да је дошао Реал, ПСЖ... Такав статус смо имали. Сећам се, у Верони смо победили на турниру домаћина, Глазгов Ренџесре и ПСВ Ајндховен. Указали су нам огроман респект.

СВАЂЕ

FOTO: Nebojša Paraušić

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације