МАУРО КАМОРАНЕЗИ: Балканци и Аргентинци имају исти фудбалски ген

НЕБОЈША Петровић

20. 01. 2022. у 12:00

ОН је током играчке каријере имао све одлике фудбалског ратника. Много прљавог посла, задатих и примљених удараца, проливеног зноја. Гарра и гринта, како кажу Јужноамериканци. Мојих ТОП 11 са Мауром Каморанезијем, чланом славне генерације Италије која је у Берлину 2006. године постала светски шампион.

МАУРО КАМОРАНЕЗИ: Балканци и Аргентинци имају исти фудбалски ген

Фото: АП

Да ли сам добро рекао? Да ли си заиста био такав као играч, garra и grinta?

- Да, могао бих да се идентификујем са тим атрибутима које си изнео. И то ми заиста чини задовољство.

У твојој породици је све било подређено фудбалу. Твој тата Хуан Карлос је био солидан аматерски играч, ујак Нестор Гомез је играо за Индепендијенте?

- Управо тако. Свако од нас поседује страст за неким спортом. Како код вас на Балкану, тако и код нас у Јужној Америци, деца се рађају и сањају да једног дана постану фудбалери. Јасно је да та жеља представља само 1 одсто онога што нам треба да бисмо успели у фудбалу. Није једноставно, морао сам пуно да радим и на крају сам успео.

Да ли то значи да смо ми Балканци слични вама Аргентинцима?

- Наравно. Ја сам то увек говорио. Увек. У културолошком смислу не знам, јер не познајем довољно вашу културу, али што се тиче фудбала, ту сам сигуран да размишљамо на исти начин. Чак су и карактеристике наших и ваших играча веома сличне. Жеља за креацијом, борба до последњег даха, храброст, персоналитет, имамо много заједничких особина.

ВОЖЊА МОТОРОМ

Пре десетак година твој сан је био да узмеш годину дана слободно и да се посветиш неким екстремним спортовима - сноуборду, скакању падобраном или вожњи мотора. Шта си успео од тога?

- Само вожњу мотором. За ово остало још увек нисам нашао довољно времена, јер никада у животу нисам правио дуже паузе са фудбалом. Али жеља за скок падобраном постоји и даље. Наћи ћу времена кад-тад.

У све екипе за које си играо пре Јувентуса, стигао си као потпуни незнанац. У Верони чак ни спортски директор није знао ништа о теби. Колико ти то представља задовољство јер си морао сам да се избориш за место под сунцем?

- Некад је то било позитивно, некад негативно. Ја сам на сву срећу имао карактер који ми није дозволио да клонем духом. У праву си, то ми је био додатни мотив да надмашим себе. Чињеница да сам долазио у средине где ме нико не зна, давала ми је снагу да се докажем и покажем.

Док си био у Верони и Јувентусу, три године си учио да свираш бас гитару. Како ти сада иде са музиком?

- Свирам и даље. Иде ми добро, музика је моја друга страст. Фудбал и музика су одувек моје највеће страсти. Проблем је што почнем да учим, па прекинем и стално тако. Али никада нисам одустајао, још увек радим на томе да будем бољи.

Свираш италијанску или аргентинску музику?

- Ни једну ни другу. Ја сам љубитељ америчког и енглеског рока.

Када је реч о чувеној Божјој руци, ти си једном приликом изјавио да је лукавство зачин који фудбалу даје укус?

- Баш тако. Фудбал је за мене игра преваре. Ко то не схвата тако, пробаћу да објасним. Дриблинг је такође превара, јер кренеш у лево, па заломиш у десно. Видели сте како Роналдињо гледа једног играча, а дода лопту другом. Шта је симулирање фаула, него превара. Или покушај да се упути перфектан пас, гледајући на другу страну. Зато је фудбал једна врста преваре. То је спорт за лукаве. За паметне и интелигентне особе. Што имаш више солуција у игри, то си важнији и кориснији као играч.

МАРАДОНА ПЕТ ГОДИНА НИЈЕ БИО ДОБРО

Твој дечачки идол је био, а ко други, него Марадона. Шта си осетио у тренутку његове смрти?

- Искрено, огромну тугу. У својој глави сам већ био спреман за тако нешто. Видео сам у последњих пет година да се не осећа добро и рекао сам мојим другарима да ће се нешто вероватно десити. Данас, сутра, прекосутра... То је било очигледно, физички је деловао јако слабо. Играли смо тог дана првенствену утакмицу против Цеља и ужасна вест ме је сачекала у свлачионици. Био сам јако тужан, јер је Дијего особа која је мени поклонила много емоција и која ми је показала да је фудбал најлепши спорт на свету.

Док си био у Јувентусу, ниси подносио анализу спорних детаља на телевизији. Да ли си данас за или против ВАР-а?

- Мислим да је ВАР дао више смисла фудбалу. Али са тачке гледишта навијача, па и фудбалера, то је систем који нажалост убија емоцију. Даш гол и чекаш два минута да ти јаве да је то заиста гол. Губи се време и филинг игре. Али са аспекта регуларности, мислим да је позитивна ствар. У сваком случају, треба га још побољшати.

Играо си само једном у каријери на стадиону у Београду, 2003. године, Италија је ремизирала са Србијом 1:1, стрелци су били Пипо Инзаги и Сале Илић. Чега се сећаш?

- Сећам се пре свега амбијента, пуног стадиона. Сећам се да је утакмица за нас била веома тешка, због свега што сам рекао раније о вашим играчима. Био сам одушевљен Београдом, то је уз Санкт Петербург најлепши град који сам видео у животу. Атмосфера је била паклена, нисмо били ни свесни шта нас очекује. А на терену смо водили борбу са врхунским играчима, који су углавном играли у великим италијанским клубовима.

Много твојих другара из репрезентације је кренуло тренерским путем. Андреа Пирло, Рино Гатузо, Пипо Инзаги... Хоће ли успети?

- Много нас је који смо одлучили да наставимо у том правцу. Говорим из свог угла, мислим да је ово идеалан тренутак у каријери и у животу да се определим за тренерски посао. Из много разлога. Ево, прошле зиме сам се срео са Декијем Станковићем, са којим сам десет година ратовао на терену и према коме имам изузетан респект. Мислим да и Андреа, Рино и Пипо размишљају на исти начин. Скоро цела моја генерација, сви ти играчи сада раде као тренери и много је лепо наставити са фудбалом јер нас то и даље развија као личности. Најлакше се учи и напредује када се такмичиш са бившим саиграчима.

Освајање Светског првенства 2006. године представља у сваком смислу речи круну твоје фантастичне каријере. Која је прва слика која ти падне на памет када се помене финале у Берлину и последњи пенал Фабија Гроса?

- Моји родитељи. Моје детињство. Као што сам рекао малопре, цео живот машташ о томе и онда се догоди. Помислиш како је све почело, чега си се одрекао да би стигао до врха. За мене је тај тренутак био све. Пре свега, један дубоки издах олакшања у смислу, успео сам. Не бих рекао еуфорија, више једна врста опуштања. Враћам се на причу да сам се као анонимус борио за статус, улажући сву своју снагу. Светски куп је стигао као заслужена награда за уложени труд, за године и године напорног рада. Потичем из једне скромне породице, моји родитељи су били обични радници и одгајили су светског шампиона. Зато су тај трофеј и та медаља посвећени њима.

Ти си први "домородац" још од Другог светског рата који је заиграо за Италију и освојио Светско првенство. Како се осећа један Аргентинац док слуша италијанску химну пре утакмице?

- Ма ја сам поносан. И то из два разлога. Прво, родио сам се и одрастао у једној земљи која живи за фудбал. Ви то можете да схватите јер је у Србији слична ситуација. Живи се за фудбал, прича се по цео дан о фудбалу, воле га млади и стари, дискутује се по ресторанима, супермаркетима, сви знају све о фудбалу. Нисам имао прилику да репрезентујем Аргентину, али сам добио прилику да репрезентујем једну другу земљу која такође живи за фудбал, која је и пре мене три пута освајала Светско првенство и то је за мене било питање части. Није уопште једноставно када те једна нација која је толико битна у фудбалу позове и каже "хајде са нама". Ја то гледам на тај начин, никако другачије. Рођен сам у једној фудбалској земљи, али ме је друга фудбалска земља више желела у својим редовима.

Пенали не доносе увек срећу. У Берлину је све прошло како треба, али у Манчестеру није. Трофеј Лиге шампиона је после "рулета" припао Милану.

- Ако ћемо искрено, та утакмица уопште није била лепа за око. Играло се тактички опрезно и са превише страха од пораза. Милан је по ко зна који пут доказао да је велики клуб са феноменалним фудбалерима. Интер је те године такође играо у полуфиналу, имали су одличан тим. То је био златни период италијанског фудбала. Нажалост, финале се завршило тако. У фудбалу се побеђује и губи.

Хајде да ставимо меморију на испит, ко је поред Залајете и Трезегеа, промашио пенал за Јуве?

- Паоло Монтеро! (као из топа, оп.аут).

Сарађивао си са врхунским стручњацима током каријере. Од Малезанија у Верони, до Липија, Капела, Донадонија, Трапатонија у репрезентацији и Јувентусу. Од кога си највише научио?

- Од свих по мало, јер су сви били различити. Комплетно различити међу собом. Липи је сјајан када је у питању вођење групе, али када је реч о енергији, ту је Ђовани Трапатони број један, увек много позитиван. Роберто Донадони је за мене био прави пример, јер је играо фудбал на мојој позицији. Увек је причао са мном, давао ми савете како да играм, од њега сам много научио. Донадони је био феноменалан играч, велика је ствар када имаш тренера који те ухвати за руку и каже "гледај, нађи неко друго решење у овој акцији". Ја сам већ имао 30 година, а он ми каже "мислим да ти је ово боља солуција". Малезани је био махер за рад на терену. Хвала им свима од срца.

Да ли си се помирио са Чолом Симеонеом, после свађе на утакмици Ланус - Расинг?

- Дааа, наравно. Ма то је фудбал. Изузетно ценим Симеонеа, увек сам према њему гајио велики респект. У тим тренуцима када адреналин узме маха, неко наседне на провокацију и реагује исхитрено. Чолу капа доле, доказао је много пута своју величину.

И за крај, најважнија ствар. Састави нам твојих ТОП 11 од фудбалера са којима си играо током каријере. Али пази, мораш из сваког клуба да извучеш бар једног играча. Имаш Сантос Лагуну, Банфилд, Круз Азул, Верону, Јувентус.

- Много је тешко. Чекај, немам 11 клубова аха, могу неки да поновим ОК. Једно место је зацементирано, да не размишљам пуно.

Уписује Буфона на голу.

- Ту нема дилеме. Идемо даље, имам и десно крило.

Ко је то?

- Адомаитис. Момак који је играо са мном у Мексику. У Круз Азулу. Да видимо из Вероне неког.

Ђилардино?

- Не, Ђила је у том моменту још увек био "зелен", касније је тек постао играч. Ставићу Адријана Мутуа, иако после неће бити места за неке друге, али нема везе. Да видимо из Штутгарта, кога сам имао у Штутгарту 2010. и 2011. био је Погребњак, не знам кога бих могао да ставим. Павел је био одличан играч, да размислим још мало.

Ланус?

- Марио Регеиро. Уругвајац, лево крило, играо је дуго у Валенсији.

Расинг клуб? Да ли си у Расингу закачио Симеонеа као тренера?

- Не, већ је био отишао у Атлетико. Из Расинга ћу Лућана Вијета. Играо је после за неколико шпанских клубова, чак и за Фулам у једној сезони.

Верона, Банфилд?

- Фали ми Банфилд, сви су скоро били Аргентинци, није било странаца. Ставићу Хименеза. Централни везни играч. Одличан техничар. Али имам проблем, све су ово нападачи.

Па дај и неког дефанзивца, тај твој тим нема никакав баланс.

- Ставићу Вијеиру из Јувентуса. И ето ти баланс. Није ово лоше, види... само Мутуу и Регеиру заменим места, тако. Фале ми штопери, а нисам ставио никога из репрезентације. То је лако, Неста и Канаваро. Њих двојица морају да буду у екипи.

Деки Станковић је такође ставио Несту. Какав тандем, Неста - Канаваро.

- Да, види задњу линију, бетон. Шта ми још фали?

Верону имаш, фали Штутгарт.

- Фале ми још четворица. Ставићу Калида Буларужа. Велики Калид. Дакле, Штутгарт завршен, Јуве завршен...

Још само Банфилд и Сантос Лагуна.

- Сантос Лагуна, кога да ставим? Ма урадићу овако, овај Атомаидис је играо са мном и у Круз Азулу и у Сантос Лагуни. Ето решења. Још само Банфилд". Сетио сам се. И сјајно се уклапа на левом беку, сада је тренер Зове се Сангвинети, он ће ми бити и капитен тима.

Ко је најлуђи у тој екипи?

- Најлуђи? Адријан Муту. Мада ни Калид не заостаје пуно.

А ко је тренер твог тима?

Тренер? Ставићу Малезанија.

Малезани? Пре Липија, Капела и Трапатонија?

Баш тако. Алберто Малезани.

Мауро Герман КАМОРАНЕЗИ - Мојих ТОП 11:

Буфон - Буларуж, Неста, Канаваро, Сангвинети - Виеира, Хименез, Адомаитис, Муту - Вијето, Регеиро. Тренер: Алберто Малезани.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)