МОЈИХ ТОП 11: Владимир Југовић о томе како је покварио посао Инзагију, Савићевићу и Златној лопти

НЕБОЈША Петровић

28. 10. 2021. у 11:45

ЛЕГЕНАРНИ фудбалер Владимир Југовић је нови гост рубрике Мојих ТОП 11 аутора Небојше Петровића, у којој позната имена састављају идеалан тим од својих бивших саиграча и присећају се занимљивости из каријере.

МОЈИХ ТОП 11: Владимир Југовић о томе како је покварио посао Инзагију, Савићевићу и Златној лопти

Фото: Приватна архива

Постоје два правила, а то су да из сваког клуба за који су играли МОРАЈУ да издвоје најмање једног појединца, а из репрезентације СМЕЈУ само једног.

...

РАД (1990)

Мирослав ЂУКИЋ (штопер)

Рад је у то време имао изврсну екипу, никоме није било лако да се избори за статус сигурног стартера. Одиграли смо целу сезону на високом нивоу и освојили пето место, одмах иза "велике четворке". Памтим гостовање на "Максимиру", славили смо после бољег извођења пенала. Ништа није слутило на инцидент који ће се догодити само две недеље касније и који ће довести до распада Југославије. Није било ни најмање провокације од стране хрватских навијача. Тачно је да сам увек био максимално фокусиран на терен и да нисам обраћао пажњу на то шта се дешава на трибинама, али добро се сећам да није било никакве тензије, ни било чега што би одударало од фудбалске атмосфере. Ајде, нека буде Ђука, јер ћу касније имати слатке муке са оним офанзивним позицијама.

Фото: Приватна архива

 

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА (1990—1992)

Дејан САВИЋЕВИЋ (нападач)

Ипак је он функционер, морам да га испоштујем. Није волео да игра дефанзиву, па ћу га ставити што ближе централном нападачу. Шалу на страну, ја страшно поштујем Деју, јер сам се одмах по доласку у Звезду уверио у његов карактер. Ти као млад играч одмах видиш да ли је неко искрен, поштен и добар човек. Он ми је први пришао, прихватио ме као најрођенијег и помогао ми да лакше схватим захтеве првог тима. Можда сам се зато и потрудио да му покријем леђа у Токију и компензујем његов излазак због црвеног картона. Ту се потврдило да једна екипа уз максимално залагање свих играча може да победи и без једног Дејана Савићевића. Да се вратим опет на Софију, да он није играо са повредом мишића, можда би исход са Сампдоријом био другачији. Ја сам увек за варијанту да играју само они који су на 100 одсто физичке спреме. Ако је један играч за нијансу испод свог нивоа, то није то. А какав је геније када је у топ форми, Дејо је показао против Манчестер јунајтеда. Они су нам одговарали, јер су били екипа која ти дозвољава да идеш "један на један". А Дејо је ту цар. Када је инспирисан, нема тог дефанзивца који је могао да му стане на пут. Слажем се са њим да је те године заслужио епитет најбољег фудбалера на свету. Иначе је скроман (смех), али за ту "Златну лопту" је потпуно у праву.

Фото: Приватна архива

 

САМПДОРИЈА (1992—1995)

Роберто МАНЧИНИ (везни ред)

Питао се за све и свашта у Сампдорији. Ниједна одлука није могла да се донесе без његове сагласности. Зато и кажем, вероватно је ту било Вујкетове препоруке, али тешко да бих заиграо за Сампдорију да је Манћо био против тог трансфера. Он је тада обављао улогу капитена, тренера, спортског директора и председника клуба. У сваком случају, показао је много пута током каријере да уме да одабере. Свиђа ми се што је и као тренер наставио да диктира модне трендове. Важио је за најелегантнијег фудбалера на свету, од њега је Брунело Кућинели прекопирао стил и направио бум у модној индустрији. Ово што сада видите у Кућинеловим каталозима, то је Манћо "фурао" пре 30 година на улицама Болоње и Фиренце. Кажу да смо били одличан тандем, али знате ли како је то функционисало? Тако што ја одузмем лопту, додам је њему, онда морам да претрчим 40 метара, он ми одигра у простор и када се заврши акција, морам да се вратим назад и да опет јурим противничке играче по целом терену. Дакле, Манћо у месту, а мени душа у носу (смех)".

ЈУВЕНТУС (1995—1997)

Зинедин ЗИДАН (везни ред)

Чим је стигао из Француске, видело се да поседује вансеријску технику. Није исто довести Роналда из Реала за 100 милиона и Зидана из Бордоа за седам милиона. Мођи је то радио боље од свих других и мени се више допадао тај начин размишљања. Треба довести "Зидана" када он још није "Зидан" и направити од њега најбољег играча на свету. Смета ми кад чујем да оспоравају тај наш Јуве, пошто знам колико се труда и зноја крило иза свих тих успеха. Сећам се да током припрема нисмо имали ни сат времена за предах. Ујутру теретана, па три до девет километара сувог трчања. По подне игра и тактика, а увече још један тренинг и разгибавање. Убеђен сам да данас ниједна екипа не ради толико као ми код Липија. Све има своју цену, било је много повреда, али је зато било и много трофеја. Радује ме да се Зидан доказао и на тренерској клупи, мада је лакше са Реалом освојити Лигу шампиона него са Ајаксом или Црвеном звездом. Рекао бих да је имао срећу да се нађе у право време на правом месту.

ЛАЦИО (1997—1998)

Павел НЕДВЕД (везни ред)

И он је функционер. Скоро сви играчи из мог идеалног тима обављају данас битне улоге у европском фудбалу, што довољно говори о њиховим каријерама. Павел је увек важио за најспремнијег играча у екипи. Никада себи није приуштио ни најмањи луксуз. Те сезоне у Лацију ниједном није изашао у шетњу до града. Стално је говорио "дај само да се заврши првенство, па да мало обиђем Рим". Ја сам био поборник суровог професионализма, али је код Недведа то заиста било на екстремном нивоу. "Златна лопта" је стигла као заслужена почаст за једну велику каријеру.

АТЛЕТИКО МАДРИД (1998—1999)

Кристијан ВИЈЕРИ (напад)

Чисто да му се одужим што ме је намамио у Шпанију. Али не би ни он видео Атлетико, да није било моје препоруке. Антић ме је једне вечери позвао телефоном и поставио ми једноставно питање "Пипо или Вијери". Рекао сам му да је Бобо у том тренутку боље решење за Атлетико. Колико сам био у прави говори бројка од 29 голова у дресу мадридског клуба. Не знам да ли је Пипо сазнао да сам му "покварио" трансфер у Шпанију, ето, може сада да сазна. То је тачан податак и може да се провери на више адреса.

Фото: Приватна архива

 

ИНТЕР (1999—2001)

Луис Назарио да Лима РОНАЛДО (напад)

Ту нема размишљања. Играо сам са много ведета врхунске класе, сматрам да сам заслужено доспео у крем европског фудбала и сви су они били ту негде, на мом нивоу. Али је Роналдо у односу на све њих имао класу више. Брзина, снага, техника... једном речју МОЋ. И дан-данас када гледам на "Јутјубу" неке његове потезе из ПСВ Ајндховена, запитам се да ли је све то реално. То што је он радио у пуном трку нисам видео ни код једног другог фудбалера. Он је једини који је мене лично импресионирао. Са другима си могао "један на један", отприлике назиреш шта знају, колико могу и шта ти је чинити. Са њим ниси знао ништа. Шта ће да уради са лоптом, којом ће ногом да дрибла, на коју ће страну да крене... Просто енигма. И све је то био природан таленат. Он се родио са тим предиспозицијама. То не може да се научи. Ко да те научи? Кажу да Мбапе подсећа на њега, али код Мбапеа је све школски. Роналдо је играо неки други фудбал, као да се забавља са другарима испред зграде. А опет, максимално озбиљно и у сврху резултата. Он је играо вертикалан фудбал, узме лопту и иде директно на гол. То могу само најбољи. Нешто слично је имао и Деја Савићевић. Ви можете да исфолирате некога ко се не разуме у фудбал, да му продате неку фору са футсала. Али код њих двојице није било фолирања. Дакле, идеш право према голу. Не кружиш, не чекаш моменат. Е, то је најтеже. Зато је Роналдо био и остао најбољи. Посебна димензија. Можда само Марадона може са њим у исти ранг.

МОНАКО (2001—2003)

Патрис ЕВРА (леви бек)

Дошао је из Монце у Француску и после две сезоне у Ници стигао код нас у Монако. Не пратим ове његове постове на друштвеним мрежама, али знам да је врло интересантан момак. Ја сам га упознао у раној фази каријере, касније се доказао у дресовима Јунајтеда, Јувентуса и француске репрезентације. Размишљао сам и о Рафи Маркезу, али ми се Евра више уклапа на позицији левог бека. Исто тако не могу да ставим Бирофа поред ових "звери" које имам на располагању за три места у шпицу".

Фото: Приватна архива

 

АДМИРА ВАКЕР (2003—2004)

Волфганг КНАЛЕР (голман)

Имао је тада 50 година. Мислим да је он најстарији играч у историји аустријске лиге и један од најстаријих у европском фудбалу. Велики професионалац. Да није тако, не би ни трајао толико дуго. Био је члан аустријске репрезентације на Светском првенству у Француској. Његов брат Валтер је играо на позицији нападача и постигао преко 120 голова у Бундеслиги Аустрије.

АЛЕН (2004—2005)

Станко СВИТЛИЦА (десни бек / нападач)

Ето и он је од скоро у директорској фотељи. Ваљда се неће наљутити што сам га ставио на бека. Никада ни на тренингу није играо уз аут-линију. Шта га брига, погледај са каквим се именима нашао у истом тиму.

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ (1991—2002)

Алберт НАЂ (штопер)

И њега морам на погрешну позицију. Нека му то буде сатисфакција што није ишао на Светско првенство у Француску. Ето, да сам ја био селектор, Ади би се сигурно нашао на списку путника. Тада је одбио да игра бека, ваљда ће према мени имати разумевања, ипак нас везују лепе успомене. Случајно сам се сетио тога, јер ми фали штопер и не видим кога другог да упарим са Ђуком. За Пиксија више немам места у везном реду... Ок, Миха... ајде, могао сам њега... Али, Миха неће да се наљути. Он зна да је у свим мојим комбинацијама. И превише је заступљен у медијима, не треба му још и ова промоција (смех). Нека га Ади. Сигуран сам да неће изневерити моја очекивања".

Фото: Приватна архива

 

ТРЕНЕР:

Марчело ЛИПИ

У Италији сам радио само са двојицом стручњака, у Србији и Шпанији са по једним. Ставићу победника. Ипак је Липи објединио све оне особине које успешан тренер мора да поседује. Он је и победник и креативац и добар стратег. И што је најважније, поштен човек. Знаш зашто сам упоран са овим поштењем? Фудбал је озбиљан посао и озбиљна филозофија. Тренер мора да има интегритет, да патентира и сачува своје идеје, да буде аутономан и да не подлеже притисцима лажних саветника.

Фото: Приватна архива

 

ОСИМ - МАНГУП И ПОШТЕЊАЧИНА

ЈУГОВИЋ је само један у низу асова који су заслужили далеко бољи растанак од дреса са државним грбом.

- Нееее... Зашто? Ја не волим опроштаје. То ми је некако тужно. Много сете, суза, бла-бла-бла... Глупости. Па онда силни неки протоколи. Ја не волим ни протоколе. Дражи су ми почеци. Увек је лепше бити на почетку, него на крају. Мени је посебно драго што сам дебитовао код Осима. Знате зашто? Зато што код Осима није било лако да се дебитује. То је један од оних стручњака који су поштено обављали свој посао и реално гледали на фудбал. Чак су и њему наметали играче током Светског првенства у Италији. Само што је Осим мангуп и знао је како да се постави. Замислите онда шта су радили са селекторима који нису били мангупи. То је наша бољка, ретко када идемо поштено. Не зна се да ли састављамо екипу да би нешто освојили или је састављамо да би се некоме учинила услуга. Мора поштеније. Ако гинемо, дај да погинемо како треба. Два пута смо ишли поштено и оба пута су Друла и Вељко освојили титуле са омладинцима.

ПРОДОР ПРОТИВ БАЈЕРНА ОЛИЧЕЊЕ КАРИЈЕРЕ

РУТИНСКИ против Ренџерса и Дрездена, па антологијски дуели са Бајерном. Рапсодија у Минхену, драма у Београду. "... Југовић... Југовић... и даље Југовић... Југовић до Панчева... поново Југовић...". Не напушта нас утисак да је вукао онај напад читаву вечност, пре него што је Аугенталер послао лопту у Ауманову мрежу.

- Тај продор је оличење читаве моје каријере. Када су сви падали, ја сам извлачио последњи атом снаге и трчао још више. Увек сам морао да се борим и да се пробијам. Ако неко ко игра на средини застане, цела екипа стаје. Никада нисам имао привилегију да играм мирно. Чак и када сам приводио крају са фудбалом, није ме напуштао тај победнички менталитет и нисам смео себи да дозволим луксуз, типа "сад ћу да дриблам, па ако изгубим лопту нема везе". Када је Аугенталер постигао аутогол, сви смо били збуњени. Ја заиста верујем да је неко од горе тако одлучио и да нам је било суђено да освојимо Куп шампиона. Све се спојило. Имали смо феноменалну екипу и врхунског стручњака. Звезда је у својој историји играла само два европска финала и то није случајно. Први пут је тренер био Бранко Станковић, други пут Љупко Петровић. Ни то није случајно. Запитајте се зашто су само њих двојица догурала до краја. Можда зато што су радили "мало" поштеније од других.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)