ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ ДРАГАНА ПАНТЕЛИЋА ЗА НОВОСТИ: Легенда српског фудбала, дружио се с Бекенбауером, дао гол преко целог терена... (ВИДЕО)

Novosti online

20. 10. 2021. у 09:23

ФУДБАЛСКИ боем каквих више нема, први који је изашао из многих шаблона. Легендарни југословенски голман Драган Пантелић преминуо је у среду од последица ковида. Пре само два месеца угостио је новинаре Новости на свом ранчу у Малчи и дао им, испоставиће се, нажалост, свој последњи интервју.

ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ ДРАГАНА ПАНТЕЛИЋА ЗА НОВОСТИ: Легенда српског фудбала, дружио се с Бекенбауером, дао гол преко целог терена... (ВИДЕО)

ФОТО: Архива

Икона Радничког из Ниша, у коме је провео 10 година играчке каријере, открио нам је како је завршио у рукометним водама, шта се дешавало на мечу због кога је суспендован на годину дана, да ли му боље иде лов или производња ракије...

Живот после фудбала донео му је много радости и не крије да у њему ужива.

- Искрено, никада ми није било лепше. Дане проводим без обавеза, тензија. Имам феноменалан хоби, то је лов. Повукао сам се на село. У град сиђем када се за то створи потреба. Махом сам ближе Књажевцу. Тамо је ловиште на које идем. Пре три године сам престао да радим и у савезу. Поштено да кажем, сада уживам. Ретко палим и телевизор, само ако је нека добра утакмица на програму.

Открио нам је и да ли му боље иде лов или производња ракије.

- Ту је тесна трка. Имам добру ракију, добро црно вино. Имам виноград испред куће. Направим 200 литара вина, 50 литара ракије. Таман да задовољи годишњу потрошњу. Ракија је чиста, домаћа, "прва лига".

ФОТО: Желимир Крстев

Централни део његове радне собе заузима прелепи клавир из 1868. године, а Пантелић нам је открио и његову занимљиву историју.

- Колико ја знам, клавир је припадао војводи Радомиру Путнику. Мој покојни друг Бода Џигерица ми је рекао: "Има један добар клавир за тебе". Бивши власник га је држао у солитеру прекопута нишке болнице, једва су успели да га снесу. Не свирам клавир, деца свирају пијанино. Мени је битан због тога што има историјску вредност. Изнутра изгледа као да је јуче направљен.

Напунио Чаир као рукометаш

Током суспензије у Француској опробао се као рукометаш у нишком Железничару.

- Интересантна ствар се десила тада. Зоран Тута Живковић био је тренер. Правио је клуб изузетне резултате. Међутим, није имао публику. Дошао је на идеју да ме региструје, играо сам пивота и на тој утакмици коју сам одиграо напунили смо халу! То је био меч против Црвенке. Било је несвакидашње за спорт, град и за мене.
Панта је тада Железничар опремио са три гарнитуре дресова и комплетне опреме, а поред тога и финансијски је помогао рукометном клубу са Чаира како би стигао на једно гостовање.
- Да, тачно је. Била је и ситуација да Жеља није имао средства за путовање на меч. Клубу сам помогао финансијски, драго ми је због тога. Није лепо што је до тога морало да дође, да један појединац помаже на тај начин, посебно у професионалном спорту. Имао сам могућност да помогнем и то сам учинио.

Драган Пантелић (9. 12. 1951, Лешница) био је голман ван конкуренције. Оно што данас на свом голу ради Мануел Нојер, Пантелић је радио давних осамдесетих година, а за разлику од Немца, "Панта" је често знао да се упише и у стрелце. Занимљив је податак да је девети најбољи стрелац када су у питању голмани. Сплетом околности стао је на гол, каријеру је почео у Рађевцу крај Крупња, али на позицији центарфора, коју је често знао да игра и касније на пријатељским мечевима. На гол је стао јер тада нико други није хтео, а каже да се никада није покајао због тога.

ОТО: Новости

 

Пантелић је после десет година (1971-1981) у нишком Радничком играо две сезоне у дресу француског Бордоа. Дошао је до дреса репрезентације иако никада није био члан неког од клубова југословенске "велике четворке".

- Већи је успех из, условно речено, мањег клуба, мимо велике четворке, доћи до дреса репрезентације Југославије, још и бити капитен националног тима. То је за мене била велика част. Сви ми који смо из мањих клубова дошли у репрезентацију поседовали смо велики квалитет. Сматрам то великим успехом, не само за мене, него све играче који су у томе успели.

Као голман је постигао 29 погодака и приде два у дресу репрезентације Југославије. То су само голови са званичних мечева. Било их је још.

- Остало је доста незаписаних голова у пријатељским утакмицама. Знао сам често да играм и центарфора. Постигао сам два пута и хет-трик, то нигде није остало забележено. Нама су се памтиле пријатељске утакмице од српске лиге на горе. Мечеви на припремама нису писани у укупан учинак. Ја сам у клубу и репрезентацији био извођач једанаестераца. Дао сам гол Данцима и Грцима. Шутирао сам пенале и у Бордоу.

Бекенбауер: “Где си, Драгане?”

Чувени капитен немачке репрезентације Франц Бекенбауер дошао је у Бордо као првотимац Хамбургера на меч другог кола Купа УЕФА.

- Четири пута смо играли заједно у мечевима Европе и Света. Сваки пут када бисмо се видели на некој од утакмица увек би пришао и поздрављали бисмо се међусобно. Прешао је преко целог терена, дошао до мене, поздравили смо се, рекао је: "Где си, Драгане?" Моји саиграчи били су у неверици, у чуду су ме гледали и само добацили: "Љубоморни смо на тебе. То је био Бекенбауер"...

Неизбежна тема је Фудбалски савез Србије.

- Ту не видим никакве промене. Пре је било ништа, дошло је поново ништа. Све су то нефудбалски људи, они који су желели личну афирмацију, а најмање фудбалску. Пуни су незнања, а то се манифестовало тако што нисмо ишли на велика европска такмичења. Све спортове у Србији бих вратио спортистима, али наравно уз добру контролу рада.

Сматра да треба успоставити контролу и пооштрити критеријуме за издавање фудбалских лиценци.

- Потребно је да дође неки човек попут Џајића, или неко друго велико фудбалско име. Онај који се прихвати посла у ФСС треба да буде познавалац фудбaла, сигурно је да би другачије поставио ствари. Посебно бих истакао пример лиценцирања. Последњих година лиценце као да се деле, сви који су желели, добили су про-лиценцу. Ја сам радио у Савезу и добро сам упознат. Нема коме није издата, ФСС је постао веома профитабилна организација. Три, четири, пет хиљада евра вам је потребно за лиценцу. Људи упишу факултет па га не заврше, а тамо ко год да је платио, он је завршио посао. То је једна врста школе, факултета, тренутно стање одсликава једну нереалну ситуацију. Људи који немају никакве везе са фудбалом добијали су про-лиценце. Возачи бусева, пријатељи, другари... зато нам и јесте такав фудбал. На крају, имамо ми добре резултате с обзиром на то ко нас води, како нас води и какве услове имамо. Све оно што направимо је велики успех.

Случајно у историју

Утакмица Раднички - Вележ се још увек препричава. Пантелић је дегажирајући лопту са свог гола успео да матира Енвера Марића.

- То је била случајност. Имао сам добро испуцавање. Лопта је пала у шеснаестерац Вележа, прескочила је Митошевића и Марића и још неколико наших и њихових играча. Сви су мислили да ће лопта завршити у њиховом поседу, она их је преварила и завршила у голу. То је остало запечаћено у историји, Радничком је мој гол донео два бода и пласман у Куп УЕФА.

Сматра да је однос играча према репрезентацији веома лош, многим фудбалерима национални тим није приоритет.

- Толико је тај мит о репрезентацији пао да играчи отказују и не желе да играју за репрезентацију, немамо више ни квалитета. Оно што је некада била част, сада је потпуно деградирано. Играчи се чувају за клубове и гледају себе. Нисам никада видео тако лош однос према националној селекцији као што је у Србији. Имам пријатеље у доста земаља и знам шта значи играти за репрезентацију. Људи су овде огорчени, живимо у таквом друштву... Играчи дођу на окупљање, сплавови, проводи, то је приоритет, то је битније него играње за национални тим. Поновићу, то се неће променити док не дође неко из света спорта. Неће он много око тактике да помогне, а нема ни потребе да се меша. Треба да зна да постави праве људе на права места, само тако можемо добити резултат. После Миљана Миљанића и Ивице Осима сви успеси су били случајност.

Нисам га ја ударио

Дрес Бордоа носио је од 1981. до 1983. године. За француски тим одиграо је 67 утакмица, кажњен је у том периоду суспензијом неиграња у трајању од годину дана због наводног шутирања помоћног судије на утакмици првенства Француске.

- Играли смо меч у коме би нам и нерешен исход донео титулу шампиона Француске. Међутим, судија нас је оштетио, није нам свирао два пенала. Пустио је гол из офсајда. У тој општој фрци која је настала неко је ударио помоћног судију, а он је ударио мене. Мене су казнили годину дана, а судију доживотно. На суђењу је доказано да ја нисам учествовао у томе. Ни данас се не зна ко је то урадио. Баш тада смо ишли на Светско првенство 1982. у Шпанију, био је куриозитет да сам тада као кажњени играч отишао на Мундијал.

Истиче да је фудбал у његовом играчком добу био другачији него данас.

- У моје време фудбал је био јачи, мужевнији. Играчи су били физички способнији. Мислим да се много више трчало и радило. Радио сам и у ФС Србије, са селекцијама унутар Савеза и на лиценцирању, ту се сада ради по један тренинг дневно. Моја генерација је радила по два пута сваког дана. Мање је повреда било. Играчи се данас више повређују, а ја мислим да је то до недостатка физичке спреме и отпорности, мушкости, која је некада пленила. Није било ништа мање утакмица него што их има данас. У јачим клубовима играчи су се излагали већим напорима него што је то случај данас. Мање је времена за опоравак било, није било те пратеће опреме која данас доступна. Није било бања, масера, могућности за опоравак колико их има данас.

Ненковић најбољи

Душана Дуцу Ненковића сматра најбољим тренером.

- Дуца је био неприкосновен тренер. Заједно смо направили највеће резултате. Данас... Не видим да имамо јаке тренере. Врло брзо се мењају. Неки од перспективнијих су Ненад Лалатовић, Милан Раставац и Александар Станојевић. Њих тројицу познајем лично и учествовао сам у њиховом формирању. Био сам предавач на лиценцама у ФСС, заиста су квалитетни и могу да раде било где. Нема никакве разлике између тренера пре и данас. Једино што се махом играо систем 4-4-2, био је јачи фудбал.

Рецепт за успех, према Пантелићевом мишљењу, састоји се од много напорног рада.

- Не видим да постоји нека разлика у приступу обавезама и одрицањима данас у односу на то када сам ја играо фудбал. У моје време било је 18 квалитетних голмана, кога год да си ставио у репрезентацију, могао је да брани, а било је и 18 подједнако квалитетних резерви. Да не причам о играчима. Проблем је био доћи до селекције, ко год да је ушао, ту је и остао. Играчи са којима сам радио, сви бране. Наш Александар Јовановић, Владимир Стојковић, Предраг Рајковић, Вања Милинковић... 50 одсто голмана је прошло нашу школу који данас бране у Суперлиги, не видим неко ново лице да је после тога дошло. Радом се све постиже. Таленат је 10 одсто, 90 посто је рад. У мојој школи је било неколико голмана које нећу именовати знао сам се са њиховим родитељима, нису били перспективни ушли су у селекцију, јер су ме њихови родитељи замолили. Данас бране у Суперлиги. Кроз рад су стекли потребан квалитет. Посветили смо им пажњу и они су оправдали поверење.

Foto Arhiva

Након завршене играчке каријере, вратио се још једном у Раднички. Клуб тада није играо у Европи, морао је да се ослони на плећа бивших играча како би преживео. Пантелић се заједно са Милошем Дризићем прихватио незахвалног посла и сео у руководећу позицију "Реала са Нишаве". Није било нимало лако.

- Дошао сам у клуб у најгорем моменту као функционер. Спортски, финансијски и политички, било је најгоре време. Да није тако било, вероватно не бих ни дошао. Стицајем околности дошли смо ми бивши играчи, јер новца није било. Приходи од града били су толики да смо могли да платимо један прикључак за фиксни телефон на месечном нивоу. Били смо принуђени да се сналазимо. Пребацивали су нам да смо доста играча продали. То и јесте циљ. Сваки клуб од тога живи. Мала средина је то другачије схватила. Ми нисмо имали од чега другог да се финансирамо. Правили смо наше играче, после су ишли у иностранство. У моје време у школи фудбала није било прихода. Нису се плаћале чланарине, путовања... Све смо финансирали ми. Цела школа је била једнолично обучена. Опрему смо платили између 400.000 и 600.000 долара. Школу фудбала "Иван Крстић Бели" на западној трибини смо такође направили од продаје играча. После су то манифестовали у јавности како смо ми "ућарили" неке паре. Негде око 400.000 марака својих пара сам потрошио на клуб, дошли смо у најгоре време, а да нисмо, клуб би вероватно пропао.

Профитери који ништа не знају

Својевремено се опробао и у политичким водама. Истиче да тај период не памти по добром.

- Спонтано сам ушао, а намерно изашао из политике. Искрено, тамо не видим ниједног правог човека, домаћина. То су били профитери који ништа не знају, а желе. Знате оно "у чопору смо јачи". То је таква будалаштина, када бих се ја питао, све бих то укинуо. Сматрам да, ако се иде на изборе, да се иде на име и презиме, не на страначке изборе. Те паре које они троше, то су абнормалне паре. Уништавали су државу и пољопривреду. Једва сам чекао да ми мандат истекне, никада више то не бих радио, ни у лудилу. Закон је у Србији добар, али се није примењивао. О том периоду могу само лоше да говорим.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)