СРБИЈА МЕ ВРАТИЛА У ЖИВОТ! Зураб Датунашвили, бронзани рвач са ОИ у Токију, о животном путу, каријери, плановима, фамилији...

РОЂЕН је 2.589 километара далеко, али Србију сматра својом кућом. Зато што зна да припадност не одређује родни лист, већ осећање које носиш дубоко у срцу.

Фото М. Вукадиновић

Наша земља и људи у њој су му помогли када му је било најтеже, а он им је то вратио на најлепши начин, освојеном медаљом на највећем планетарном спортском такмичењу.

Грузијски рвач по рођењу, Зураб Датунашвили (30) окитио се одличјем бронзаног сјаја наОИ у Токију у категорији до 87 килограма грчко-римским стилом, чиме се српско рвање по 18. пут нашло на једном од олимпијских подијума.

Гостујући у редакцији "Вечерњих новости", само који сат по повратку са Далеког истока, одисао је поносом, али и скромношћу. Самоувереношћу, али и понизношћу. Задовољством, али и захвалношћу. Према тренутку у којем се налази, али и неочекиваним животним околностима које су га довеле до њега.

Јер, немиле сцене, две године раније, када је покраден у финалу државног првенства Грузије, да би после тога добио металном шипком по глави од стране првог човека тамошњег рвања, Геге Гегешидзеа, довеле су до тога да срећу потражи на другом месту.

Са Жељком Трајковићем, председником Савеза и тренером Војиславом Трајковићем, Фото М. Вукадиновић

- Био сам на корак да 2019. године завршим каријеру. После тог инцидента ми није било дозвољено да се бавим оним што највише волим, Савез ме је минирао и нисам знао шта даље. Једног дана сам разговарао са мојим пријатељем Михаилом Каџајом, који је у то време већ рвао за Србију и објаснио ми ситуацију. Рекао ми је да ће причати са људима из овдашњег Савеза и видети да ли су заинтересовани. После отприлике два месеца са мном је контактирао Жељко Трајковић, председник Рвачког савеза Србије, кога уопште нисам познавао тада. Упознали смо се, ушли у комуникацију и након неког времена сам добио дозволу да наступам за Србију - детаљно нам појашњава Датунашвили како је пут до олимпијске бронзе заправо почео.

Фото Танјуг

Ипак, сам пут од идеје до реализације је имао доста препрека. Упорност и обострана жеља су се испоставиле као круцијалне.

- Тај процес није био уопште лак, господин Трајковић је три пута путовао у Грузију на преговоре са тамошњим Савезом, а једном тренер Милорад Докманац. На срећу, све је то било вредно труда и ја сам у јануару 2020. добио српски пасош, а већ у фебруару сам имао први наступ на првенству Европе у Риму - истиче Зураб, додајући да је после свега ипак остао у добрим односима са водећим људима грузијског рвања.

На првом званичном такмичењу под српском тробојком није остварио запажен учинак, али је већ после неколико месеци рада у Пролетеру из Зрењанина, "бастиону" српског рвања, стигао прво до бронзе на Светском купу у Београду, а онда и до злата на шампионату Европе у Варшави, што је био савршен шлагворт пред наступ у Токију.

- Период без такмичарског ритма ме је потпуно избацио из форме, изгубио сам у Риму у првом колу и тада сам добио злураде коментаре да је са мојом каријером готово и да не могу да се вратим на некадашњи ниво. То ме је још само више мотивисало да вредно и напорно радим. Србија ми је много помогла, вратила ме је у живот. Знао сам и раније да је овдашња школа рвања изузетно квалитетна са фантастичним тренерима, као и да одувек избацује мноштво сјајних бораца. Радио смо сваки дан предано са Стојаном Добревим и Војом Трајковићем и зато је ова медаља и стигла као награда за тај рад.

Фото М. Вукадиновић

Породица му је, открива нам, раштркана по свету. Брат му живи у Паризу, док су мајка, отац и сестра у родном Тбилисију. Он је углавном у Србији, али обитава на све три адресе.

- Стварно осећам Србију као свој дом, можда и једног дана после завршетка каријере останем и оснујем породицу овде. Не бих имао ништа против. Свиђа ми се земља и све што је чини. Православац сам, вера има битну улогу у мом животу, али то не показујем другим људима. Бог ми је помогао и довео ме довде, верујем да се све дешава у животу са разлогом. Да су се Игре у Токију одржале 2020, као што је и било планирано, ја на њима не бих учествовао, а самим тим не бих имао прилику да освојим медаљу - наглашава овај феноменални борац своје животне чудне путеве.

Успео је да се издигне после неуспеха у првом колу против Украјинца Белењука и стигне до славља. Следеће Игре у Паризу су одмах ту, иза угла, за три године, а тамо, самоуверен је, жели да оде који степеник више.

- Белењук је феноменалан борац, у Рију је био други, сада је узео злато. Знам да могу да му парирам, победио сам га неколико месеци раније на ЕП. Проблем је била тактика, нисам урадио неке ствари које сам замислио и заслужено ме је добио. Тежак је то био емотивни ударац за мене, али сам успео да пронађем мотивацију и дигнем се пред реперсажне борбе. Моје искуство са претходних Игара (учествовао у Лондону 2012. и Рију 2016. под грузијском заставом) ишло ми је наруку, знао сам како да се поставим и преокренем ситуацију у своју корист. Наравно, спремаћу се за Париз максимално и видећемо за шта ће то бити довољно. Свакако да су ми амбиције највише и да желим злато.

Умеће Зураб у борби за бронзу "почистио" Хрвата Ивана Хуклека, Фото Танјуг

СПАРИНГОВАЊЕ

ЖЕЉКО Трајковић нам је открио да је Зураб заправо првобитно био ангажован од стране Савеза као спаринг партнер Виктору Немешу како би поправио његову борбу у партеру у којем је Датунашвили прилично "убојит". Међутим, увидевши његове квалитете и жељу да буде део репрезентације, челни људи нашег рвања су кренули у реализацију посла који се на крају испоставио као исправан.

ДОГОДИНЕ НА "ЕГЗИТУ"

КАДА није на татамију и у борби, Зураб је обичан човек као и сваки други, а покрећу га уобичајене ствари.

- Велики сам фан електронске музике, 100 одсто ћу следеће године отићи на "Егзит" у Нови Сад. То сам себи обећао. Такође, волим да проводим време са људима, читам књиге, гледам филмове, пецам... и наравно лепе девојке (смех).

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације