МИЛЕНКО СЕБИЋ ГОСТ "НОВОСТИ": Пробудио супругу, па узео медаљу

Г. КЕЛИЋ

06. 08. 2021. у 09:45

БРОНЗАНА олимпијска медаља коју је у Токију освојио Миленко Себић у дисциплини МК пушка тростав (36) пријатно је изненадила многе у Србији.

МИЛЕНКО СЕБИЋ ГОСТ НОВОСТИ: Пробудио супругу, па узео медаљу

ФОТО: м. Вукадиновић/П. Милошевић

Многе који нису упознати са његовом личношћу и карактером. За ове друге, па и њега самог, такав епилог у јапанској престоници је очекивана награда за напоран, предан и поштен рад током каријере дуге већ више од 20 година, у којој никада није ишао пречицом. Новинари и уредници "Новости" су могли у то лично да се увере пошто су бронзом окићеног стрелца угостили по повратку са највеће спортске смотре.

Да ли су се утисци слегли и колико сте сада свесни онога што сте остварили у Јапану?

- Још траје еуфорија, а и телефон који не престаје да звони ме подсећа на то. Заустављају ме на улици, честитају, желе да се сликају, видим колико свима ово значи и драго ми је због тога. Олимпијска медаља је круна каријере и свестан сам њене важности и чињенице да сам међу многим великанима нашег олимпизма који су се кроз историју попели на тај подијум.

Дочек на аеродрому у Београду био је спектакуларан?

- Јесте, било је емотивно, пошто нисам видео кћеркицу неких 17 дана. Дошли су и моји родитељи, пријатељи, људи из Савеза и клуба. Нисам очекивао да ће сви они бити ту и стварно ми је све то значило. Те ноћи по завршетку такмичења сам једва одспавао два и по сата, али нисам уопште осећао умор. Он ме је стигао тек када сам дошао кући и сео. А кћеркица онда каже "ајмо до продавнице" (смех).

Са каквим осећајем сте отишли пут Далеког истока?

- Знао сам да сам спреман резултатски и технички и да могу да гађам изузетно добро, али искрено нисам био уверен да ћу узети медаљу.

СМЕЈАО САМ СЕ СА УКРАЈИНЦЕМ

МНОГЕ је шокирала грешка Украјинца Кулиша који је погодио туђу мету и тако себе избацио из трке за медаљу.

- То није реткост, ја сам, примера ради, у Болоњи исто то урадио. То се дешава тако што прво сви стрелци пуцају пробу и после пробе спушташ пушку. После тога имаш минут да се вратиш у став, а проблем више је што су мете много близу једна друге, а та раздаљина делује још мање на 50 метара. После сам се срео са Украјинцем и смејали смо се тој ситуацији.

Како сте успели да будете на високом нивоу на психичком плану?

- Мени је много битно да имам добру повратну информацију са тренинга, јер кад је тако онда сам миран у глави. Наравно, доста ми је помогла и моја супруга Алина, која је и мој тренер. Имамо феноменалан однос, она је такође била врхунски стрелац и разуме ме у потпуности. Најбитније је да са неким причаш отворено, да му кажеш све проблеме и да заједно дођете до решења.

Дамир Микец је у Токију узео сребро у пиштољу, а он за тренера има брата, док ви супругу. Очигледно ти породични односи добро утичу на резултате?

- Јесте добро, с тим што када нешто не иде, онда уђемо у мало већу расправу. У мом случају је одлично, пошто је Алина у Русији завршила факултет који је уско повезан са стрељаштвом, била је члан њихове јуниорске репрезентације, а када је прешла у сениоре дошла је код нас. Одлучила је да остане да радимо заједно, а када је и дошло дете онда више није имала времена за своје тренинге. Има огромно предзнање, прошла је руску школу.

Шта је она из Србије поручила, да ли је имале неке замерке на наступ?

- Била је емотивна, рекла ми је да не би могла да издржи да гледа до краја. После другог става сам изашао напоље, узео телефон и позвао је. А она спава и каже - немој ништа да ми причаш (смех). Кратко смо попричали пред стојећи, одлучујући став и испоставило се да је то био добар позив, иако сам се премишљао. Такође и Новак Ђоковић нам је свима у селу давао добре савете, осетио сам подршку свих у олимпијском тиму.

Када се осврнете на пут који је довео до овог тренутка, ко је све уткао део себе у ову медаљу?

- Отац је најзаслужнији што сам почео да се бавим овим спортом. Први ме је довео на трстеничко стрелиште са 14 година, 19. фебруара 1998. Чим сам узео пушку у руке погодио сам два центра. Врло брзо сам напредовао, иако су поједини тренери рекли да због висине (197 цм) нема ништа од мене. Једно је сигурно, рад и тренинг су све. Добијао сам и чак и негативне коментаре колико сам времена проводио на стрелишту, али увек сам покушавао да испуцам барем дупло више метака од осталих.

Финале је било драматично, како сте успели да останете присебни?

- Фокус је на дисању и опуштању, и да лоше ствари оставиш по страни. Ако то одрадим како треба, знам да ће хитац бити добар. Када сам скочио на треће место, имао сам пред последњи хитац само 0,7 кругова више од Норвежанина. Он иначе увек испали метак пре мене, а када је опалио није било никакве реакције од публике, већ потпуни мук, па сам претпоставио да је погодак добар. Чим сам подигао пушку, видео сам нишан на центру и одмах опалио. Кад сам то учинио, био сам сигуран да је хитац одличан. Показало се да ме осећај није преварио.

БОБАНУ НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ

СЦЕНА са доделе медаље када сте изашли са фотографијом преминуле колегинице Бобане Момчиловић Величковић био је најдирљивији тренутак са Игара.

- То сам планирао већ на ранијим такмичењима, али сам се дефинитивно одлучио ноћ пред наступ. Знам да је она са нама и даље и никада је нећемо и не смемо заборавити. Осетио сам у себи да је то требало да урадим.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)