ДЕЦА ХЕРОЈИ НА ВЕЧНОЈ СТРАЖИ: Дали су животе за Републику Српску и уписали се у историју

Novosti online

15. 06. 2024. у 21:16

ЗБОГ свакодневних напада на Републику Српску право је време да се сви присете најмлађих бораца Војске Републике Српске који су своје животе дали бранећи своју отаџбину од непријатеља.

ДЕЦА ХЕРОЈИ НА ВЕЧНОЈ СТРАЖИ: Дали су животе за Републику Српску и уписали се у историју

Фото: принскрин


Игор Кисић (1980-1994)

Игор Кисић (1980-1994) је најмлађи борац и херој Војске Републике Српске у Босни и Херцеговини. Борио се у јединици четничког војводе Васкета Видовића, у Илијашу, 20 км северозападно од Сарајева.

Родио се 9. јула 1980. године у месту Високо (између Сарајева и Зенице). Био је интелигентан дечак, далеко испред своје генерације. Недељом је ишао у цркву, а у школи је похађао веронауку. Волео је дружење са децом, технику и спорт.

Са само десет година Игор је научио технику рада рачунара, што је био велики успех, с обзиром на број година живота и технолошку (не)развијеност његовог родног места.

У дванаестој години научио је да управља путничким аутомобилима, показујући велико искуство.

Игор Кисић је живео у мултинационалној средини са породицом све до почетка ратних дешавања. Његов отац је био члан странке СДС и градски посланик у СО Високо, што му је касније 1992. године правило велике проблеме од муслиманских терориста.

У мају 1992. године, пред озбиљним претњама муслиманских паравојних јединица, породица Кисић је морала напустити родни дом. Многе српске породице које су остале у Високом биле су убијене или одведене у муслиманске концентрационе логоре.

Тако су Кисићи дошли у Илијаш, који је административно припадао Сарајеву, главном граду СР Босне и Херцеговине, надајући се да су избегли ратне страхоте.

У Илијашу, Игор је гледао борце 126. Илијашке бригаде, Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске, чији је командант био легендарни четнички војвода Васке Видовић, из Подлугова. У њему се будила храброст и понос предака који су крварили за отаџбину у протеклим епохама.

Није било дана да Игор није молио свога оца Ника да постане борац Илијашке бригаде, односно да буде у јединици војводе Васкета. После вишедневних молби, отац Нико је на крају попустио и испунио велику жељу свом сину. Тако је Игор Кисић са својих 12 година живота постао најмлађи борац Војске Српске Републике Босне и Херцеговине.

У њему није било дилеме нити страха од смрти или пораза. Напротив, био је убеђен у победу и коначно ослобођење Босне и Херцеговине. Његови вршњаци су му се дивили и изражавали велико страхопоштовање. Заправо, Игор Кисић је постао миљеник целог Илијаша.

Због свог броја година имао је скромне подвиге и доприносе, али своје задатке увек у потпуности извршавао успешно.

Како рат није престајао, већ се све више распиривао, тако су и муслимански ескадрони смрти имали све већу помоћ Запада и арапског света.

У току једног минобацачког напада 10. октобра 1994. године, када су терористи са муслиманских положаја у рејону Високог испалили неколицину граната на Илијаш, једна граната је пала поред Игора Кисића, који је на месту остао мртав.

На сахрану Игора Кисића дошао је цели Илијаш, и старо и младо, сви су јецали за својим херојем, дечаком, који није био чак ни пунолетан, али је храбро стао на браник отаџбине. Војвода Васке је касније изјавио да му је тај дан Игорове сахране био најтежи дан у животу.

Игоров отац Нико је кратко рекао окупљенима: "Гдје је мој син стао, ја ћу наставити!".

Игорова породица је посмртне остатке свог јединца сахранила у Зворнику, а касније у Бијељину где се настанила. Постхумно је Игор Кисић одликован Орденом Милоша Обилића.

Споменко Гостић (1978-1995) 

Споменко Гостић је био војник и најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Рођен је 15. августа 1978. у Добоју, а његов кратак живот био је испуњен недаћама.

Наиме, дечакова мајка Милена преминула је ратне 1992, па је Споменко остао да живи са бабом у селу Јовићи. Њихово село било је на линији фронта, па је тако дечакова бака погинула приликом гранатирања села од стране тзв. Армије БиХ.

Препуштен сам себи, Споменко се пријављује у Војску Републике Српске (ВРС). Прво је радио као курир, да би потом био пребачен да развози храну војницима на првој линији фронта. Касније је извлачио рањенике.

- Извлачио је мртве и рањене борце са прве борбене линије по киши граната и метака. На Улишњаку, где нико није смео ићи да спасава рањенике, тај дечак је са коњском запрегом извлачио и спасавао животе српских бораца - сећа се његов саборац Стјепан.

Споменка је у марту 1993. на Озрену затекла офанзива Армије БиХ. Тукли су гранатама по српским положајима, при чему је дечак тешко повређен. Преминуо је 20. марта 1993. године у родном селу Јовићи. Сахрањен је са осталим саборцима на гробљу у Горњем Улишњаку.

Након рата, оба села су припала Федерацији БиХ, а његови саборци и поштоваоци Споменковог лика и дела траже да дечакови посмртни остаци буду премештени на територију Републике Српске, за коју је и положио свој млади живот.

Године 2014. је, на дан његове смрти, у Добоју испред цркве откривен споменик овом младом хероју.

Александар Маслеша (1976-1995)

Александар Маслеша био је најмлађи борац Требињске бригаде Војске Републике Српске. Ратни сукоби на простору бивше Југославије доводе Александра са родитељима и сестром Александром у град подно Леотара. У Требињу уписује средњу Угоститељску школу. Био је џудиста. Иза себе је имао пет појасева и велики број медаља и диплома.

У августу 1993. године, са свега 16 година, Александар добровољно приступа Бобанској чети славног четничког војводе Недељка Видаковића. Исте године бива лакше рањен на Рочиштима изнад Пољица (Попово Поље).

Припадник Бобанске чете је био све до позива да се јави у Војску Републике Српске, 11. октобра 1994. године, у Хан Пијесак. Војвода Видаковић му даје одсуство да се спреми за војску, али се Александар врло брзо враћа на положај. Бобанска чета се спремала да иде и преузме положаје на Борцима повише Коњица, и Александар им се придружује. Крећу око 20. септембра 1994. године. Неколико дана након одласка, 27. септембра исте године, од исте гранате гину војвода Недељко Видаковић, капетан Драган Слијепчевић и мајор Љубиша Поповић, а у истом рову Александар Маслеша је тешко рањен.

У току детонације, војвода Видаковић је својим телом заштитио млади живот, и сам погинуо. Александар је пребачен хеликоптером у Подгорицу, где је 16 дана био у коми. Исте те године, у децембру, након извршене операције у Подгорици, Александра су пребацили у Београд на ВМА, где је 16. јануара преминуо, од последица рањавања.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

Јединствени Египатски Малдиви - Никада повољније!