ЧЕСТО, баш често помислим шта би мој деда Милош рекао кад би знао да сада живим овде, у Исламу Грчком, са супругом и сином. Да ли би му срце било пуно? Да ли би се са поносом благо осмехнуо или би му искра са сузом радосницом засјала у оку? Или, можда, све одједном... Не знам, али знам да смо Младен, Матија и ја срећни у нашем Исламу Грчком, као што смо и у Београду и Новом Саду, да смо и овде у Далмацији своји на своме као што смо и у Србији.

Marko

26.07.2023. 12:38

I sam poticem iz tog kraja, otjeran 1995. I kako idem stariji sve me vise vuče rodni kraj, tuče nostalgija. A opet, ne želim svojoj porodici ni 1% onoga što sam ja dozivio, ne želim da mi djeca sama odrastaju, da razmišljam šta je ako odu do obližnjeg gradića u školu i slično. Većina ljudi je krenula naprijed ali i dalje ima mnogo ludaka, proslava Oluje i poruke koje se salju tada su dokaz da su strasti samo skrivene, nikako nestale. Pozdrav i svako dobro ovim divnim mladim ljudima kao i legendi dr Jokicu!

Pedja

26.07.2023. 15:47

Sve je to lepo, ali uskoro ce i njihov sin kad krene u skolu i kada mu pocnu ispirati mozak sa hrvastvom, jer im je to u skolskom programu, osetiti gde se nalazi, i jednostavno utopiti u okolinu. I Jokicev naslednik ce postati jedan od konvertita, kao sto su u ostalom i skoro svi hrvati (pokatoliceni srbi) iz ovog kraja postali pod pritiskom kroz istoriju. Nazalost, mi smo iako smo prosli mnoge golgote uceni da oprastamo, ali oni nisu, i to ce do veka ostati tako.