БИО ЈЕ НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ ЈУГОСЛОВЕН ЗА 1997: Зоран скочио у бунар да спасе малог Милоша
ЈОШ чујем глас детета, никад пре тако нешто страшно нисам чуо, а волео бих и да не чујем и не видим те слике. На срећу, све се добро завршило. Потискујући причу о сопственом подвигу за који је награђен Златном плакетом у традиционлној акцији "Вечерњих новости" која слави људе спремне да свој живот жртвују за живот другога, Зоран Карић, из Брестовика код Гроцке, ипак се враћа у дан када је из бунара дубоког двадесет метара спасао трогодишњег Милоша Стефановића.
Фото: N.Skenderija
Када је гаснула нада да ће дечак преживети, млади Зоран Карић је пружио руку спаса.
- Дете се играло и, вероватно, није ни приметило гротло у земљи - сећа се. - Ја знам да сам само чуо јауке и позив у помоћ дечакових родитеља и окупљених комшија. Минути су... ма,секунде вагале између живота и смрти. Јесу позвани и ватрогасци, хитна, друге службе за помоћ, али, мене је глас детета потресао и кренуо сам у бунар. С камена на камен, што сам брже могао, а отежавало ми је брзину јер је то стари сеоски бунар, узак, из чијих је зидова штрчало оштро и клизаво камење.
FOTO: Arhiva novosti
У дубини бунара Зоран дечака готово да није видео, спуштао се, а све слабији дечји глас га је вукао, а знао је да не сме да скочи, до њега. Говорио је себи: што пре само што пре.
- Кад сам га ухватио, као да ми се небо отворило и сами анђели нас наткрилили, да нам помажу да се извучемо. Он је, тако мален, заплео за неко црево - прича Зоран. - Испод њега је била вода, који метар можда. Гушила је влага. Мештани мисле да је бунар давно копан, дубок чак двадесет седам метара. То значи да је седам метара још испод детета била вода.
Када је кренуо са малишаном у једној руци, другом и ногама упирао у зидове бездна, стигла је помоћ. Не зна ко му је бацио уже. Није осећао бол од поломљеног ребра и згуљене коже на рукама и ногама.
ДАР КЊИЖЕВНИКА И ПЕСНИКИЊЕ
НАЈПЛЕМЕНИЈЕГ Југословена за 1997. годину, после уручењаа плакете, даровали су књигама Антоније Исаковић и Мира Алечковић, редовни гости на свечаности "Новости". Уз збирку својих песама, Алечковићева је Зорану поклонила и Збирку најлепших стихова Десанке Максимовић.
- Обрадовао сам се готово као и плакети, мада нисам био баш неки ђак - каже. - Да сам овакав поклон добио као дете, можда бих био и одликаш.
- Када сам дотакао уже, тек тада сам био сигуран да ћемо успети и успели смо. Не можете да замислите тај осећај среће - каже Зоран Карић.
О подвигу овог тада младог човека, а имао је 26 година, осванула је само кратка вест. Трагом те вести "Новости" су откриле хероја живота једног детета. Њему непознатом. Био је то, према одлуци нашег жирија, подвиг за злато.
- Нисам ја то учинио да би ме неко славио, неко хвалио. Једноставно, ја сам то морао да учиним. Да Милоша нисам спасао, не знам да ли бих икада имао сна. И, право да вам кажем, опет бих учинио исто. А, био сам зачуђен кад су ми јавили за награду. Умало и да не дођем, али су ме из "Новости" убедили да то није признање само мени већ многим обичним, малим људима које чине слична дела, али се за њих никада не сазна. Чак су из редакције послали и ауто по мене... Захвалан сам ја вама, само ме ви не заборављате. А то што сте ме сврстали међу такве људе, могу да кажем да сам немерљиво богат човек.
ЗЛАТО СРПСКОМ СЕЉАКУ
НА ПИТАЊЕ коме би он, да је у жирију за "Најплеменитији подвиг", данас доделио највише признање, одговорио је без размишљања:
- Српском сељаку, оном који је чувајући наше село, чувао и Србију. Волео бих да међу награђенима буду и рекордери у пољопривредној производњи. Био би им то, сигуран сам, важан подстрек.
Зоран ових дана орезује воће у воћњацима грочанских домаћина. Ради свакодневно. Воли, каже, овај посао. Одавно је њиме овладао, прави стручњак постао.
- Има посла у овој земљи, ја је волим и никад нисам пожелео да одем - говори загледан у Дунав, његов Јадран, с којим се давно опростио онда када су Карићи у Сплиту били прекобројни. Зоран је последњим летом, у пролеће деведест прве, стигао у Београд, па у Брестовик на имање које су за децу "злу не требало" чували родитељи његове мајке Миланке.
- Тата Милорад и мама били су радници сплитског бродоградилишта, тамо се упознали, тамо сам се и ја родио - каже. - Не жалим ни за завичајем ни за тим временом, мада сам већи део младости провео "на риви". Волим ово овде, ово је моје и нема лепшег.
И ДРУГИ СУ ЗАСЛУЖИЛИ
МЕНЕ је плакета за подвиг, и то златна коју чувам свих ових година, мало и посрамила - сећа се Зоран. - Било је тог јануара деведесет осме када су у Старом двору уручивна признања, и заслужнијих од мене. Дивио сам се Сретену Јовановићу из Инђије који је у свој дом примио, хранио око 150 избеглица из Босне и Хрватске током оног несрећног рата.
НИКАД ЈАЧИ УДАРАЦ ЗА РУСЕ ОД ПОЧЕТКА РАТА: Украјинске ракете летеле више од 1.300 км, погођена кључна фабрика (ВИДЕО)
УКРАЈИНА је у суботу увече погодила једно од стратешки најзначајнијих одбрамбених постројења Русије, напавши Воткински машински завод у удаљеном региону, скоро 1.300 километара од украјинске границе - што представља најдубљи удар икада изведен украјинским оружјем домаће производње.
25. 02. 2026. у 12:25
ЦЕО РЕГИОН ЈЕ ЗГРОЖЕН! Ево шта је урадила такмичарка лажне државе Косово када је видела Српкињу на победничком постољу
БРУКА и срамота на једном од европских такмичења у теквондоу за младе у Сарајеву!
25. 02. 2026. у 11:35
"НЕМА КО ДА НАСЕЧЕ ДРВА": Руско село изгубило скоро све мушкарце у рату у Украјини
У РИБАРСКОМ селу Седанка, на руском далеком истоку, свакодневни живот је био тежак и пре рата у Украјини. Већина кућа нема основну инфраструктуру, као што су вода, унутрашњи тоалети или централно грејање, иако зимске температуре често падну и на -10 степени Целзијуса.
24. 02. 2026. у 09:43
Коментари (2)