ЦЕО ЖИВОТ ПРОВЕО У ЗАТВОРУ: Када је изашао, ово му је била прва реакција (ВИДЕО)

Новости онлајн

10. 05. 2021. у 20:21

ЏО ЛИГОН, данас 83-годишњак, иза решетака је провео чак 68 година, и то у малолетничком затвору, где је завршио због учестовања у тучи која је имала фаталан исход.

ЦЕО ЖИВОТ ПРОВЕО У ЗАТВОРУ: Када је изашао, ово му је била прва реакција (ВИДЕО)

Фото Depositphotos

Први пут у затвор је ушао са само 15 година живота и како каже, боравак "иза браве" му је чак и помогао, али по изласку на слободу сачекао га је свет какав није могао ни да замисли.

Живот у затвору прилично је одговарао Џоу Лигону. На неки начин га је одржао у животу и поштедео од, понекад сувише суровог, спољног света.

- Никада нисам био сам, али сам усамљеник. Више волим да будем сам колико год могу. Будући да сам у затвору, све време сам био у једној ћелији, од хапшења. Све до мог пуштања. То помаже људима попут мене, просто кад уђем у ћелију све што се дешава ван ње, за мене не постоји - каже Лигон.

Иако је позната пракса да затвореници учествују у „буџетима“ заједно, Џо се од почетка финансирао сам.

- Нисам имао пријатеља унутра. Нисам имао пријатеље напољу. Али већина људи с којима сам се дружио, понашао сам се према њима као да су ми пријатељи. И били смо кул, били смо добри једни према другима. Али нисам користио ту реч пријатељ, за особу попут мене та реч заиста има тежину - каже он.

Лигон се читавог живота понашао као одвојена јединка. Одрастајући у Бирмингаму у Алабами са родитељима своје мајке, није имао много другова и у сећањима су му остала само лепа времена са породицом, попут недеља које су провели заједно на проповедима у локалној цркви.

Имао је 13 година када се преселио са крајњег југа Сједињених Држава у Филаделфију да живи са мајком која је била медицинска сестра, оцем механичарем и млађим братом и сестром. Мучио се у школи, јер му читање и писање није ишло за руком.

- У детињству сам био поприлично погубљен, нисам знао чак ни да напишем своје име. Знао сам само да се зовем Џо. Нисам се превише дружио. Био сам тип особе која је имала једног или два пријатеља, то је било за мене, нисам волео гужву - присећа се он.

Када је Лигон у петак увече 1953. године "упао у невољу" његови саучесници нису били његови пријатељи. Наиме, он се тада срео се с неколико људи које је познавао у пролазу, са њима попио мало алкохола, а онда се десило нешто што га је жигосало за читав живот.

- Почели смо да тражимо од људи нешто новца како бисмо могли да добијемо још вина, а онда је ствар кренула погрешним током - каже Лигон замуцкујући.

Те ноћи он и његови "пријатељи" ранили су хладним оружјем осам особа, од којих су две премнуле. Лигон је први ухапшен. У полицијској станици није рекао имена саучесника, не зато што није желео да их изда, већ због тога што их заиста није знао.

- Чак и њих две које сам познавао, нисам им знао имена, знао сам их по надимцима - каже Џо.

"НИСАМ НИКОГА УБИО"

Тада је имао само петнаест година и оптужницу за убиство. Оптужбу је негирао, али је у једном тренутку у интервјуу за амерички ПБС признао да је ножем избо две особе које су преживеле и изразио кајање.

- Хтели су да ми подметну да потпишем изјаву да сам убица, а ја никога нисам убио - каже.

Лигон каже да су га одвели у полицијску станицу далеко од његове куће и у њој га држали пет дана, без приступа правној помоћи. Каже да је дуго био љут због тога што његовим родитељима нису дозволили да га посете.

Пенсилванија је једна од шест америчких држава у којима доживотни затвор нема могућност условног отпуста. У пресуди проглашен је кривим за две тачке убиства првог степена, а издржавање те казне служи баш у овом затвору.

Он није био присутан на изрицању пресуде, стога није знао колико је тешка његова казна, нити да ли му неко може помоћи. У затвор је, како каже, ушао погубљен, али не и уплашен.

- Нисам ни знао шта да питам. Знам да је тешко поверовати, али то је била истина. Знао сам да ћу ту бити неко време, али нисам ни слутио да ћу бити у затвору до краја живота. Никада нисам ни чуо израз условна слобода - каже Лигон.

Као затвореник под ознаком АЕ 4126, Лигон наизглед никада није преиспитивао колико му је времена преостало да одслужи. Преко 68 година живео је у шест затвора, прилагођавајући се сваки пут рутини живота у затвору у ком се налази.

- У шест сати буди вас глас, коју урла: Устаните сви, време је за бројање, у 7 је бројање, од 8 се ради - каже.

Лигон је понекад радио у кухињи и вешерају, али је углавном био чистач. После подневног оброка настављао би своје дужности. Прозивка увече и вечера обележавају остатак његовог дана. Затворски живот остаје исти, док се свет напољу неповратно мења.

- Нисам се петљао са дрогом, нисам пио у затвору, нисам радио ништа од оних лудих ствари због којих људи убијају, нисам покушао да побегнем, никоме нисам наудио. Остао сам скроман, завор ме је научио неким битним стварима, пре свега да се увек треба бавити својим животом, увек се трудите да радите оно што је исправно, клоните се невоља кад је то могуће - каже он.

ТРЕНУТАК КАДА СЕ СВЕ ПРОМЕНИЛО

Више од пет деценија касније, тачније 53 године након уласка у завор, за Лигонов случај заинтересовао се један адвокат. Брадел, адвокат са Бриџа, претпоставио је да ће следећи корак, након укидајања смртне казне за малолетнике 2005. године, следеће велико правно питање бити да ли ће се укинути доживотни затвор за малолетнике без могућности ослобађања.

У том тренутку, Пенсилванија је имала 525 затвореника у истом положају као Лигон.

- Заправо није био свестан своје казне. Није знао ништа о томе док се нисам састао с њим. Занимљиво је да га никада није напустила нада, био је потпуно оптимистичан, од самог почетка, увек је очекивао да ће се нешто догодити - каже Брадел из Удружења бранилаца из Филаделфије.

Сасатанак са адвокатом му је отворио очи. Када му је Брадел показао копију жалбе којом се оспорава правни статус његове казне, Лигон је први пут схватио своју позицију.

- Схватио сам да ме малтретирају од тренутка хапшења. Сазнао сам да је неуставно осуђивати малолетника без могућности условног отпуста - каже он.

"НИЈЕ МРДНУО. НЕМА ДРАМЕ, НЕМА НИЧЕГА"

Лигон је 2017. године поново осуђен на 35 година, што значи да је могао да затражи условни слободу због одслуженог времена. Брадел је желео да га на то наговори, али је наишао на одлучно одбијање.

Лигон је сматрао да је његова казна противуставна, па није видео сврху тога да прихвати условну слободу. Након низа жалби на пресуду, случај је окончан 11. фебруара 2020. године у Лигонову корист.

Када је ову пресуду адвокат саопштио Џоу, очекивао је бар мало радости на његовом лицу, али његова флегматичност је и овог пута преовладао.

- Очекивао бих јачу реакцију, али он буквално није мрднуо. Нема драме, нема ничега - присећа се адвокат.

Лигон је највероватније урадио оно што је деценијама уназад радио, задржао мисли за себе. Ипак, на слободу није остало равнодушан.

- Било је то као да сам се родио изнова. Јер све ми је било ново и чудно. Аутомобили и високе зграде посебно - напомиње он.

Последњих 68 година отишло је у неповрат. Лигон Зна да је изгубио време које је могао да проведе са породицом, од којих су многи у међувремену умрли. Ипак, како се овај 83-годишњак прилагођава ономе на шта је толико чекао, али нема много планова. Држаће се онога што најбоље зна.

-Радићу оно што сам читав живот радио, дајте ми да чистим, бићу домар - закључује он.

СрбијаДанас

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)