САРКОФАЗИ И БИСТЕ ЧЕКАЈУ ПОВРАТАК КУЋИ: После недавног отварања Великог египатског музеја поставља се питање реституције уметничких предмета

Отварање Великог египатског музеја на платоу Гиза, у непосредној близини пирамида, не представља само велики културни догађај, већ неминовно поново отвара и питање египатских културних добара која се данас налазе у иностранству.

tviter/pastpreservers

Савремена музејска инфраструктура и институционални капацитети које Египат сада поседује стављају у фокус стару расправу о пореклу, законитости и могућем повратку уметничких дела изнетих током претходних векова.

Музеј је званично отворен пре мање од два месеца, након готово две деценије изградње, и често се описује као највећи на свету посвећен једној цивилизацији. Простире се на око 500.000 квадратних метара и обухвата савремене изложбене просторе, истраживачке центре и високо специјализоване конзерваторске лабораторије.

Посебно место заузима збирка предмета из гробнице фараона Тутанкамона, од којих је неколико хиљада рестаурирано и први пут у великој мери обједињено у једном музеју, више од века након њиховог открића 1922. године. Музеј обухвата преко сто хиљада предмета, који се простиру кроз период од три миленијума. Цео пројакт коштао је милијарду долара, а Египћани очекују пет милиона посетилаца годишње.

Отварање овакве институције нужно подстиче расправу о судбини египатских артефаката који се данас налазе у великим европским музејима и чије би природно место могло да се замисли баш у Великом египатском музеју.

Међу најпознатијим примерима који "недостају" су Камен из Розете који се чува у Британском музеју у Лондону, биста краљице Нефертити из Новог музеја у Берлину, Дендерски зодијак из Лувра, Саркофаг фараона Сетија Првог из лондонског Музеја сера Џона Соана, Тарканска хаљина из Музеја египатске археологије у Лондону, биста принца Анкхафе из Гизе која данас краси Музеј лепих уметности у Бостону, као и Обелиск из Луксора који се налази на Тргу Конкорд у Паризу.

Обелиск је у Француску пренет у првој половини 19. века као дипломатски поклон египатског намесника Мехмед Али-паше француском краљу Шарлу X, у оквиру тадашњих међународних односа. Иако се формално разликује од предмета изнетих у колонијалном контексту, овај пример јасно илуструје трајно измештање монументалног дела египатске баштине из његовог изворног културног и географског окружења. С друге стране, нико данас не би могао ни да замисли како би изгледао париски Трг Конокд без овог обелиска који представља његов симбол, где је заменио споменик у част Луја Шеснаестог који је на том месту био погубљен.

Питање повратка ових предмета остаје крајње сложено. Са једне стране, често се истиче да су многи предмети изнети из Египта у периодима колонијалне доминације или изразите неравнотеже моћи, што отвара озбиљна етичка питања о легитимности њиховог данашњег статуса. Са друге стране, многобројни музеји и даље тврде да су предмети прибављени у складу са тада важећим правним оквирима или да њихово задржавање произлази из савремених националних законодавних система.

У том контексту се нарочито истиче случај Уједињеног Краљевства, где се музеји позивају на Акт о британским музејима из 1963. године, који у великој мери забрањује трајно отуђење предмета из државних збирки. Иако се овакав закон често наводи као кључна правна препрека реституцији, остаје отворено питање у којој мери унутрашње законодавство једне државе може легитимно да оправда задржавање културних добара чије је порекло неспорно страно. Критичари указују на то да национални закони, донети знатно након отуђења предмета, не могу ретроактивно да дају легитимитет њиховом трајном задржавању, већ превасходно представљају механизам очувања постојећег стања.

Западне институције, с друге стране, одговарају да су законски обавезане да поштују важеће прописе и да одлуке о реституцији не могу бити засноване искључиво на етичким аргументима. Ова расправа се не води само на међународном плану, већ и унутар самих западних друштава, између музеја, законодаваца и јавности.

Упркос томе, последњих година појављују се и ограничени, али значајни помаци који показују да домаћа законодавства ипак могу да буду прилагођена "буђењу свести", када постоји политичка воља. У Француској је, на пример, уведен посебан правни механизам који омогућује изузетке од принципа неотуђивости музејских збирки, што је резултирало повраћајем појединих дела земљама порекла. Међу њима се налазе и предмети симболичне вредности, укључујући скулптуралне фрагменте и ритуалне објекте, враћене афричким државама након посебних одлука скупштине. Иако су ови повраћаји симболични, они указују на чињеницу да правна препрека може да се превазиђе када се реституција препозна као питање историјске одговорности, а не искључиво власничког права.

Француске власти су тако недавно испуниле историјски дуг према бившој колонији Мадагаскару и вратиле лобању њиховог некадашњег краља Тоере, готово 130 година после одсецања главе коју су француске колонијалне трупе као трофеј донеле у Париз, и друге људске кости, које представљају реликвију за народ Малгаша.

Сличан приступ усвојила је и Холандија, чије су власти донеле одлуку да се културна добра прибављена током колонијалног периода, под условима неједнаких односа моћи, могу вратити земљама порекла на основу препорука независних комисија. Ове одлуке показују промену става, на основу кога се  уместо стриктне одбране постојећих збирки, уводи и принцип да држава домаћин сноси део одговорности за историјске околности под којима су предмети прибављени.

Баш када је Велики египатски музеј отварао врата, премијер Холандије Дик Схоф саопштио је египатском председнику Абделу Фатаху ел-Сисију да ће им вратити скулптуру стару 3.500 година. Реч је о бисти високог званичника из династије фараона Тутмоса Трећег. Откривена је током аукцијске продаје 2022. године и одмах је заплењена од стране холандских власти које су добиле анонимну дојаву о нелегалном пореклу скулптуре. Холандска полиција је спровела истрагу о пореклу бисте и утврдила да је прибављена пљачком и илегално извезена. Та биста је прва уметника која је враћена од отварања музеја.

Иако ови примери не представљају системско решење и ни изблиза не одговарају размерама изнете баштине, ипак показују да аргумент о непроменљивости домаћег законодавства није апсолутан. Позивање на раније законе се често посматра као инструмент политичке одлуке, али све је више захтева да се у обзир узме и етичка обавеза, што додатно јача позицију земаља попут Египта које данас могу да докажу не само историјско право, већ и институционалну спремност да своју баштину чувају и представе у савременим условима.

Један од најчешће навођених аргумената против повратка уметничких дела током прошлог века односио се на недостатак одговарајућих услова за њихово чување у Египту. Тврдило се да земља не располаже инфраструктуром, стручним кадром или политичком стабилношћу потребном за дугорочно очување изузетно осетљивих археолошких предмета. Овај аргумент је имао важну улогу у оправдавању задржавања египатске баштине у музејима у Лондону, Паризу и Берлину.

Отварањем Великог египатског музеја, добар део ових аргумената пада у воду. Савремени конзерваторски центри, контролисани климатски услови, сеизмичка заштита и међународно обучени стручњаци указују на то да Египат данас располаже капацитетима упоредивим са водећим светским музејима. Тиме се један од кључних историјских аргумената против реституције значајно доводи у питање, иако га западне институције и даље не сматрају пресудним.

Питање враћања баштине додатно компликује међународни правни оквир. Конвенција Унеска из 1970. године забрањује незаконит извоз и трговину културним добрима и афирмише принцип припадности културне баштине земљи порекла, али се у међународној пракси сматра да се не примењује ретроактивно. Због тога предмети изнети пре њеног усвајања, попут Камена из Розете или Партенонских мермера, не потпадају под обавезујуће механизме повратка.

У том контексту, отварање Великог египатског музеја ствара услове за даљу дебату на ову тему. Чињеница да су многобројна дела египатске баштине измештена из свог изворног контекста остаје неоспорна, али правни и вољни моменат држалаца нису увек на њиховој страни. У том контексту, било би право чудо када би се биста краљице Нефертити или саркофаг фараона Сетија Првог вратили кући.

ПАРТЕНОНСКИ МЕРМЕРИ

Случај Партенонских мермера, које Грчка деценијама потражује од Британског музеја, показује колико је сложена примена савремених етичких стандарда на историјске околности почетка 19. века, када је Грчка била под османском влашћу. Упркос широкој међународној подршци повратку, спор и даље остаје нерешен, што додатно илуструје ограничења постојећих правних инструмената.

Препоручујемо

Свет

0 0

(МАПА) ОТВОРЕНА ВРАТА ПАКЛА Америчка заплена руског танкера: Хоће ли Европа кренути истим путем, да ли ће и Кина бити на мети (ВИДЕО)

08. 01. 2026. у 06:30

Свет

0 2

ТРАМПОВ РЕКЕТ: Венецуела убудуће купује само производе произведене у САД

08. 01. 2026. у 00:20

Свет

0 3

ПОЧЕЛА СЕЧА КАДРОВА У ВЕНЕЦУЕЛИ Делси Родригез отпустила генерала: Био задужен за Мадурову безбедност

07. 01. 2026. у 23:24

Свет

0 1

ПАТРИЈАРХ КИРИЛ: Упутио честитке за Божић председнику Вучићу и патријарху Порфирију

07. 01. 2026. у 23:07

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације