СТИНГЕР УМЕСТО 25.000 САДА КОШТА 400.000 ДОЛАРА: Профити војноиндустијског комплекса САД иду у небеса

У СВОМ програму „ЦБС 60 минута“, 21. маја, ЦБС Њуз је емитовао епизоду која је открила како се амерички произвођачи оружја упуштају у „подизање цена“ и ударају на Пентагон надуваним ценама за авионе, подморнице и пројектиле.

Фото Танјуг/АП

Програм је навео многе да осећају да би амерички произвођачи оружја желели да Сједињене Државе наставе да се боре или пружају војну помоћ (као што то чине у Украјини) у што је могуће више проблематичних тачака света.

Пре него што објаснимо како и зашто долази до ове преваре, хајде да видимо шта се то тачно догађа у овом тренутку. Стручњаци кажу да су Локид Мартин, Рајтеон, Боинг и Нортроп Груман — сви из САД — међу водећим извођачима који производе неко од најтраженијих и најскупљих оружја које се шаље у Украјину. И они су највише профитирали.

Локид Мартин је започео 2022. са вредношћу од 98 милијарди долара, а до краја године достигао је 127 милијарди долара - што је највише од када показују записи.

Рат у Украјини је сходно томе довео до пораста акција америчких произвођача оружја, при чему је цена акција Нортроп Груман порасла за 40 одсто до краја 2022. године, док је Локид Мартина порасла за 37 одсто.

-То је огроман профитни центар за велике компаније: Локид Мартин, Рајтеон и Боинг, каже Вилијам Хартунг, виши научни сарадник на Quincy Institute for Responsible Statecraft, где се фокусирају на глобалну трговину оружјем и потрошњу Пентагона.

Фото: ЕПА

ХАРТУНГ: У ОВОМ ТРЕНУТКУ, ИНДУСТРИЈА "ЈАШЕ НА ТАЛАСУ"

Према Хартунгу, због потребе Пентагона да набави оружје за саму земљу и испуни захтеве земаља попут Украјине, он произвођачима оружја обезбеђује огромне количине новца.

На пример, Пентагон је у октобру прошле године објавио уговоре са америчким произвођачима оружја у вредности од 1,2 милијарде долара. Ово је резултирало производњом популарних противтенковских пројектила компаније Локид Мартин Џавелин — названих „Saint Javelin“, наводно заштитника Украјине — која се повећала са 2.100 на скоро 4.000 годишње.

Исто тако, производња артиљеријских ракетних система високе покретљивости (ХИМАРС) порасла је са 60 на 96 јединица годишње.

Месец дана касније, у новембру, Пентагон додатно повећава своје наруџбине, додељујући Рајтеону — који такође копроизводи „Џавелине“ — уговор вредан 1,2 милијарде долара за још шест националних напредних ракетних система земља-ваздух (НАСАМС) за Украјину.

У марту ове године Пентагон је објавио свој највећи буџет: 842 милијарде долара. Скоро половина ће отићи одбрамбеним извођачима у земљи.

У том контексту је поента коју је „ЦБС 60 минута“ изнела веома релевантна. Важније од тога да Пентагон или америчка влада траже од произвођача оружја да брзо испоруче производе је вртоглава цена по којој је прва пристала да их прими од друге.

И ево, „ЦБС 60 минута“ је своју аргументацију засновао на открићима двојице бивших званичника који су годинама провели у набавци оружја.

Један је Shay Assad, деведесетих је био извршни потпредседник и главни преговарач уговора за одбрамбени гигант Рајтеон. Касније се придружио влади и постао највиши и награђени преговарач у Министарству одбране за време председника Џорџа В. Буша, Барака Обаме и Доналда Трампа.

Други је пензионисани генерал-потпуковник ваздухопловства Chris Bogdan, који је своју каријеру провео надгледајући куповину неких од најкритичнијих система наоружања за Сједињене Државе.

Foto: Printskrin Youtube/Gung Ho Vids

Ако је веровати Асаду, он је 2015. године наредио ревизију. Војни преговарачи су открили да Локид Мартин и Боинг увелико наплаћују Пентагону и америчким савезницима стотине милиона долара за Патриотове ракете ПАЦ-3.

Према његовим речима, ове компаније су у нормалним околностима требале да буду задовољне да остваре добрих 15 одсто профита од свог посла, али у стварности су остваривале профит који се приближавао 40 одсто.

Каже да је стингер мобилна ракета коштала 25.000 долара 1991. године. Са Рајтеоном који је сада добављач, кошта више од 400.000 долара да замени сваку ракету послату у Украјину ... "Чак и урачунавање инфлације и нека побољшања, то је то седам пута већа цена."

Генерал Богдан каже да је у 2012. био прислушкиван да ли ће да се ухвати у коштац са проблематичним Ф-35 ЈСФ, било је седам година кашњења у распореду и 90 милијарди долара по првобитној процени. Али сада, а камоли трошкови, подршка и одржавање програма "могло би да на крају пореским обвезницима створе трошкове 1,3 билиона долара".

Може се приметити да ствари раније нису биле такве. За разлику од данас, компаније нису уживале у таквом монополу у снабдевању оружјем у прошлости. Ствари су се почеле почетком деведесетих година 1993. године, да би били прецизни, када је Пентагон, желећи да смањи трошкове, затражио да се одбрамбене компаније споје.

У то време је било 51 главних извођача радова. Сада су консолидовани у 5 (пет) дивова. Они су Локид Мартин, Боинг, Рајтеон, Џенерал дајнамикс и Нортроп Груман. Последње велико спајање у овом контексту направљено је у 2020. године - Рајтеон и Јунајтед Технолоџис.

Није ни чудо што је ових пет компанија поделио преко 118 милијарди долара у фискалној 2022. години у уговорима, у великој мери у износу од скоро трећине свих уговора које је Пентагон прошле године издао прошле године. Ових пет компанија чине произвођаче већине америчких бомби, ракета, борбених авиона, хеликоптера, тенкова и других главних система наоружања и продају их америчкој влади.

Са тако уском базом Пентагон има веома ограничену полугу моћи када преговара о разумним ценама или држању одговорности извођача за лош производ.

Друго, великих пет уговарача одбране сви су повезани. Свака испоручује осталим са различитим програмима, а сви имају своје добављаче, што значи да је проблем за једног истовремено проблем за све. Како се извештава, Локид Мартин је имао најмање 110 подизвођача за ХИМАРС и 60 за ГМЛРС у фискалним годинама 2019, 2021 и 2022.

-Чувари, преговарачи, инжењери, менаџери програма. Преко 50% је уклоњено, рекао је.

Другим речима, Пентагон данас има изузетно слаб систем надзорне праксе. Нема довољно особља у Министарству одбране (МОД) Сједињених Држава да прикупе адекватне позадинске информације за преговоре о ценама или, по том питању, да извођачи одговорају за прекорачење трошкова и лоше перформансе производа.

Као што Вилијам Д. Хартунг тврди, "у неким случајевима, када Пентагон плаћа Локид Мартину да се врати и поправи недостатке у авионима који су већ распоређени, компаније могу заправо зарадити од својих грешака."

Као што Хартунг додаје, "Оружје или истраживање нових, главни добављачи претварају највећи део милијарди у десетине милијарди у откупу својих акција како би се повећале њихове цене, заједно са стотинама милиона у накнади за врхунске руководиоце. То ништа не може побољшати нашу одбрану, већ да обогатите војне корпорације."

Четврто, Хартунг прави још једну значајну напомену. Каже да су напори ублажавања неких од ових проблема, које заговарају реформатори попут сенатора Елизабет Ворен (Д-Масачусетс.), суочили су се са тешком битком у Конгресу који је пречесто завистан од моћи новца и лобирајуће снаге индустрије оружја.

Познато је да су амерички могули одбране одувек утицали на владину политику, посебно ако постоје законодавци који могу имати користи од партнерстава. Уосталом, они су имали интересовање за чување војне индустрије успешном ако помаже локалној економији и да обезбеди запослење локалним становницима. Каже се да је око 800.000 радних места у Сједињеним Државама директно повезано за војну индустрију.

Али тада, студија "Фајненшнел Тајмса" баца светло на другу страну. То су изазови и притужбе војне индустрије. Руководиоци индустрије кажу да су им потребна уверавање владе да се неће опећи због повећавања производње за Украјину и друге западне нације. Они не желе да се наредбе владе смање када се сукоб заврши у Украјини.

Студија открива како је на пример, после (повећане) борбе против ИСИС-а, потражња од Пентагон значајно опала. ДоД је уложио сав тај новац да повећа производњу ракета Хелфајер на 10.000 годишње и тада су САД-а рекли: "Не желимо више то."

-Произвођачи нису могли одговорно само да одговоре на захтев изграде фабрику и ангажују 3.000 људи без икакве наде у буџетски (сигнал), речено је у студија, цитирајући Мартина из Rand Corporation. "И да ли је влада то ради? Не, апсолутно не."

Поента коју индустрија истиче је да би била вољна да уложи више у ширење капацитета и куповину материјала са дугим временским роковима када има јасну слику онога што ће бити захтеви за неке од њених система. То ће трошкове учинити рационалним.

Било да је то можда, чини се да је епизода "60 минута" изазвала детаљну расправу о функционисању америчке индустрије оружја и како се влада бави њиме. Али једна ствар изгледа јасно: индустрија сада има водећу улогу.

Препоручујемо

Свет

3 8

ПОГЛЕДАЈТЕ - КИНЕСКИ Ј-16 ПРЕСРЕЋЕ АМЕРИЧКИ ШПИЈУНСКИ АВИОН: Индо-пацифичка команда САД се жали на безбедност (ВИДЕО)

31. 05. 2023. у 00:21 >> 00:25

Свет

1 9

КИНЕСКА ВОЈСКА ПРОВЕЛА РАТНЕ СИМУЛАЦИЈЕ: Хиперсоничне ракете потапају противничку флоту

24. 05. 2023. у 22:41

Свет

8 8

Б-21 ПРАВЉЕН ЗА РАТ КИНОМ: Окосница бомбардерске команде ће бити замењена ако не буде могао да се носи са новим могућностима

22. 05. 2023. у 20:01

Свет

15 4

АМЕРИЧКИ АХ-64 АПАЧ: Најбољи јуришни хеликоптер икада?

21. 05. 2023. у 21:34

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације