СУКОБ НА ЛЕВИЦИ! ЖИЖЕК ЗА РТ: Сорош и Гејтс продужавају болест

Novosti online

31. 07. 2021. у 15:52

РУТИНА ових милијардера није ништа друго до лаж: Шпекулативна експлоатација праћена испразним забринутошћу због катастрофалних хуманитарних последица за које је пре свега одговоран њихов немилосрдни капитализам, пише у колумни за РТ познати словеначки филозоф Славој Жижек.

СУКОБ НА ЛЕВИЦИ! ЖИЖЕК ЗА РТ: Сорош и Гејтс продужавају болест

Фото: ЕПА/илустрација

Сваки аутентични левичар треба да стави на зид изнад свог кревета или стола уводни одломак Оскара Вајлдовог „Душа човека у социјализму“, где истиче да је „лакше је саосећати са патњом него са мислима“, додаје Жижек.

Људи се нађу окружени гнусним сиромаштвом, гнусном ружноћом, гнусном глађу. Неизбежно је да их све ово снажно дирне. Сходно томе, са дивљењем, иако погрешно усмереним намерама, они су врло озбиљно и врло сентиментално поставили себи задатак да исправе зло које виде. Али њихови „лекови“ не лече болест: они је само продужавају.

Заиста, ови лекови су део болести. Прави циљ је покушати реконструисати друштво на таквој основи да ће сиромаштво бити немогуће. А алтруистичке врлине су заиста спречиле спровођење овог циља. Неморално је користити приватно власништво како би ублажило стравична зла која проистичу из установе приватног власништва.

Ова последња реченица даје сажету формулу шта није у реду са фондацијом Била и Мелинде Гејтс. Није довољно само нагласити да се добротворна организација Гејтс заснива на бруталној пословној пракси – треба ићи корак даље и такође осудити идеолошку основу добротворне организације Гејтс, празнину њеног пан-хуманитаризма.

Наслов књиге есеја Сама Намија „Одбијање поштовања: Зашто не бисмо требало да поштујемо стране културе. А и нашу сопствену такође“, удара директно у главу: То је једини аутентични став у погледу остале три варијације исте формуле. Гејтсово доброчинство подразумева формулу: Поштујте све културе, своју и туђу. Десничарска националистичка формула гласи: поштуј своју културу и презири друге које су инфериорне. Политички коректна формула је: Поштујте друге културе, али презир своју која је расистичка и колонијалистичка (зато је политички коректно пробуђена култура увек антиевроцентрична).

Исправан левичарски став је: Изнесите скривене антагонизме сопствене културе, повежите их са антагонизмима других култура, а затим се укључите у заједничку борбу оних који се боре против угњетавања и доминације у нашој култури и оних који чине исто у другим културама.

Шта ово значи нешто је што може звучати шокантно, али требало би инсистирати на томе: Не морате поштовати или волети имигранте – оно што морате учинити је да промените ситуацију тако да они не морају бити оно што јесу. Грађанин развијене земље који жели мање имиграната и спреман је учинити нешто како они не би морали доћи на ово место које им се чак и не свиђа, много је бољи од хуманитарца који проповиједа отвореност имигрантима, док ћути учествујући у економској и политичкој пракси која је уништила оне земље одакле долазе имигранти.

Пре неколико година пронашао сам у продавници у Лос Ангелесу чоколадни лаксатив, комадић чоколаде са парадоксалним упозорењем на омоту: „Имате ли затвор? Једите више ове чоколаде!“, односно – конзумирајте управо оно што изазива затвор.

Структура „чоколадног лаксатива“, производа који садржи агенс са властитим ограничењем, може се разабрати у данашњем идеолошком пејзажу. Постоје две теме које одређују либерално толерантан однос према другима: Поштовање другости, отвореност према њој и опсесивни страх од узнемиравања. Укратко, „другост“ је у реду све док његово присуство није наметљиво, односно уколико „другост“ није стварно друго...

У строгој хомологији са парадоксалном структуром чоколадног лаксатива, толеранција се поклапа са својом супротношћу: Моја дужност да будем толерантан према другоме ефективно значи да му се не треба превише приближавати, не упадати у његов/њен простор – укратко, да би требало да поштујем његову/њену НЕТОЛЕРНОСТ према мојој блискости.

То је оно што се све више појављује као централно „људско право“ у позно-капиталистичком друштву: Право да се не „узнемирава“, да се држи на сигурној удаљености од осталих. Слична структура је јасно присутна у нашем односу према капиталистичком профитерству: У реду је ако се то супротставља добротворним активностима – прво нагомилате милијарде, а затим део вратите онима којима су потребне.

Исто важи и за рат, за насталу логику хуманитарног или пацифистичког милитаризма: Рат је у реду утолико што заиста служи успостављању мира, демократије или стварању услова за дистрибуцију хуманитарне помоћи. А да ли исто не важи све више и више ни за демократију и људска права? Људска права су у реду ако се „преиспитају“ да укључују мучење и трајно ванредно стање, демократија је у реду ако се очисти од својих популистичких „ексцеса“ и ограничи на оне довољно „зреле“ да је вежбају...

Иста структура „чоколадног лаксатива“ такође чини фигуре попут Била Гејтса или Џорџа Сороша етички толико проблематичним: Не залажу ли се за најнемилосрднију финансијску шпекулативну експлоатацију, у комбинацији са њеним против-агенсом, хуманитарном забринутошћу због катастрофалних друштвених последица необуздане тржишне економије? Сорошева свакодневна рутина оличена је лаж: Половина његовог радног времена посвећена је финансијским шпекулацијама, а друга половина „хуманитарним“ активностима (обезбеђивањем финансирања за културне и демократске активности у посткомунистичким земљама, писање есеја и књига) којима се на крају бори са ефектима сопствених шпекулација.

Криза у којој се налазимо сувише је озбиљна да бисмо се против ње борили лаксативима од чоколаде. Потребни су нам само горки лаксативи – нисмо (још увек) у рату, али смо можда у нечем још опаснијем: Не боримо се против непријатеља, једини непријатељ смо ми сами, деструктивне последице капиталистичке продуктивности.

Подсетимо се да је након пада Совјетског Савеза Куба прогласила „посебан период у време мира“ – ратне услове у време мира. Можда би овај израз требало да употребимо у данашњој невољи – улазимо у врло посебан период у доба мира, закључио је Славој Жижек.

(rs.sputniknews.com)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)