ИНТЕРВЈУ - Војислав Воја Недељковић: И у животу и у послу пратио сам себе

МАЈА ЈЕШИЋ

18. 04. 2021. у 15:46

ВОЈИСЛАВА Воју Недељковића затичемо у Радију С, на његовом радном месту. Ту "војује" (аутор и водитељ радио емисије "Војевање") већ преко десет година. Био је претеча, зачетник специфичног начина водитељског посла и на ТВ и на радију, у коме је било много хумора, ауторског печата, од афористичног до гротескног приступа темама наше стварности.

ИНТЕРВЈУ - Војислав Воја Недељковић: И у животу и у послу пратио сам себе

Фото Војислав Данилов /Промо

Био је авангарда водитељског посла својим ангажманом на Трећем каналу и траје преко тридесет година, иако су смех и хумор једна од најтежих дисциплина у медијском простору.

* Радити забавно-хумористички програм на телевизији и радију сматра се "војевањем" најтеже и најзахтевније "битке" у медијима. Како изгледа бити у тој бици дуже од тридесет година?

- Срећом, замор материјала још није дошао до тачке пуцања. Тридесет пет година рада је што се тиче радија, 36 што се тиче "Ритма срца" на Студију Б, а што се тиче телевизије, једно 32-33 године у виду тог фамозног Трећег канала који је кренуо '89. као наследник ОК канала. Ту смо се формирали као екипа, моја генерација је имала ту срећу, или несрећу, не знам ни сам како да се одредим према томе, да формирамо медије, да их стварамо. Настао је Трећи канал, затим РТВ Студио Б и ТВ Политика, Арт, ТВ Палма... Добили смо прилику да се појавимо као нова лица, у односу на она већ препознатљива лица РТВ Београд. Био сам стваралац и присутан у експанзији телевизије, али и радијских медија који су тада настајали. Много тога се исподешавало за ових 30 и кусур година. Ту сам где јесам, радим то што радим и верујем још увек у то што радим. Не радим само због пара. Неке много исплативије ствари могао сам да радим због пара, али нисам. То је нека моја вода у којој се осећам комотно, пливам и даље.

* У својој емисији "Војевање" презентујете слушаоцима кратке форме. Најтеже је са мало речи рећи много?

- Био сам негде и принуђен, узимајући у обзир термин емисије у 18 часова, како се популарно каже "возачки термин". У том термину имам задатак да људима дам неку "позитиву", добру енергију. Пружам слушаоцима духовите, кратке мисли, афоризме, неке статусе, цитате. Хвала богу, тога има доста на мрежама, људи ми шаљу, нешто ми пишемо сами као екипа. Чини ми се да је у том термину људима већ пуна глава од раног јутра, и да им неке приче тешког садржаја, било ког сегмента живота, социјалне, политичке, научне, не би "легле". Свако може да пронађе неки фрагмент на који ће бар да се насмеши, и да га подсети на нешто лепо. Имамо алтруистичку жељу да човека мало забавимо, опустимо, да му олакшамо дан. То је то неко "Војевање" које, хвала богу, траје од септембра 2010. године. Ушли смо у 11. сезону.

 

Фото Војислав Данилов /Промо

* Рекли сте нешто много лепо, да "данас људи раде само да би преживели, нема ту страсти, некада су снови били моћнији од свега". Да ли постоји мало сете када тако нешто кажете, или сте се и сами прилагодили времену?

- Морам да се прилагодим времену. У оно време ентузијазам је био већи. Не могу неким својим млађим колегама, који су млађи по 20 и 30 година, да објасним да сам био срећан што радим, па и да ме не плаћају, само да бих учио посао. Данас имамо једну ставку у старту, без обзира на то с каквим педигреом долазите, кажете - "колико то кошта, колико ја могу да узмем пара". То је данашња реалност. Квалитет ту често није опција. У оно време је било "само да се ја докопам тога, да се докажем неким људима, неким уредницима, директорима, шефовима, па да добијем прилику..." Јесам зарађивао, али нисам могао да се башкарим, не башкарим се ни сада. Али сам срећан јер сам изабрао посао који волим.

* У време Трећег канала, ви сте буквално били легенда, први, најпознатији.

- Било је много дивних, добрих људи ту, требало би много простора да их побројим, учило се, играло, неки су се краће задржали, а неки дуже, оставили су трага, и, хвала богу, још раде и постоје.

* Да ли вас љуте пиплметри, који победу дају неким садржајима који понекад уз себе носе епитет - опскурно?

- Једоставно је то постала свакодневица. Против нужности се ни богови не боре. Друга опција је да одем да пишем песме, или да пецам, или да отворим књиговодствену агенцију, и као нећу да се бавим пиплметрима. Не, хоћу да будем ту где јесам, док будем могао и хтео, и док ме буду хтели. Никада нисам припадао ниједном клану, нисам био члан ниједне продукције, сам сам и рођен, немам ни браће ни сестара, тако да је то и предност и мана, морате да се сналазите у одређеним временима. Нисам био најсрећнији са оним што радим, али сам морао и да преживим, има ту и тај "мали" животни моменат - животног преживљавања...

ЗЕМУНСКА ЗАВЕШТАЊА

* ЗЕМУН вам је у срцу од рођења?

- Па ту су ми нека завештања остала, горе на гробљу имам доста гробних места, тако да ми је ту почетак, ту ће ми бити и крај. Нисам ја локалпатриота зато што мислим да је Земун најлепше место на свету, далеко од тога, али је мој. Ту су ми неки моменти пуњења и пражњења, шале. Идем у набавку, гурам колица, сусрећем се са људима, нешто ми добаце, кажу, ја им одговорим, мало се шалим. Мало ме нервира ова епидемија, ево већ је годину дана како траје. Нешто немам више ни инспирацију да се зезам са њом. Сада ми је већ ово као филм који је требало да буде исечен пре пола сата. Као када редитељ не зна како да га заврши па траје четири сата, а могло је све да стане у два и по, као и ово - ало, мајсторе, дај одјавну шпицу короне, па да наставимо даље.

* У том контексту, не понашате као велика звезда, нисте љути због тога?

- Не, не, не. Зато што сам у таквој породици одрастао, моји родитељи су били обични службеници, радници, тако да нисам одрастао у некаквом гламуру, огромном новцу, нити сам поставио летвицу тако високо - да ћу бити директор свемира. Не, него сам спрам талента, пратио себе. Имао сам различите понуде, али тамо где ми је било баш испод границе осетљивости нисам могао да загризем. Нисам пристао да улазим у неке ријалитије, и неке друге пројекте који су прављени управо због пиплметара, и није ми нимало криво због тога. Да сам радио због пара, мислим да би се ту више и изгубио, изгубио себе.

Фото Војислав Данилов /Промо

* Шмекерски, са духом и шармом, који је део ваше професионалне појаве, водите и дуговечне и веома гледане "Звезде Гранда".

- Ако сам нечим задовољан, то је што се бавим послом којим волим, и што сам имао прилику да упознам дивне људе из разних области живота, и врсне новинаре, и глумце, и музичаре, и певаче, и писце, и неке успешне људе из привреде. И доказало се да што су људи били већи и остваренији, и успешнији у свом послу, били су нормалнији, негде и скромнији. Одушевљен сам тим великим људима које сам упознао, колико су једноставни, приступачни, немају потребе да намећу своје мишљење, колико немају потребу да држе главу високо подигнуту да би били виши од вас. Мене су такви људи заувек "купили". То је начин на који и сам схватам свет, то је моја лична животна филозофија. Остаће само оно што смо у животу урадили, какав смо траг оставили. Ја сам нашао своју улогу, штитећи лични идентитет који се зове - Војислав Воја Недељковић, да радим посао који волим. Врло лако сам и са продукцијом "Гранд" нашао своју меру. Имам своју малу аутономију у тој "Соби емоција", да могу са људима који су потпуни натуршчици и који су дошли ту као подршка такмичарима да извучем неку реченицу, мисао, смех, буде и суза, и све то у склопу једне велике емисије. И да вам кажем, упознао сам са простора целе бивше Југославије неке дивне људе и направили смо лепе контакте и пријатељства. Мислим да је то лепота мог посла.

* Када нисте медијско лице, како се опуштате?

- Дружим с људима које волим. Имам можда неких десетак пријатеља. Од тога половина су буквално из моје ране младости. Ове године са својим кумом прослављам 50 година дружења, од моје седме а његове шесте године живота, ми смо нераздвојни. То су неки моји вентили. Моји другари су најразличитијих занимања, и таксиста, и рецепционер, и возач, и власник објекта, и новинар. Код нас је као у "ђул-башти". Онда када се окупимо, можемо да причамо о свему и свачему, јер нисмо из једног еснафа. То ми је неки бег, гледам серије, филмове, волим да се шетам поред реке. Ако ме неко види у касно доба ноћи како шетам да не помисле људи да сам полудео, јер слушам музику и хитам према хотелу "Југославија" и према Земунском кеју.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)