ПОГЛЕД ИСКОСА - Светлости југа

Дејан Ђорић

02. 03. 2021. у 17:12

ПОГЛЕД ИСКОСА - Светлости југа

Фото Приватна архива

ОМИЉЕНИ мотив у Татјане Тање Пировић (Земун, 1964) је морски пејзаж или марина.

Њене мале заливе запљускују плавети боја и на њима су наглашени детаљи, попут белих креста таласа. Ма колико да је њено сликарство интимистичко, пуно љубави за предмет сликања, оно је и објективно, али на сасвим другом плану од апстракције или (пост)модерне деструктивности. Реалистичност њених призора другачија је и од естетике реализма.

Разазнају се боје мора у приобаљу, светлија где је плиће и тамнија дубине на пучини.

Камење је симболички назначено, неутралном сивом бојом, али је чулно приказан биљни свет југа - нарови, маслине и омање живописно дрвеће. Кућице приморских места, сведене су на белу боју фасада и црвену црепова са кровова, али тај контраст није вулгаран нити наиван, већ са скривеним детаљима и прелазом тонова. Понекад се на њеним сликама над морским жалом заштитнички надвија само једно велико дрво, не без симболике.

Перспектива остварена у сликању таквих представа је ваздушна, позната ренесансним и кинеским старим мајсторима, као што су и облаци назначени да делују ведро у атмосфери сунчаног дана. Све је на њеним платнима просунчано и узнесено, слика светлуца или блиста бојама, свет је схваћен без страха и присиле, реч је увек о дневним а не ноктуралним или драматичним пејзажима. Цртач и професор Драган Лубарда каже да је дан најлепша српска реч. Њено сликарство је на сасвим другој страни од ноћне, трагичне, демонске и окултне фантастике, али није лишено духовности. Уместо оргија форми или нагомилавања (као једног од ликовних начела), Тања Пировић са мером, суздржано, слави дарове пејзажа, свет схваћен као Божја творевина.

Премда имају и ту функцију, ове слике нису описне, већ суштаствене, поседују дух и атмосферу. Зато им се она толико враћа. Реч је о сликарству схваћеном пре свега као осећајна а не мисаона категорија, о чулности и лепоти које чиле из данашњег суровог и сировог света. На њеним призорима окупаним светлошћу има нечег девичанског и чистог, можда најпре у доживљају, поштовању природе које се испољава и у њеном кућном врту. Она често слика Боку Которску или митска мора Грчке.

То није само сликарство осећања и доживљавања већ оно које позива да се саживимо са њим, да га осетимо као израз радости стварања, да га дубље упознамо у смислу онога што Немци зову уосећавање (Einfhlung). У ту мистичну димензију уводе називи слика и тиркизне, кобалтне и ултрамарин боје. Небо је у јари, жућкасто зажарено, летње, када је најлепше, као оно изнад пучине.

Слика је сва у пастелним, меким тоновима, заснована на ликовно питомом контрасту окер и плаве, као преовлађујућих боја. Коначно, ево уметнице која верује човеку и свету као духовној суштини, ево сликарке светлости југа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)