КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Извор песмодавне енергије

ЦЕНТРАЛНА фигура нове збирке песама Верољуба Вукашиновића је отац. Она има значајан интимни, антрополошки и традицијски потенцијал.

Фото промо

Песма "Косидба", која отвара ову песничку збирку, са свим обележјима аутентичне поетике Верољуба Вукашиновића, садржи све што је за њу важно - везу са ближњима, са прецима, са природом, особито са биљем, али и са сунцем и месечином који у појединим песничким сликама досежу метафизички значај, везу са српском песничком традицијом и с настанком песме.

Она је својеврсна химна оцу, а опет стишано и изузетно емотивно сећање на њега, али и песма у којој лирски субјект стваралац проговара о подстицају на стицање песничког умећа, а имплиците и о тананости очеве природе која је есенција његових песама, а заправо његовог бића, о чему сазнајемо у веома значајној "Очевој јединој песми", која је уоквирена обраћањем сина.

У том обраћању видимо сакрализацију пчеле. Она је извор животодавне и песмодавне енергије, сасвим посебне, ван песама свих, и намењена је потомцима. Она је пламен, само срце, њиховог бивства. Њен бруј има заштитнички карактер - он улива сигурност потомцима. Тај бруј својеврсно је бдење и трептање оца над њима. Зато им тај звук доноси спокојство и мир.

Поезија сина, "лирског књигоносца", проистекла због константног присуства тог бруја, његова животна начела, доживљај љубави, света, живота у складу с природом - како уочавамо читајући ову књигу - заснивају се на романтичарској подлози, али и с његовом израженом свешћу о пролазности, долазећој старости, о смрти која у његовој песми "Пролећно питање" бива оксиморонски повезана с пролећем, како је то уочио писац поговора Радивоје Микић, о наличју обездуховљене, дигиталне свакодневице, према којој је успостављен иронијски отклон, а тежи најбољим остварењима српске поезије - као што су Santa Maria della Salute, Лазе Костића, "Пролетња елегија", Растка Петровића, "Записи о црном Владимиру", Стевана Раичковића, "Никада самљи", Ивана В. Лалића, као и поезији Бранка Миљковића итд.

С вером у ту поезију, као и у повезаност свега у природи, у брују, с вером у божји поредак, који надгледају пчеле - и отац - и у то да ће он надвладати профаност оличену у свему што је јавно, транспарентно, гласно, површно, опасно и чиповано, лирски субјект слути, а заправо сам у виду рима, матерњом мелодијом, гради везу са дугом. Тим римама даје мирис и боје брезе, оморике и липе, јер зна да оне могу бити место сурета са ближњима, вољенима, поштованима, онима који недостају - без обзира на то да ли су са ове или са оне стране.

Те риме стамена су грађевина. На њима песник Верољуб Вукашиновић посвећено ради већ тридесетак година. Ову "грађевину" радо походе љубитељи поезије и књижевни зналци, док други "граде град на води".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације