Како је последње дело Данила Киша о болној судбини две Јеврејке постала документаран ТВ серија?

ПОТРЕСНА документарна ТВ серија "Голи живот" - о драматичним путевима двеју Јеврејки из Србије, Жени Лебл и Еве Панић Нахир - коју су својевремено урадили Данило Киш и редитељ Александар Мандић, сада је преточена у истоимену књигу у издању куће Уes-Pro. То је, практично, и последње дело великог писца који је убрзо потом минуо светом.

Фото: Новости архива

Идеја о серији зачета је у Израелу 1986, када је Киш био гост Института "Ван Лир" и срео Еву и Жени, које су веровале да је једино он прави човек који би могао да пише о њиховим животима, прича, за "Новости", Александар Мандић:

- Слушао их је пола дана, и када се вратио, прича ми о њиховим болним и чудесним судбинама, о којима не би хтео да пише, али предлаже да одемо тамо и да направим документарац. Пристанем, али ако он хоће да буде испред камере, да буде приповедач који ће их провести кроз сећања. Насмејао се мом предлогу. "Којешта", каже. Телевизор никада није имао, па ни жељу за таквим присуством по кућама. Требало је три године да га убеђујем, и тек у марту 1989. крећемо са малом екипом у Израел. Снимали смо недељу дана по целој земљи. Слушао сам њихове исповести, потресен и у неверици шта се све може преживети. И мог друга Данила како од њих тражи детаље и чињенице, попут каквог иследника из својих књига, али са саосећањем и пажњом.

Претпоследњег дана снимања испод Зида плача, Киша је заболело раме - сенка смрти коју је последњих година носио у плућима. Сумња на болест која се вратила потврђена је убрзо у Паризу, Киш је одбио поновно зрачење и крај је био близу...

- Нити је тражио да види, нити сам ја био у стању, да без њега, тих месеци гледам ишта од снимљеног материјала. Тек касније решио сам да заокружим тај дуг и сачувам његово последње дело. Обишао сам и снимио места о којима се говори у серији, која има четири епизоде, а емитована је 1990. Пред читаоцима је сада текст, који такорећи знам напамет. Чудим се невероватно моћној, људској и литерарној снази која зрачи из овог дијалога, захваљујући, изнад свега, Даниловом начину разговора - истиче Мандић.

Рођена у Алексинцу, где јој је отац био управник рудника, Жени Лебл је, после увођења закона (numerus clausus) из 1940. којим су сви Јевреји морали бити обележени, постала члан КПЈ и активно учествовала у протестима 27. марта. После уласка Немаца у Београд, са 14 година постала је сарадник Јастребачког партизанског одреда. Због издаје секретара месног комитета ухапсили су је Бугари, немилосрдно пребили, а затим је пребачена у Немачку, где ју је Гестапо осудио на смрт, коју је стицајем околности избегла. После рата постаје новинарка, али због једне шале о "љубичици белој" и одбијања да укаже на њеног "аутора", затворена је и "у име народа" кажњена "принудном мером друштвено корисног рада са лишавањем слободе у року од годину дана због клевете против народа и државе". Следили су месеци ужасне патње на злогласном острву Свети Гргур.

Фото: Новости архива

Сличан трновит животни пут прошла је и Ева Панић Нахир, чији је муж Раде, капетан милиције, био оптужен као русофил, и у затвору, наводно, извршио самоубиство, обесивши се о кревет. Пошто је одбила да га се јавно одрекне и да и сама призна шпијунажу за Совјетски Савез, одведена је на Голи оток, где је заједно са стотинама других жена преживела невероватну патњу: батинање бодљикавом жицом, ношење тешког камења на брдо и низ брдо, ноћи без сна, бојкот и презир оних које су биле "преваспитане". Једино што ју је одржало у животу била је ћерка Тијана, која је није препознала када су је пустили у кажњеничкој одећи.

Документарна серија и књига завршава се ефектном исповешћу Данила Киша:

- Од своје сам мајке неследио склоност ка приповедачкој мешавини факата и легенде, а од свога оца патетику и иронију. За мој однос према књижевности није безначајна чињеница да је мој отац био писац међународног реда вожње. То је читаво космополитско и књижевно наслеђе. Моја мајка је читала романе до своје двадесете године, када је схватила, не без жаљења, да су романи измишљотина и одбацила их једном заувек. Та њена аверзија према пустим измишљотинама, присутна је латентно и у мени.

Фото: Новости архива

ИНСПИРИСАН И ГРОСМАН

ЕВА Панић Нахир је живела и радила у кибуцу Шар Хамаким, где је и умрла 2015. у 96. години. О њој су снимљена још два документарна филма, а инспирисан њеним животом велики израелски писац Давид Гросман објавио је прошле године роман "Живот се са мном много поиграо", који је преведен и код нас.

Годину дана после серије "Голи живот", Жени Лебл објавила је књигу "Љубичица бела", која је била бестселер у Израелу, а затим још неколико дела. Постала је угледно и награђивано књижевно име у својој земљи, а умрла је 2009. у 82. години.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације