Истицао да је писац по рођењу Хрват, бавио се ванбрачном позадином његове породице, данак у крви му имао и добрих страна: Како је немачки новинар написао биографију Иве Андрића

ПОМПЕЗНО најављена биографија Иве Андрића, коју је под насловом "У пожару светова" написао немачки новинар Михаел Мартенс, а код нас објавила "Лагуна", у преводу Валерије Фролих, подстакао је Слађану Илић, књижевног критичара, доктора књижевних и политичких наука, да читаоцима укаже на све њене, најблаже речено, спорне аспекте и циничне опаске.

Фото: А. Акшамија

У тексту који је у целини објављен на сајту "Искре", Илићева каже:

- Како сам аутор истиче, ту књигу писао је седам година, а у њеном настајању помогли су му неки културни, па и научни, што наши, што страни, посленици. Ова књига, видимо из "Израза захвалности", имала је фондере, она је врста пројекта, што се на основу читања лако и уочава. Њен аутор је дугогодишњи политички дописник листа Frankfurter Allgemeine Zeitung - што се из природе књиге и види, као и "стручњак за балканска питања", што се из књиге баш и не види.

Илићева истиче да је важно знати и да, што аутор и експлицира у предговору српском издању, ова књига није писана првенствено за "југословенску", него за међународну публику.

- Ово аутор узима као оправдање, на пример, за то што није ни споменуо изузетно значајне Андрићеве есеје везане за мисао и дело Вука Караџића и Петра Петровића Његоша... Без тога, инострани читалац неће, рецимо, моћи да разуме зашто се Вук и Његош сматрају великим посленицима на градњи српског културног обрасца, а Иво Андрић њиховим својеврсним следбеником. Што је још важније, нема "свеобухватне биографије" о Андрићу без осврта на текст Иве Андрића "Петар Петровић Његош као трагични јунак косовске мисли" (1935), као ни без осврта на бар неки од седам огледа које је Андрић посветио делу Вука Караџића.

У оквиру одељка "Очеви и оци", Илићева примећује да аутор у неколико наврата инсистира на томе да су родитељи Иве Андрића католички Хрвати из Босне, да не пропушта прилику да нагласи како је Андрић пореклом Хрват...

- Међутим, тек на 178. страни Мартенс вели, пошто ипак није могао да пренебрегне ту чињеницу, да је Андрић српски приповедач. Он пре нерадо, него радо, признаје да се сам Иво Андрић експлицитно изјаснио да је Србин. Колико је претерано у свакој прилици у књизи подсећати на то да је Андрић по рођењу Хрват, још је претераније, а и неукусније, ауторово бављење тиме ко је отац Иве Андрића, да ли је Иво ванбрачно дете или дете рођено у браку - пише Илићева.

По њеним речима, у оквиру одељка "Сава, рака, тикатака", налазимо још једно необично неразумевање које показује Мартенс, када је реч о једном од најстрашнијих чинидби турског вишевековног окупатора - данка у крви.

- Пишући о Бајици (Мехмед-паши) Соколовићу, он, западњачки инструментално, види и "добру" страну тог нељудског намета. Његово разумевање данка у крви изгледа овако:

"Али Бајица Соколовић, односно Мехмед-паша Соколу, који се чак и у галерији великих везира истиче као великан, пример је за то да данак у крви није нужно био само несрећа за оне које је погодио. Бајица је имао већ 15 година када је примио религију окупатора. За његову својту то је било од предности, пошто се сећао свог порекла када је стигао на врх царства. Не само да је дао да се сагради мост на Дрини, него је финансирао и друге грађевине у својој домовини и обезбедио својим рођацима, који су услед његовог утицаја такође прешли у ислам, уносне положаје."

- Ово увредљиво тражење позитивних тековина у једном од најгорих института османске окупације представља девширму (данак у крви) скоро као отоманску варијанту Фулбрајтове стипендије - сматра Илићева.

Ипак, додаје она, ваља имати у виду да аутор долази из једне традиције која балканске народе столећима доживљава као културно инфериорне, због чега су људскост и бол тих народа некако другачији:

- Да се преданије бавио нашом народном поезијом, као његов земљак Гете, да је - као стручњак за Балкан - помније истражио "Горски вијенац", као и Андрићев текст "Његош као трагични јунак косовске мисли", Мартенс би, можда, могао да дође до извесног разумевања нашег бола и наших траума. Овако, можемо и ми бити сурово секантни, попут аутора, па рећи да ако Мартенс не разуме сву дубину страхоте и бола девширме - шта уопште има да нам каже о делу Иве Андрића?

На крају се, пише Илићева, Мартенс осврће и на питање чији је Андрић, и наводи цитат из књиге: "Споредни огранак ове дебате је бизарна свађа о томе да ли је Андрић српски, хрватски или босански писац и којој националној књижевности припада."

- Зашто је та "свађа" из Мартенсове перспективе бизарна? Он то овако објашњава:

"Ово кошкање изгледа једнако непотребно као кад би неко започео дискусију о томе да ли је Гете био писац из Хесена или из Тирингије, пошто се родио у Франкфурту, а умро у Вајмару."

Тако мисли "стручњак за балканска питања"? Али у Минхену не спаљују Гетеова дела јер нису довољно "баварска", у Франкфурту не тврде да је писао "хесенским језиком", а у Берлину не пишу монографије о томе да је "нанео више штете Пруској него све војске које су кроз њу прошле". Зар нема у тој "бизарности" и Мартенсовог обола? Јер, ако Мартенс за Гетеа може да каже да је писао на немачком језику, те да је немачки писац, питамо се у чему је онда проблем да исто тако јасно каже да је Андрић писао на српском језику и да је српски писац? Одговор се крије у томе што исказ о Гетеу зависи од истине, а о Андрићу од политике, сматра Слађана Илић.

ТВРДЊЕ О ЈАСЕНОВЦУ

ПОСЕБНО је проблематично, мада не и изненађујуће, Мартенсово тврђење да су "до краја 1945. у Јасеновцу убијене десетине хиљада људи". У Јасеновцу, који је заправо био систем логора, убијено је најмање 700.000 људи. Поред тога, Јасеновац је био део "тоталног геноцида" и први велики логор за геноцид у Другом светском рату, а у масовним злочинима хрватских нациста над Србима активно је учестовао и католички клер. Ове чињенице, које страни читалац неће наћи у Мартенсовој књизи, важне су управо за биографију Иве Андрића, јер се тек у њиховом светлу може разумети Андрићева дубинска одвратност према хрватском националистичком становишту и његово јасно оптирање, управо 1942. године, за српски културни идентитет - истиче Илићева.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације