ЉУДИМА ТРЕБА ТАЧКА САБИРАЊА: Интервју - Славен Дошло, глумац

ДАРОВИТ и радознао, често је ишао у сусрет најразличитијим изазовима, испитујући границе свог талента, умећа, па и издржљивости: за једну од првих улога, "Живот стоји, живот иде напред" (која му је донела Стеријину награду за младог глумца), научио је целу Резолуцију 1244 наизуст. Вечерас, пак, у дуодрами "Затварање љубави" на сцени Битеф театра Славен Дошло имаће 40-минутни монолог. Ових дана је у мјузиклу "Жене на ивици нервног слома" показао све своје глумачке, певачке и играчке вештине, доносећи "алмодоваровски" на позорницу лик помало смотаног Карлоса (који тек открива сопствену мужевност), препуног комичких, али и драмских елемената...

Фото В. Данилов

На филму и телевизији Славен је увелико стекао популарност ("Војна академија", "Бисер Бојане", Ургентни центар", "Сенке над Балканом"), а као стални члан ансамбла Позоришта на Теразијама постао незамењив у новим изазовима јединог музичког театра. "Главо луда", "Фантом из опере", "Бродвејске враголије", "Грк Зорба", "Вече мјузикла", "С друге стране јастука" - наслови су куће у којима млади глумац има све већи ангажман. И, иначе, пуно је куриозитета у његовој каријери: већ је освојио награду за изузетну мушку улогу на Филмским сусретима у Нишу ("Панама"), док му је пре пет година филм "Поред мене" донео глумачко признање на Међународном фестивалу Subtitle у Ирској.

Недавно је премијерено изведен мјузикл "Жене на ивици нервног слома", а већ вечерас је "Затварање љубави" у Битеф театру?

- Заиста, две различите улоге, два различита процеса, приступа и жанра У мјузиклу на Теразијама имао сам један јако чврст, кохерентан текст, са добро бираним репликама.

Веома ме је радовало што сам коначно могао мало да изађем из оних уобичајених ликова у мјузиклима у којима је заљубљени човек увек сличан тип и није тако "интензиван" на сцени.

Играте Карлоса са пуно комичких елемената, разиграног у свим сегментима овог жанра?

- "Жене на ивици нервног слома" суштински су фарса. И дуго нам је требало да напипамо шта је све ту. Код Алмодовара има свачега, психолошке мотивације на различитим нивоима. Мој Карлос је одрастао са бабом и дедом. Отац заводник рано га је напустио, па је слушајући о њему изабрао контру, као што се обично дешава са децом... Игра се у брзом темпу, све радње и односи морају да буду јасно одређени, па када то профункционише нама постаје комично више из неког препознавања него из слепстик комичног момента.

Фото Позориште на Теразијама

Постали сте стални члан нашег јединог музичког театра?

- Дивно је што су ми мало промешали карте, као глумцу ми то веома значи јер је много интересантније кад радим нешто на шта нисам навикао. Тек сада откривам колико је заправо мјузикл једна специфична форма која захтева и такав приступ позоришту. На сцени нешто говорите и радите, а онда одједном почињете да певате. Овде све мора да буде прецизно, добро подржано и у правом тајмингу да би ствари функционисале. Тачно се зна када се шта ради, када се савладава музички део представе, када кореографије, драмски део, а када се уклапа све то заједно...

Међу првим признањима освојили сте Стеријину награду за младог глумца "Дара Чаленић".

- Било је то, такође, за један дуг монолог и представу "Живот стоји, живот иде даље" у режији Јелене Богавац, на сцени Битеф театра. Ту сам говорио целу резолуцију 1244 и тада су се шалили да сам, ваљда, једина особа у Србији која је зна напамет.

Завршили сте у класи једне од наших највећих глумица Мире Карановић. Која је најважнија лекција коју сте усвојили?

- Стално нас је враћала на основе, да играмо "без глуме". Јасно се види када неко то ради из свог личног центра и истражује аутентичност у оквиру лика. Давала је и подстицај нашој личној храбрости да истражујемо, па и уметничком безобразлуку, како би ствари урадили на свој начин. Јер, на крају, све што радите морате да прилагодите себи. Редитељ има индикацију на линији радње и оног што треба да спроведем. Ипак, он то гледа споља, а ја морам да прилагодим изнутра.

Постоје два Карлоса у две поделе, како то "изнутра" изгледа када га играју два различита глумца? Шта је оно што у истом лику ураде потпуно другачије?

- Пре свега, увек имате различиту појавност. То је прва ствар коју ће свако да види, Арсеније Тубић и ја другачије изгледамо. Имамо и другачији афинитет према покрету, другачије разумевамо психологију с којом човек приступа својим проблемима,онда се то врло јасно види и у игри. Занимљиво је и када гледате Ивану Кнежевић и Наташу Марковић у истим улогама: обе су сјајне, а имају потпуно другачији глумачки сензибилитет.

У "Затварању љубави" поново је реч о мушко-женском односу, у сасвим другачијој причи. Представа се састоји од два монолога од по четрдесетак минута?

- Врло често људи причају нешто што је њима у том тренутку важно уместо да воде дијалог.

Овде је мало другачији случај: један човек је, коначно, дошао да саопшти да се њихов дугогодишњи однос неће више наставати и ту потиснуту бујицу одлучио је да претвори у - чин храбрости. Јер, обично се дешава тако што прво почнеш са закашњењем да одговараш на поруке, касније долазиш кући, а онда проналазиш нека друга интересовања и чекаш да однос сам ишчили, уместо да се суочиш са својим одговорностима. И тако настаје његов дуги монолог, док она реплицира на све што је рекао и износи своје ставове. Представа је и технички и емотивно захтевна, већ сад ми је јасно да ће кроз време и играња да се мења. Можда је то нешто најзахтевније чему сам икада приступио.

Кажете да у савременом добу, растрзаном разним технолошким сензацијама, позориште "вежба" пажњу?

- У време друштвених мрежа све се прави тако да нас задржи на неком садржају, углавном из маркетиншких разлога. У позоришту постоји други приступ. Наравно, сваки медиј мора да се прилагоди публици, а одлика добре уметности је да је увек комуникативна. Ма колико компликована или њен приступ био алтернативан, нешто у томе мора да комуницира са публиком. Зато мени понекад смета што знамо да будемо херметични и правимо садржаје који су само за гледаоце већ упознате са неким симболичким значењима. Тај концепт "интелектуализације" људскости, поприлично ми је досадан. Постоји хиљаду добрих начина да се то постигне са сензибилношћу према темама које су свима заједничке и које се базирају на катарзичним моментима уместо концептима идеја. Не волим "позориште дијагнозе", у стилу ово вам је ово, ово то...

У смислу готових, наметнутих решења или наметнутих вредности у квалитативном смислу?

- Има и једног и другог, као и константног стављања фокуса на проблем без икакве могућности трансцеденције. Зато катарза у позоришту и јесте емотивно ослобађање, превазилажење већ познатог у нашој реалности, па може да нам понуди неку нову унутрашњу логику с којом ћемо да гледамо свет. На Теразијама се веома често дешава такав емотивни трансфер између глумаца и публике и у томе је задовољство: можда се не задире у неке велике, егзистенцијалне теме, али те публика понесе и мени као извођачу нуди истинско задовољство. У овом времену једна од врхунских вредности је да на неки начин подсећамо људе на радост, заједништво, да постоји нешто веће од нас што нас окупља. Можда је то нека тачка сабирања у којој можемо да пронађемо снагу, уместо да се константно бавимо разликама, проблемима које једни другима намећемо.

Шта вама држи пажњу?

- Ја сам, за почетак, искључио телевизор још пре пет година. Онда сам почео да истражујем, проналазим неке књиге и филмове. Дуго сам "избегавао" Достојевског, а онда сам схватио да је светионик из прошлости који говори о тако важним стварима које надилазе баналну реалност, отварујући ми потпуно нови свет.

Војвођанска опуштеност

Рођени сте Сомборац, почели сте у тамошњем театру?

- Ми смо тамо веома везани за позориште, годинама постоји и чувени "Позоришни маратон".

Одмалена је за мене театар био прозор у потпуно други свет, пун маште. Самим тим, био сам привилегован, а с друге стране ова средина носи и неки војвођански опуштенији приступ животу. Живео сам у мањем граду где сам се осећао сигурно и у ком је све било доступно, па ми је нудило мотивацију за оно што ће доћи касније.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације