ЗАУВЕК ЈЕ НЕСТАЛА ЛАКОЋА ПОСТОЈАЊА: Ко је био Милан Кундера, један од највећих светских писаца

Човек неподношљиве лакоће писања, Милан Кундера (94), напустио је овај свет ироније и несклада, па опет, једини свет кога знамо, са његовим малим интимним енигмама и узвишеним ситним радостима, које је тако вешто описивао у својим књигама.

Foto: Profimedia

Аутор "Шале", "Смешних љубави" и "Опроштајног валцера", један од највећих писаца преминуо је, после дуге болести, у граду у коме је живео другу половину свог века, Паризу, у уторак, потврђено је јуче у његовом родном месту Брну. Кундерин одлазак представља ненадокандиви губитак за светску књижвеност.

Писац "Бесмртности", "Успоравања" и "Књиге смеха и заборава", учествовао је у Прашком пролећу 1968. године, био дисидент, избачен је из своје родне земље и од 1975. је због тога живео у Паризу, али је себе одувек сматрао само романописцем.

У душу га је познавала Мирјана Уакнин, српска преводитељка, која такође живи у Паризу, и која је превела његова два романа са француског језика, "Идентитет" и "Незнање", као и теоријски рад о роману "Завеса". Упознала га је 1997. године, када је отишла код њега да му пренесе вест да је добитник награде бибилотека Србије као најчитанији писац. Остали су у контакту, и убрзо је, 1998, превела његов роман "Идентитет" са француског на српски језик. Годину дана касније превела је и роман "Незнање".

- Када смо се упознали, и касније, око превођења првог романа, доста смо разговарали, и том приликом ми је поставио заиста многа питања о Србији и распаду Југославије. Мислим да су му се тада разрешиле недоумице, нешто што није разумео и што је потпуно нормално, имајући у виду тадашња извештавања у француским медијима – истиче Уакнин за "Новости".

Почетком деведесетих Кундера је подржао излазак Словеније из Југославије. Наша саговорница преноси да је стекла утисак да је касније био под утицајем француског филозофа Алена Филкенкраута, познатог по антисрпским ставовима.

- Кундеру је затим дуго гризла савест због тога. Током  бомбардовања 1999, сам ми се јавио, и рекао: "Желим да вам дам роман као поклон и као мој израз симпатије према Србији, да кажем читаоцима и људима из ваше земље да сам са њима" – открива Уакнинова.

Био је то, после Шпаније, други светски превод ове Кундерине књиге.

У приватном животу, писац "Неподношљиве лакоће постојања", није имао ону енигматску ноту какву су садржала његова дела. Показивао је велику једноставност. Волео је да се нашали. И дописник "Новости" имао је прилику да се у то увери, упознајући га једном приликом, када је, почетком двехиљадитих, посетио Културни центар Србије у Паризу.

- Није то био човек који ће вам поставити питање којим би вас довео у непирлику – потврђује наша саговорница.

Био је пажљив слушалац.

- Док је слушао саговорника, Милан Кундера га је гледао директно својим продорним плавим очима. Слушао га је и очима, и ушима. Његов поглед је био један од најдубљих са којима сам се суочила у животу. Слушао је с великом пажњом и добронамерношћу. Показивао је стварну благост и разумевање у односу на људе. Колико год би се у његовим књигама појављивала понека црта мале мизантропије, то је било само због тога што је људе превише волео, па је био критичан према њима.

Било је ту увек места за топлину.

- Често смо се виђали тих седам, осам година, колико смо сарађивали. Доносила сам му из Београда пелинковац. Било је то његово пиће. Већ тада није смео да пије, али по једна чашица му је причињавала право задовољство.

Однос Кундере према преводицима био је посебан. Дуго би с њима разговарао, пре него што би им поверио дело, а и касније би затим пратио сваку фазу у раду. Наша саговорница се добро сећа упустава које је добијала на маргинама рукописа са свим потребним коментарима. 

- Преводиоци на француски га често нису добро разумели. Хтели су да га виде као политичко биће, и да превод буде нека врста дисидентског романа кроз који треба да се вуче само политичка или историјска нит. Тиме се одузимала изградња његових романа и конкрентност ликова. А он то није хтео.

Писац романа "Живот је другде" био је неповрељив и према новинарима, јер је одбијао да буде дисидент и да се константно бави питањем одласка из Чешке, исувише болним стварима које су превише директно изношене.

Прекретница у његовом стварању је настала када је с чешког прешао на писање на француском језику.

- Одузимањем чешког држављанства и избацивањем књига из биболиотека, више није имао своју домовину у језику. Морао је да пронађе другу – каже Уакнин.

Многи сматрају да су Кундерина дела преласком на француски делимично изгубила на квалитету. Уканин, која се у својим преводима трудила да му "испод коже" врати словенски дух и враћала га на "почетна подешавања" из времена писања на чешком, са тиме се не слаже.

- Ритам француске реченице је другачији, али је мисао иста, као и у његовим чешким романима. Има једнаку универзалност, сличну тежину, само је језик другачији. То је исти онај Милан Кундера, прави, целовит, ироночан, са својим добронамерним, а истовремено и критичним посматрањем на свет.

Онај Милан Кундера који шаље слику о непомирљивости, о људима који су напустили постојбину и више јој не припадају. Остаје стални неспоразум између остављеног и усвојеног. То је и интимна прича, јер реалног повратка нема.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације