ДИВ КОЈИ ЈЕ ИШАО КАО ПАТУЉАК: Сто четрдесет година од рођења Франца Кафке (1883-1924)

ВЕРУЈЕМ да смо сви ми, цео свет и сви људи, болесни и да је он једини здрав, да он једини добро схвата и правилно осећа. И да је он једини чист човек. А при томе, на целом свету не постоји нико други који би имао његову огромну снагу: ту апсолутно неуништиву нужност ка савршенству, ка чистоти и истини. То је тако, до последње капи крви, знам да је тако - писала је Милена Јесенска о Францу Кафки његовом великом пријатељу Максу Броду, увелико пошто је њихов однос био завршен.

фото: Profimedia

Јуче се навршило 140 година од рођења књижевног генија, који је за само четири деценије живота оставио неизбрисив траг у светској књижевности. Иако је Јесенска, због популарности њене аутобиографске књиге "Пут до једноставности" (и пишчевих "Писама Милени") најпознатија Кафкина љубав, овај аскета имао је још две значајне жене у животу: веренице Фелис Бауер и Дору Диамант која је остала с њим до последњег даха.

Захваљујући књизи Ханс - Герд Коха, који се од 1981. године бавио истраживањем о животу и делу великог писца, настала је збирка сећања "Кад сам сусрео Кафку...", у којој његови савременици откривају многе непознате детаље о овој јединственој личности, чија је слава обасјала свет тек после пишчеве смрти. Тако се међу корицама нашло и несвакидашње сведочење Алојза Гитлинга с којим је као доктор права радио у Радничком осигуравајућем друштву у Прагу:

- Био је десна рука председника одељења. Опхођење према службеницима било је пуно обзира, клонио се поверљивог личног односа и избегавао све политичке разговоре. Био је у њему неки притисак, радио је преко својих снага. Кафкина списатељска делатност тада је била веома снажна. Мисли и планови, које је он имао, расли су неизмерно. Радио је интензивно и ужурбано као да је слутио да неће дуго живети, а ипак има пуно да каже свету.

Висок, мршав, слабашан, задржавао је свој осмехнут израз и кад га је већ увелико мучила болест. "Надземаљске финоће душе и кристано јасног духа", по сећањима савременика знао је да свима открије своју светлу страну: "Било је то као да је човек ушао у осунчано море које има на хиљаде искричавих таласа - и заслепљен мора да затвори очи да би потражио мању светлост". Једном од њих, на опаску да ће оздравити и да ће будућност све добро уредити, одговорио је:

- Будућност је већ овде, у мени. Промена је могућа само у испољавању скривених рана. Сваки оптуженик се труди да одгоди коначно изрицање казне... Читав живот је само фрагмент.

Ипак, можда су "најживотније" успомене његове последње љубави Доре Диамант, с којом се први пут сусрео на Балтичком мору, годину дана пре смрти. Имала је само деветнаест година. У то време добровољно је радила за једно одмаралиште берлинског Народног дома у Мирицу.

- Био је висок и витак, имао је тамну кожу и правио је велике кораке, тако да сам у почетку веровала да је полуиндијанац, а не Европљанин. Помало се клатио у ходу, међутим, увек је ходао успаравно. На његовом лицу најмаркантније су биле очи, широм отворене, понекад чак сувише отворене, као да је желео да говори или да слуша... Не верујем да је депресија била његово најистакнутије обележје. Она се није јављала у правилним размацима и најчешће је имала непосредни повод који се тачно могао утврдити.

Тако, изузетно осетљив за све што га окружује, у време високе инфлације враћао се из града депримиран:

- Могао је сатима да стоји у реду и то не да би нешто купио, већ због осећања да ту тече крв мученика и зато је ту морала да тече његова крв. Тако је доживљавао заједништво са несрећним народом у несрећно време.

Колико је интензивно осећао свачији бол, сведочи и прича о сусрету с непознатом девојчицом у парку, која је неутешно плакала због изгубљене лутке. "Твоја лутка је управо на путовању. Ја то знам, написала ми је писмо." Рекао је и да је њему малој власници поручила да ће јој писати сваког дана. А онда је, заиста, сваког дана писао по једно писмо у коме је девојчицу "лутка" обавештавала о својим авантурама. Та игра трајала је три седмице. Знао је да јој мора доћи крај, па је одлучио да лутку "уда"! Како каже Дора Диамант, Франц је тај мали конфликт у детету разрешио - уметношћу.

Једна од његових последњих, аутобиографских прича, "Изградња", написана је током једне једине ноћи. Имао је панично осећање страха од повратка кући, у прашки родитељски дом. Желео је да спали све што је написао, па је Дора на његове очи то и урадила:

- Сматрао је да све има своје космичке узроке, чак и свакидашње ствари. Та представа се може наћи на Истоку, та чежња за целином живота. Кафка је то осећао. Запад је заборавио и због тога га је напустио Бог. Чини ми се да то може бити један од разлога због чега данас постоји толико интересовање за Кафку: свест да нас је Бог напустио.

Касније се Дора кајала што је спалила неке његове радове, али била је млада, а "млади људи живе у садашњости, не у будућности". Сведочи и да се у Берлину ослободио тираније прошлости: није мрзео Праг, ипак, мучио га је страх да ће поново постати зависан од својих родитеља:

- Желео је да се осећа као обичан, мали, просечан човек без посебних жеља и потреба. Имали смо пуно планова. Тако смо једног дана мислили да отворимо локал: желео је да лично буде конобар. На тај начин је могао да посматра, а да сам не буде виђен. Налазио би се у средишту свакодневног живота. У основи је то и радио, мада на свој начин.

Ручни сат је био једна од ствари које је посебно волео, за разлику од телефона: гајио је одвратност према њему и сметала му је звоњава, па је увек Дора одговарала на позиве:

- Он је привлачио свакога и људи су га посећивали са одређеним свечаним осећањем као да су пажљиво ходали на врховима прстију или по меком тепиху. Обично смо били сами и Кафка ми је често читао Гримове и Андерсенове бајке...

Кад се вратио у Праг, Дора је остала у Берлину јер он није желео да дође у град и кућу "из које је потицала сва његова несрећа". Због мржње према оцу осећао је кривицу, о томе јој је писао и у својим писмима које јој је (заједно с "Дневницима") касније одузео Гестапо и никад нису пронађена. Поново су се срели у санаторијуму у Винервалду, кад му је први пут установљена дијагноза - туберкулоза гркљана. Због ње више није смео да прича и зато се с њом споразумевао пишући. Његова последња љубав следила га је и у санаторијум у Клостернојбург - Кирлинг, у близини Беча. Ту је и преминуо 3. јуна 1924. године. Његов лекар Лудвиг Неклен с тугом је жалио што у то време још није постојао стрептомицин, а с њим ни шанса да преживи...

Кафкин најближи прјатељ Макс Брод, захваљујући коме су нам данас доступна најпознатија пишчева дела, истицао је да се Франц "никада и ни под каквим условима не би борио за славу". Мотив његовог живота био је остати у позадини, бити неупадљив:

- И тај див је ишао међу нама као патуљак. Он није допуштао да га препознају.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације