СРБИЈА ЈЕ УВЕК НА НИШАНУ: Како је представа "Голубњача" била лакмус папир за "подземне страсти" и СФР Југославији

ПРЕДСТАВА "Голубњача", изведена премијерно у октобру 1982.( две године после смрти Јосипа Броза), показала је (не)очекивано да је "и после Тита, Тито" - како је гласила једна од омиљених комунистичких крилатица у време СФРЈ.

Дејан Мијач фото Архива Новости

Настала на истоименој збирци прича Јована Радуловића (1951 - 2018), представа је отворила неке старе ране и усташке јаме Другог светског рата, показајући на делу све апсурде већ усталасаног времена које ће ескалирати ратним сукобима само деценију касније...

Истина, када се књига појавила ништа није слутило да ће постати "случај" о којем се и данас прича и приповеда: Радуловић је чак добио награду за младе писце "Седам секретара СКОЈ-а" у Загребу. За разлику од текста, представа је већ у најави слутила да ће њена инсценација узбуркати духове. На препоруку Уметничког колегијума праизведбу "Голубњача" је требало да има у Позоришту "Бошко Буха". Али, препоруку је одбио Програмски савет куће са образложењем да је у "тексту све тамно, црно, потпуни мрак, један затворени круг мржње..." Премијеру је,ипак, дочекала 10.октобра 1982. у Српском народном позоришту и у режији Дејана Мијача, али је с репертоара скинута само два месеца касније! Реаговао је Градски комитет СК Новог Сада, оцењујући да драма "доводи у сумњу тековине НОБ-а, социјалистичке револуције и даље социјалистичке самоуправне изградње нашег друштва". Шта је у причи из Далматинске Загоре било спорно и представљало "затворени круг мржње"?

- Пре четири деценије представе су имале много већи значај него што имају данас. Кад се појавила "Голубњача", цитатима из представе вађеним ван контекста могло се нешто исконструисати. Али цела позоришна прича била је невероватно наивна. Ипак, можда је "Голубњача" била лакмус папир за неке подземне страсти у израженом националистичком виду. По мом мишљењу, представа је била безазлена, али је послужила да се направи велика бука. Због ње сам незаслужено слављен и куђен, зависи која је страна учествовала у дискусији - рекао је у једном од наших последњих интервјуа Дејан Мијач, који је преминуо прошле године.

Оно што је послужило да се направи велика бука је "откопан" злочин из претходног рата. Редитељ је овако, у најкраћем, открио фабулу представе:

- Реч је о шездесетим годинама прошлог века и малом, сиромашном селу у којем се око једног извора окупљају и разговарају мештани. Ту Други светски рат још није прошао, а оно што је Савез комуниста пропагирао као решено, заправо то није било, што се видело и у односима између српских и хрватских насеља... Али је то, пре свега, прича о убогом, сиромашном дечаку без мајке, са оцем насилником који га туче. Дечак има из рата сакривену ручну бомбу и намеру да се разнесе зато што је у утроби осећао ужасно зло и проблем који није могао да реши. На крају се и убија. Е, то је прича о томе, а не о српском национализму и усташком фашизму. Иначе, "Голубњача" носи име по јами у којој су покопани житељи тог села, жене и деца, жртве усташког злочина.

Један од најбољих редитеља савременог доба имао је и објашњење зашто је "Голубњача" изазвала толику буру и тако брзо скинута са репртоара:

- Зато што је била политичка прича. Војвођани су хтели да Ивану Стамболићу - тада председнику ГК Београда, с тенденцијом да преузме ЦК - ставе јак печат национализма и оптуже га за "импорт" тих тежњи у, иначе, стабилну и срећну Војводину. Писац Јово Радуловић је у то време званично радио код Стамболића као лектор у Комитету, а заправо му је писао говоре. Па је, "као", он "послан" да напише овај текст, а ја сам му као редитељ омогућио извођење... Одједном сам схватио колико је ово што се зове Србија на нишану и колико је мала. Рат између војвођанских и српских комуниста, у сваком случају, није ме се тицао: нити сам припадао нити навијао за неку страну.

Непожељна у Војводини, "Голубњача" се преселила у Београд, и нашла уточиште у Студенском културном центру на чијој сцени је одиграна двеста педесет пута. О гашењу представе после само два месеца у Новом Саду на нису брујали само домаћи, већи и страни медији. Између осталих, аустријски дневник "Пресе" пише: "Пред СКЦ сваке вечери се формирају дуги редови. Толико је велико интересовање за један позоришни комад који од пре месец дана ствара историју театра... "Голубњача" руши многе табуе: она почива на непревладаној прошлости и показује да су и до данас остале живе националне супротности које су довеле до крвавих сукоба између Хрвата и Срба."

Много година касније Мијач је истицао да је из савремене перспективе представа била безазлена, али је послужила да се направи велика бука. Какво је било интересовање сведочи чињеница да је у СКЦ извођена два пута дневно:

- Народ је хтео да види о чему се ту ради, а мени је стало да се увере да се не ради о ономе о чему новине пишу. Међутим, ехо је био свакојак и оно што је било узбуркано је тај мутљаг Другог светског рата који се поново покренуо....

Бранко Цвејић фото:Аррхива "Новости"

У подели су били, између осталих, Стеван Симић, Јосиф Татић, Жељко Гатарић, Ксенија Мартинов, Зоран Реговић, Предраг Лаковић, Бранко Цвејић. У разговору за "Новости" Цвејић је поделио своје виђење и сећање на представу:

- Како време пролази, све више мислим да је то био сплет несрећних околности. Било је разних тумачења, између осталих, да је реч о обрачуну војвођанског партијског руководства са Београдом и слично. Не улазим у то, знам само да је представа насилно скинута а сви људи који су гласали за скидање нису је ни гледали. "Голубњача" је девет пута изведена у сали са три стотине места, а против ње се изјаснило 250.000 чланова СК! У то време чуле су се разне приче, па и да је против представе био само један човек који се у име партије бавио културом. Било како било, за дивног писца Јову Радуловића ће се још дуго знати, а оне који су је забрањивали нико више и не памти.

Цвејић je тим поводом истакао и да је Радуловић антиципирао трагедију која ће убрзо почети да се дешава у Југославији, поготово у његовом завичају, Книнској Крајини и Далматинској Загори. Познати глумац живо је памтио све детаље:

- Не могу да заборавим моменат када смо после заседања Савета позоришта, на коме је донета одлука о забрани, сели у кола Мијач, Татић, Радуловић и ја. Плакали смо до Београда... Као да вам неко убије нешто најмилије и најдраже. Представа је касније изведена двеста педесет пута у Студентском културном центру, али јој је заувек остао тај ореол забране. Словенци су је наградили на фестивалу "Алпе-Адрија", потом је два пута одиграна у Љубљани: на једном извођењу седели су неки људи у тамним оделима (они који су морали да је одгледају и створе политичко мишљење), а на другом - нормална публика.

А после наступа у Словенији, како нам је приповедао Мијач, домаћини су организовали и симпозијум на тему "Голубњаче":

- Претходно, послали су и своје спелеологе у јаму изнад села Јове Радуловића, где су пронашли и снимили људске кости и направили стручни извештај. Према томе, не само да су наградили представу, већ су истражили како треба, све до краја.

За то време, и у Новом Саду су се потрудили да "истраже све како треба": две глумице СНП (Анђелија Веснић Васиљевић и Мирјана Гардиновачки) искључене су из СК Новог Сада, јер нису прихватиле критичку анализу представе и наставиле да играју у њој, док је деци која су учествовала у представи запрећено избацивањем из школе.

Писац Јован Радуловић 2008.године објавио је и књигу "Случај Голубњача - за и против". Да се случај "Голубњача" није затворио до наших дана, потврђују и пишчеве речи у једном новинском разговору:

- Неколико веома ружних текстова објављено је од 1990. до 2007. године, како у Београду, тако и у иностранству, Америци, Хрватској, Пољској. И даље се иде толико далеко да се тврди да је драма "Голубњача" изазвала рат у бившој Југославији, до монструозне тврдње да је - подстакла злочине у Сребреници...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације