И КАО ДЕЧАК И КАО ОДРАСТАО, ТАЈ ПОД ОПАСАЧ НЕ МОЖЕ: Жељко Димић о серијама "Вера", "Бележница 2"...

ШАРМАНТНОГ глумца Жељка Димића, пореклом из Босанске Дубице, који се у Америци прославио као Џек Димич, већ у јануару 2023. године гледаћемо у серијама "Вера" (РТС) и "Бележница 2", док смо га у "Клану 2" већ запазили као бизнисмена Милеуснића. Почетком 2023, слушаћемо га и као наратора у документарном серијалу "Српско коло" (РТС).

Фото Зоран Јовановић

У јануару, наставља и снимање "Ургентног центра 4", а крајем априла ради нову серију "Нобеловац", са Тихомиром Станићем, у којој игра адвоката Јовановића. Затим се почетком маја враћа на сет филма "Златни рез 42", који ће снимати до краја августа. Гледали смо га у познатим америчким серијама "Ред и закон", "Елементарно", "Касл", "Хаваји 5-0", "ЦСИ".

Оживео је лик Николе Тесле у играно-документарном филму Жељка Мирковића "Теслин народ" (био у трци за Оскара 2020). У филму "Кључ" први пут је као кардинал Рандацо заиграо и на перфектном италијанском, а игра и на руском, чешком и албанском језику.

Раме уз раме са холивудским звездама, Армандом Асантеом и Билијем Зејном, игра у филму "Гвидо" (лик Дритана Бектешија, шефа албанске мафије из Лос Анђелеса). Серија Start up, снимана пре три године у Порторику, у којој игра главног негативца, руског криминалца Гаврила, већ се увелико емитује на Нетфликсу у САД...

- Нема улоге коју посебно прижељкујем јер сваку радим као да је прва и последња. Када прихватим улогу, почињем да радим на њој као да никад ништа нисам радио пре и као да никада више нећу добити посао после ње. Разлог је врло једноставан - да не вучем "репове" за собом. Јер ми глумци смо само људи који играју различите ликове, али може нам се десити да се понављамо - почиње разговор, за "ТВ новости", Жељко Димић.

Шпијунски трилер "Вера", у домаћим биоскопима погледало је више од 50.000 посетилаца. Премијере ће 4. децембра имати и у Аустрији, Немачкој, Белгији, Луксембургу, Чешкој, Италији, Малти, Шведској, па 11. децембра у Швајцарској, а 16. у Француској, а до краја године и у Америци и Канади...

- У серији "Вера", насталој паралелно са филмом, играм Ђорђа Роша, једног од људи који је одлично познавао Веру Пешић. Наш индустријалац и бивши пилот био је интелектуалац, полиглота, веома образован, светски човек. Велики патриота и добротвор српског народа, који је набављао "месершмите" за наше ваздухопловство, који су се тукли против немачких на небу над Београдом. Мада му је отац био Немац, а мајка Српкиња, сахрањен је у Хиландару. У филму се појављујем у неколико сцена, а у серији у пет од 10 епизода. Уживао сам радећи по сценарију који су Кристина Ђуковић и Недељко Ковачић довели на такав ниво да глумац са задововољством ради свој посао.

Са љубимцем Вучком, Фото Инстаграм

У "Вери" игра и ваш колега, који такође ради у Америци, Петар Зекавица...

- Петар Зекавица је мој млађи брат из Њујорка, још од 1997. године, када смо се упознали. Режирао је мој дипломски рад "Ричард Трећи", 2001, на институту "Ли Стразберг", где сам и дипломирао. Тада смо се спријатељили и постали браћа. Међутим, никада нисмо били заједно у кадру и коначно смо то дочекали у "Вери", и то на супротстављеним странама, јер Петар игра Крауса, првог човека Абвера за Балкан, а ја човека који брани ово наше што имамо.

Каква су ваша искуства са снимања филмова у Америци и по чему се разликују од наших?

- Можете да направите нешто добро и за мале и за велике паре. А исто тако можете да разочарате публику и за мале и за велике паре. Играо сам у филму који је коштао 80 милиона долара, јер ми се допала улога, али када сам видео филм, био сам јако разочаран.

А филм "Вера", који ни изблиза није имао тако велики буџет, веома је скуп када га гледате, у најбољем смислу те речи. Продукцијски је одлично урађен, а дивне боје у њему вратиле су ме у детињство и подсетиле на серију "Више од игре".

Са Петром Зекавицом и Јованом Стојиљковић у серији "Вера", Фото Н. Бабић

Гледали смо вас и у четири епизоде домаће медицинске драме "Ургентни центар 4",  као др Ковачевића...

- Снимио сам још три епизоде а после Нове Године ћу још две. Радујем сте што играм др Ковачевића, угледног београдског хирурга, кога су као великог стручњака ангажовали у болници. Он покушава да свој шарм искористи код неких докторки. У јануару се др Ковачевић враћа на дуже време, јер тако пишу серију. Мој лик ће имати и љубимца, мачка Алфреда. Обожавам животиње и имам пса Вучка, од 18 година, шиба ину, јапански мали вук. Узео сам га када је имао само осам недеља, а сада је већ на заласку, али не да се, бори се! То је једна од најдивнијих ствари која ми се десила у животу.

У другој сезони "Бележнице", редитеља Мирослава Лекића, први пут играте Американца у Србији...

- Јако сам срећан што је то моја прва улога Американца у мојој земљи. Играм оперативца ЦИА, Џефа Бојда, који долази из Вашингтона и командује нашима овде како да раде свој посао. Мој дивни колега, Александар Срећковић Кубура, тумачи лик "дебеовца", који не подноси Бојда. Мислим да ће публика уживати у конфликту између њих двојице.

"Ургентни центар", Приватна архива

Како изгледа ваш живот у Америци и шта би вам недостајало када бисте одлучили да се вратите у домовину?

- Прошао сам Америку уздуж и попреко и радио доста у Тексасу, Вајомингу, Алабами, Луизијани, Мисисипију, Њујорку, Џерзију, Калифорнији... Живео сам у Лос Анђелесу и Њујорку, престоници света (званично проглашен 2000) где сам нашао себе. Брзина којом тај град живи одговара мојој енергији. Мене Њујорк гони, од ујутру до увече. Пробудим се, прошетам мог пса Вучка и нема ме цео дан, осим када се вратим да га шетам. Све остало се дешава напољу и дођем тек увече. То је нешто чиме се ја "храним" у Њујорку и што ће бити тешко напустити. Јер, после Лордановог филма "Златни рез 42", намеравам да заменим Њујорк за Београд, да ми база буде овде, а да идем у Америку када треба да радим.

Значи ли то да имате намеру да се скрасите?

- Већ сам се на неки начин скрасио. Имам имање под Козаром, од свог дивног оца, које много волим, и природу и село, па ћу живети тамо. Ако буде среће, узећу стан овде и живећу и у мом Београду. Жеља ми је да на точковима путујем по овом дивном региону, јер чим пређем Шентиљ у Словенији, ја сам код куће. Не волим да кажем бивша Југославија, и даље је зовем Југославијом, и то оном коју сам запамтио као дете и у којој сам био веома срећан. Мислим да смо у последње време коначно схватили да од сукоба, мржње, рата, презира и зла, чега је било међу нама, немамо ништа. Надам се да ће тако и остати и да је та фамозна реч "суживот", једина опција на овим просторима.

Шта тренутно снимате у Америци?

- Пре годину и по дана, играо сам оца Марфија, католичког свештеника, Американца ирског порекла, главног негативца у филму. То је моја девета америчка улога оригиналног Американца, рођеног у Бруклину. Филм је пре два месеца изашао на платформи Амазон, а редитељ Серђо Мејрс ми је рекао да ће ускоро бити и на Нетфликсу. То је мој последњи посао за сада, јер сам одбио да радим под њиховим мерама, које су уведене управо након тог филма. Нисам хтео да се подвргнем ономе што су тражили, да се глумац вакцинише четири пута, како би радио свој посао. Не желим да се поредим са Новаком Ђоковићем, али сам управо на тај начин одбранио своје достојанство и карактер. И када сам морао да бирам, одрекао сам се новца у име свог идентитета. Не пристајем да ме неко уцењује како бих радио свој посао. Ових дана смо то и доказали, и Ђоковић и ја, да никога нисмо угрозили, што нисмо четири пута вакцинисани. Једном јесам, само да бих могао да уђем у авион и дођем да видим родитеље. Цео живот био сам слободан човек и живим као слободан човек, и надам се да ћу отићи са ове планете као слободан човек. Снимањима ћу се вратити вероватно од априла, јер се очекује да филмској индустрији укину обавезну вакцинацију.

Лордан Зафрановић, Приватна архива

Када сте добили прву прилику да играте оригиналног Американаца и покажете савршено познавање енглеског језика, без акцента?

- Ту прилику сам чекао 14 година, да први пут играм амерички лик, који је рођен и одрастао у Америци, без акцента. То ми је пошло за руком тек 2013. године, када су ми указали поверење да играм улогу Рендија Торпа, рођеног и одраслог у Џерзију, па сам глумио на џерзи дијалекту. Тада сам пробио лед и предрасуду да ми је презиме, које се завршава на "ић", препрека да играм Американца. Од тада сам још осам пута играо Американца. Биле су то танталове муке, јер сам сваки дан понављао једну реч, од 800 до 1000 пута, док она није излазила из мојих уста онако како Американац мисли да треба да изађе и тек онда бих стао пред камеру. Много времена посвећујем процесу припреме улоге.

Мој професор, Ден Грималди, каже да кад глумац дође на сет, већ треба да је 90 одсто спреман. Оних 10 одсто је само координација са редитељем и размена енергије са партнерима, финесе или шлаг на торту, кроз лик који ради. Или, како каже Лордан Зафрановић: "Кад дођем на сет, ако сам у улози диригента оркестра, хоћу да радим са Бечком филхармонијом, што значи са спремном екипом која зна да ради свој посао, да бих ја онда могао да диригујем врхунским оркестром".

* * * * * * * * *

Какве вас успомене везују за Београд и родну Босанску Дубицу?

- Живео сам шест дивних година у Београду. Онај несрећни рат био је највећи разлог мог одласка. Морао сам да одем из Београда али му се стално враћам, ове године осми пут, а за Нову годину долазим поново! Отац ми у шали каже: "Сине, ти мене лажеш, живиш у Словенији". А ја летим преко океана девет пута годишње да бих видео овај град и дивне људе које сам давно оставио ту. Козарска Дубица има посебно место у мом срцу, мала босанска касаба где сам одрастао, коју не бих заменио чак ни за Београд, а ни за Пету авенију на Менхетну - искрен је Жељко Димић.

НЕ ВАДИ ГЛАВУ ИЗ ТЕЛЕВИЗОРА

ГЛУМАЦ нам је открио и да само једном критичару безрезервно верује:

- То је онај мали Жељко од 12 година, који ме је "натерао" да се бавим овим занатом. Када је отац хтео да ме пошаље у пилотску школу у Рајловац, моја мама Боса је рекла: "Е, мој Влатко, џаба дангубиш, тај под опасач не може. Видиш да не вади главу из телевизора, од јутра до мрака".

НАЈЗНАЧАЈНИЈА УЛОГА

КАКО се припремате за изузетно захтевну улогу у филму Лордана Зафрановића, "Златни рез 42", заснованом на сценарију Арсена Диклића, "Дјеца Козаре"?

- Играм заповедника логора, који је базиран на стварном лику. То ми је најзначајнија од 88 улога, које сам до сада играо. Веома сам узбуђен и одавно сам почео да радим на том захтевном карактеру, јер се ради о ратном злочинцу. Велики је то изазов и одговорност, али прво морам да верујем себи у његовим ципелама и надам се да нећу разочарати ни редитеља, ни критику, ни публику - каже Жељко Димић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације