РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: Родна кућа
ЗАМИШЉЕНА тако да утисне суви печат на дела по којима ће се памтити некада славно а данас жалосно време, награда "Печат времена" утемељена је на Екмечићевим и Бећковићевим књигама, које се концентришу на одбрану српских вредности; један као историчар, филозоф историје, други као песник раскошне језичке имагинације.
Са Милорадом Вучелићем на уручењу "Печата времена"
Када је "Печат" на насловној страни прошлога маја донео фотографије награђеног двојца, голим оком се могло видети да су та два лика из исте фамилије. Радујем се, а знам да се и Чедомир Попов радује, што ће и наше награђене књиге, као две нове угаоне цигле, бити уграђене у исти темељ. Што вас и нас двојица, као два различна седа брка, гледамо са насловнице "Печата". Што смо, дакле, из исте породице. Мада нас, као и у свакој породици, има оваквих и онаквих. Писац говори својим делом, опомињао је Андрић. Твори, творче, не говори - чујeм како данас, нарочито данас, на Светог Василија Острошког, слава му и милост, неко шапуће и постиђује општу разбрбљаност.У ћутању је сигурност! Али да ниси као јарац одерани вречао, тебе би босански мрак појео, тешио ме је и храбрио Михиз. Ето, о томе говори моја књига. О томе како не умем да ћутим, како бих се у сигурности ћутања угушио.
А сада једна истинита причица, мала парабола.
Аутобус са ожалошћенима ускоро одлази, и ми се пењемо узбрдицом. Где год се тврдо посведочи чудо Христовог рођења, и васкрсења, предео поприми боју Назарета. Јато убогих кућа које су зидане невезаним каменом, негде сламом а негде каменим плочама покривене. Около козе брсте, а пчеле пасу - као у библијско време. Испод оријашке кошћеле, која је јамачно расла још док је Свети овуда ходио, никао малени храм, на који се тешка грана кошћеле рођачки ослања. На кућишту Свечевом верујући су подигли храм. Зато доле, крај пута, и пише родна кућа-црква. Ништа се краће ни тачније није могло рећи. За побожну чељад кућа је црква, а црква је кућа. "Ту у сваком срцу стоји црква једна", певао је Алекса Шантић, херцеговачки Јеремија. Суша је спржила све, али се испод родне куће зелени цима у кромпиришту које нико не залива. У сувој крошњи кошћеле, на оној рођачкој грани, трепери лишће. Ко зна из каквих дубина та једина зелена грана срче шта јој је потребно. Уђи, запали свећу, помоли се, прислужи, окади се тамјаном, узми штогод за успомену, остави, ако имаш, колико хоћеш, ако немаш, не мораш, нико те не надгледа.
Фото: В. Данилов
Ама, сви остављају. Ово је запречит Светац. Можеш мислити колико је строг и колико је свет кад су га, као Херцеговца, за свеца прихватили и Црногорци. Цео Никшић је по киши клечао, када је оно, у овом последњем рату, Светац ишао да обиђе пострадали народ, своју постојбину, Тврдош и Мркоњиће... Кад изађосмо из храма препознаше нас и поздравише неки тек пристигли, међу њима Вицо са Зубаца и малолетни Маринко, који је, онако, при цркви. Хајде, Вицо, сликај нас са Маринком, али тако да се виде и црква и кошћела и небо изнад њих. Пробао је Вицо једном, други пут, али не иде. Пробао онда Милован, власник фотоапарата. Опет неће. Наљутио се Светац. Не да да се сликамо. Прогорео ти је апарат. Зна да му је власник нововерац, шалим се ја. Није до Свеца. Светац је добар, вели незнавени Маринко... Мој пријатељ, професор, и фото-аматер, вози нас даље невесео. А сутра, раном зором, сав срећан долази да ми каже да је био код мајстора који му је рекао да је на мање важне призоре "испуцао" све снимке, и да зато успомену на Свечеву родну кућу немамо. Али имамо ове речи са жамором пчела помешане које неко неовдашњи и данас мрмља.Свети Василије:
Родна кућо-цркво столетна кошћело
С поља или мора окле летиш пчело
Када писне бајам а розгве се крсте
У мом рукосаду тијом водоплавном
Где око чокота рибе се заплету
Па као за Оним јато крене за мном
Да насити гладне у посноме свету
Све докле Ждријело не усркне воду
А жежено сунце грм и травку спржи
За небо завезан уснух у Господу
А још видим да се цвет на вреску држи
И поље и море зелено и пусто
Да још једном видим Због тога сам усто.
О Св. Василију, 2012. године
(Беседа Рајка Петрова Нога, добитника награде "Печат времена" за књижевност за књигу "Запиши и напиши", у издању "Београдске књиге")
Препоручујемо
"ТА КУЋА ЈЕ СТВАРНО УКЛЕТА" Мајци и оцу пререзао гркљан, па себи исекао вене: Нови детаљи породичне трагедије у Чачку
ПРВИ резултати истраге трагедије која је откривена у суботу ујутру у породичној кући у близини „Слободине“ раскрснице у Чачку, говоре да је Владимир Чарапић (47) ножем преклао врат својој мајци Мили (72), а потом и свом оцу Неђу (79). Затим је себи истим сечивом нанео више убода по грудима и стомаку, а на крају је пререзао вене леве руке и тако на смрт искрварио.
07. 12. 2025. у 13:36
НОВО РЕШЕЊЕ ЗА УКРАЈИНУ: Европа прави план у случају да се САД повуку из конфликта
ЕВРОПСКЕ дипломате припремају сценарио подршке Украјини у случају повлачења САД из конфликта, преноси Блумберг, позивајући се на изворе.
07. 12. 2025. у 13:19
Завршио глуму, па радио на мешалици, рат га удаљио од љубави - животни пут Јова Максића
ДЕТИЊСТВО глумца Јова Максића обликовало се у малој сеоској средини подно Динаре, у селу Плавно код Книна, где је породица живела због очевог свештеничког службовања. Рани период живота описује као време потпуне слободе и радости, када је готово читаво село било простор за игру и маштарије. У таквој атмосфери формирала се његова емотивна структура — везаност за заједницу, топлина породичних односа и захвалност за једноставне ствари.
07. 12. 2025. у 11:41
Коментари (0)