БРАНЧИЛО, НЕУМРЛИ ПОЕТА, КАРНЕВАЛСКИ КРАЉ: Две деценије од одласка песника који је грејао свет, Бранислава Бране Петровића

НИКО у модерну српску поезију није унео толико живог живота, толико живих људи, толико хумора, љубави, толико живог језика и живих слика као Бранислав Петровић.

Фото Фејсбук, Песник који је грејао свет

То што је Брана умро неће зауставити онај његов раскошни рингишпил, који се окреће, и с кога млади Брана пркосно довикује: "Ко се врти не боји се смрти!" Неће зауставити онај захуктали воз препун "небеских шпијуна" и "философа", препун "ратника и мртваца", сточне репе, барута, уља и сена, воз у коме путују "возовође, комесари, полицајци, тифусари, турци, ловци и трговци", воз у коме се, док тутњи и звижди, порађа једна жена, која на крају, на свеопшту радост, победнички, да би подојила дете, "пред народом вади сису". И неће се затворити и угасити оно његово драматично градилиште, које се дими и пуши, гори и кључа, грми и сева и које данас, по природном праву и закону, свој наслов позајмљује и целој овој књизи.

Овако је, у поговору збирке изабраних и нових песама Бранислава Петровића "Градилиште" (Задужбина Десанке Максимовић, НБС, СКЗ, 2003.) Љубомир Симовић писао о Брани, "песнику који је грејао свет", у новембру 2003 - годину дана по одласку поете, који је (овим) светом минуо на јучерашњи датум, пре равно двадесет година. Сећају се, поводом те годишњице, ових дана свог Бранчила многи песници, писци, књижевни зналци, а професор Радивоје Микић о Брани нам је оставио запис насловљен речима "И јединствен и свој".

- Двадесет година од смрти песника Бранислава Петровића било је сасвим довољно да постану очигледне две ствари: у питању је велики песник и појава у књижевном животу, која је била толико особена да се слична неће појавити никад више - наводи Микић. - И пре Петровића је било песника који су поезији служили на узвишен начин, али није било песника који су успели да у тој мери заснују једну личну песничку митологију, да у сваком часу и на сваком месту показују шта значи бити песник. А положај Бранин у годинама уласка у српску књижевност није био лак - он је, наиме, долазио одмах после Бранка Миљковића, који је својим метеорским успоном и привлачношћу свог начина певања очарао бројне песнике и претворио велики број њих у своје следбенике.

Петровић је одмах променио песнички језик, одрекао се узвишено-патетичног тона који је постао нека врста норме и у поезију увео говор из свакодневних животних ситуација и, што је још важније, донео је хумор, чак и онда кад је говорио о пролазности и смрти, националној историји и другим великим књижевним темама. Као велики романтичари пре њега, и он је умео да наслућује ток ствари. Баш због тога његови "Стихови о смећу" ће и бити једна велика слутња о наказности облика живота у модерном добу. А као актер књижевног и јавног живота, Бранислав Петровић је, после Тина Ујевића и Раке Драинца, био прва велика фигура боемског света и живота. Петровићев залазак у кафану није био само поход на чашу пића већ и једна духовна светковина, продор нечег карневалског у устајалу дневну рутину. Као карневалски краљ, Бранислав Петровић је све очаравао и преводио у своје поданике. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације