КАД ЈЕ БЕОГРАД "ДИСАО" ПОЗОРИШТЕ: Наш славни комедиограф Бранислав Нушић био је и управник, новински уредник и први менаџер театра

КАКАВ је писац Бранислав Нушић познато је и онима који ретко читају и залазе у театар, али какав је био управник и уредник првих позоришних новина у Србији открива, између осталог, недавно изашла књига Јелице Стевановић "Народно позориште у огледалу времена" (I део), у издању Музеја позоришне уметности Србије, која је настала на ауторкиној докторској дисертацији.

Јелица Стевановићјужин са члановима Књижевно-уметничког одбора НП, 1901. Седе (слева): М. Глишић, Јужин, Б. Нушић, С. Сремац; стоје (слева): Д. Брзак, Ј. Веселиновић, Фото Музеј позоришне уметности

Књига обухвата сва издања листова, часописа и новина Народног позоришта од 1901. и Нушићевог "Позоришног листа", па до почетка Другог светског рата. За обичне читаоце посебно је занимљив управо тај, први период када се на челу куће нашао славни комедиограф. Одлуком тадашњег министра просвете Павла Маринковића именован је 14. јула 1900. на место драматурга и управника националног театра. Одмах по доласку на функцију, Нушић је показао предузимљивост, вештину и данашњим речником речено - сјајне менаџерске способности. Бирао је редитеље, ангажовао сликаре и младе архитекте, набављао костиме (нарочито историјске), од Министарсва војног "потраживао" униформе, организовао поправку зграде, па и "поправку" глумачких плата...

Јелица Стевановић, Фото Музеј позоришне уметности

Да би се стекла слика о раду националног театра тога доба (само три деценије од његовог настанка) треба знати да су представе имале тек неколико извођења, понекад и само једно, премијерно. Апсолутни рекордер била је "Коштана" која је за четрнаест сезона (1900-1914) одиграна педесетак пута. Представе су биле спремне за извођење већ после неколико проба: обично су сами глумци "аранжирали" мизансцен и повезивали сцене. У недостатку стручног образовања, ослањали су се на таленат, темперамент и посебно на суфлера којег је често могла добро да чује и публика у сали. Декор није прављен за сваку представу. Постојале су типске декорације - салон, сеоска кућа, двор, шума... Костими су набављани и из иностранства, поклањала их је и краљевска породица као и угледни грађани, док су глумице често шиле костиме и то "више према личном укусу него потребама представе".

Бранислав Нушић, Фото Музеј позоришне уметности

Нушић је кратко остао на месту управника: од лета 1900. до јануара 1902. године. Један од његових првих подухвата било је штампање "Позоришног листа", само шест месеци по ступању на функцију.

Чим је дошао на чело националног театра Нушић је пожелео да покрене позоришни часопис.

Од када је основано 1868. Народно позориште сваке вечери и за сваку представу, штампало је такозвану "позоришну листу", односно плакат који је постављан негде у згради на видном месту, у градским излозима, а уобичајено је било и да их момци носе претплатницима (заправо публици) на кућну адресу - открива Јелица Стевановић, музејски саветник у Музеју позоришне уметности Србије. - Ови плакати имали су и неку симболичну цену, па је Нушић дошао на идеју да за исти новац штампа новине.

Јужин као Отело, Ричард III и Руј Блаз, Фото Музеј позоришне уметности

Управник је био и уредник са само једним сарадником - Јефтом Угричићем. За дванаест месеци колико је "Позоришни лист" постојао, објавили су више од 800 страна, на којима су излазили плакати и други позоришни садржаји, попут најава премијера, биографија аутора, прича о томе како је одређено дело настало или одиграно на некој светској позоришној сцени.

"Позоришни лист" није био намењен широкој јавности већ позоришној публици. Оно што је посебно важно је чињеница да истраживачима пружа одличну грађу за изучавање тог периода. Тим пре што је грађа претрпела велику штету, будући да су у оба светска рата бомбе падале у Народно позориште и то баш у архив. Захваљујући Нушићу, о 1901. остали су богати трагови и забележене све плакате, поделе и представе које су игране из вечери у вече - истиче наша саговорница.

- Сазнајемо како је Београд "дисао", колико је волео театар и колико му је био значајан. Једна од Нушићевих идеја била је и да покрене међусловенску позоришну сарадњу, повезујући уметнике са сличног или истог говорног подручја...

Тако је "сачувано у времену" да је први значајни гост који је дошао у Београд био кнез Александар Сумбатов Јужин, тада водећи глумац и драмски писац Императорског театра из Москве.Одиграо је у Београду четири представе, доносећи на сцену Отела, Ричарда Трећег, Руја Блаза и Кина.

Нушић је тада покренуо невиђену маркетиншку кампању! Месец дана унапред "Позоришни лист" почео је да најављује гостовање Јужина. У Београду се оснивају одбори за дочек и у њему окупљају глумци, као и виђенији људе тога доба. Објављује се Јужинова биографија, а део одбора одлази у Нови Сад да сачека високог госта и возом допрати до Београда. Ту га је чекао спреман фијакер који га је одвезао до хотела. Руски уметник сваког дана је обилазио различите знаменитости, а био је у аудијенцији и код краља и краљице.

Ансамбл Народног позоришта 1901. године, Фото Музеј позоришне уметности

Позориште је Јужину у част приредило као матине своју најпопуларнију представу, "Ђидо", али је за ову прилику обновило и представу "Окови" насталу по Јужиновом тексту. Да би угледни гост добио поклон за успомену, фотографисани су сви глумци Народног позоришта. У то време фотографија је још била ретка појава, па се окупио цео ансамбл и отишао у атеље Милана Јовановића, дворског фотографа. Данас, после 120 година, то је постало немогуће: Народно позориште неколико пута безуспешно је покушавало да окупи све своје уметнике за сликање... Коначно, од портрета направљен је велики табло и постављен у излогу у центру града, а од појединачних фотографија албум који је предат Јужину.

Организован је и "невиђени" банкет за испраћај. Догађај за памћење и време кад је Београд био Холивуд. Као сећање на ту посету, остала је и фотографија Јужина са књижевно-уметничким одбором позоришта на којој су Милован Глишић, Нушић, Сремац, Брзак и Јанко Веселиновић - закључује Стевановићева.

Нажалост, Нушићев "Позоришни лист" излазио је само дванаест месеци - колико је и сам писац опстао на функцији. Када је Нушић смењен, угасиле су се и прве српске позоришне новине.

Увек присутан

КЊИГА "Народно позориште у огледалу времена" премијерно је представљена на 65. Фестивалу фестивала у Требињу. Уосталом и ове, као готово сваке године, нашла се једна Нушићева комедија на репертоару: овог пута "Ожалошћена породица" Позоришта "Стеван Сремац" из Црвенке.

Иначе, ауторка Јелица Стевановић увелико спрема и други део књиге у коме ће се наћи прича о свим позоришним листовима и часописима од почетка окупације 1941. године до наших дана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације