ЦРЊАНСКИ ИЗ МОГ РОМАНА НИЈЕ ЛЕКЦИЈА ИЗ ИСТОРИЈЕ: Александар Гаталица о свом новом роману и изгубљеним душама

МАДА готово годину и по дана живимо са вирусом корона, књижевник Александар Гаталица је први у Србији објавио роман о актуелној пандемији.

Фото П. Милошевић

Роман "Двадесет пети сат" добитника наших најугледнијих књижевних награда, који је објавио "Службени гласник", има елементе и шпијунског, и психолошког романа и полицијске потраге. Избачени из овог света, људи замењени двојницима праве своју комуну у заустављеном времену, коју зову Двадесет пети сат. Радња романа о изгубљеним душама се одвија током светске епидемије.

- Актуелне теме, посебно када имају овако историјски карактер као пандемија вирусом корона, улазе у романе након неколико година или деценија - каже Гаталица за "Новости".

- Напросто, док трају пресудни догађаји и писци су заокупљени животним темама, па повод за писање на те теме наступа тек када се догађаји мало "охладе". Нисам, међутим, видео разлога да чекам: пандемија уводи догађаје о много ширим темама и завршава казивање о њима. Она је као нека обланда за роман и он због тога добија не само на актуелности, него и на убедљивости. Ни овог пута се нисам устезао да ствари посматрам дубински и осетим како људи пате. То мора да учини сваки писац.

Роман "Двадесет пети сат" је другачији од досадашњих. У којој мери сте, уношењем фантастике, успели да изведете радикални књижевни експеримент?

- Најпре, ово је моја прва књига написана у такозваном дислоцираном првом лицу. Она се састоји од исказа дванаесторо ликова који чине својеврсну "пороту" данашњег времена, али и читавог прошлог века. Неки од ликова говоре о основној теми романа, подвајању. Наиме, када наступе ломови у животима људи, тако гласи претпоставка романа, када појединац један живот започне а онда, живећи у "гвозденим временима", други настави, појављују се двојници. Они истискују стварне личности из овог света и овог времена у неки простор где часовници не раде и где наступа двадесет пети сат.

Готово да нема српских романа са темом двојништва...

- То ме је најпре привукло овој теми. Потом ситуација са двојницима дала ми је јединствену прилику да Милоша Црњанског, рецимо, доведем пред Милоша Црњанског и да чујем шта он има да каже. Још једна романескна претпоставка каже: истиснути из овог света оригинали виде шта се у њему дешава, али њих нико не може да спази. Тако Црњански у роману коментарише повратак Милоша Црњанског у Југославију 1965. и тврди да то не чини он него његов двојник, а то има трагиче, али и извесне хуморне елементе.

Много ликова промиче вашом новом књигом. Поред Црњанског, ту су Владимир Велмар Јанковић, Станислав Краков, Звонимир Вучковић... Зашто баш они?

- Најпре да кажем: овај роман није никакав десничарски ресентман, нити било какво "поновно исписивање историје". Некадашњи губитници у Другом светском рату мени су добри као људи за које Владимир Велмар Јанковић у роману каже: "Док год смо здрави, живимо један живот и показујемо снагу јединственог психолошког ега. Када се потресемо, када више не можемо да сваримо свој живот, кад бегом из једне стварности усвојимо неку другу о којој нисмо могли ни да размишљамо, те несварене слике нас самих почињу да живе засебни живот. Па и горе од тога. Ови ментални сателити понекада из неких разлога почињу да се идентификују са идентитетом одвојене и засебне особе." Могло би се казати, мало поједностављено, да сам све јунаке посматрао као залутале политичке животиње, без дивинизације или сатанизације. Није ту реч о њиховим биографијама, већ су њихове биографије искоришћене за крајњи циљ приче. Тако чини сваки добар роман.

Шта је за вас био већи изазов: да представите ликове писаца и њихове двојнике, или да савладате њихове особене језике?

- Па и једно и друго, али када мало размислим: савладавање њихових језика и начина размишљања било је изазовније. Постао сам већ познат по пастишизацији, још од књиге "Мимикрије". Ипак, писати нечијим језиком, код мене није пуко опонашање, па чак ни пука посвета и омаж великим претходницима. У питању је заиста нека врста алхемичарског процеса, током којег збиља осећам њихов дамар и усвајам не само њихову реченицу, распоред интерпункцијских знакова, већ и њихове мисли и преокупације. Зато ти одсеци испадају тако убедљиви, па мислим и у овој књизи. Моја драга лекторка Невена Живић када је долазила до одсека са Милошем Црњанским као наратором најпре је брисала вишак зареза, а онда их, схвативши да је то језик Црњанског, враћала.

Да ли сте на нов начин, пишући о њему, сагледали Црњанског?

- Свакако да. Мислим да ће свим љубитељима Црњанског бити занимљиво да виде пре свега појаву великог писца у овој књизи. Он није пука илустрација, он није лекција из историје, он није саткан од анегдота и вицева о њему, он је, ако смем казати, стваран. Верујем само у оне књижевне процесе који за резултат имају стварање стварних ликова, таквих да читаоци за њих могу да се вежу. И Црњански као да је одиста побегао из двадесет петог сата - ту је пред нама са мапом својих добрих, али и лоших особина. Део лоших пребацује на двојника и њега оптужује да се он заправо вратио у земљу 1965, али и даље остаје онај препознатљиви Црњански који је током стварања и мене изненадио својом животношћу.

У роману говорите и о репресивности Титове државе. Зашто су значајни људи из света културе, науке, уметности, били не само сувишни, већ и проглашени непријатељима?

- Морам казати да се мој роман не бави никаквим историјским вредносним судовима због њих самих. Упућенији читаоци моје прозе знају да кад мој јунак нешто "горко ламентира" он то ради романа ради, а не зато да би се на мојим страницама опрао или одбранио. Репресивност Титове државе била је евидентна, убице које су слали у иностранство да убијају избеглице су биле више него сурове. Ипак, Барба Жика, професионални убица и један од дванаест гласова у роману, није ту да ову слику познату свима оснажи или осуди, већ да покрене још један замајац развоја романескне радње.

Фото Приватна архива

СЕБИЧНОСТ НАЈВЕЋИ ИЗАЗОВ

ШТА нам заправо показује пандемија и пред каквим се изазовима данас налази савремено друштво?

- Пандемија нам показује да је највећи изазов данашњег друштва себичност. Гледање до границе "свог мобилног телефона" коштаће нас још две до три године борбе са ковидом 19. Коме је то потребно? Да ли они који "немају потребе" да се вакцинишу живе сами на овом свету и немају никог свог кога могу да заразе? О овоме треба написати нови роман.

Упропастили "Нинову" награду

ОДБИЛИ сте да пошаљете роман за такмичење за "Нинову" награду, који су мотиви?

- Живимо у лоше време за књижевност и за "Нинову" награду. Људи који воде овај недељник нису схватили да је награда која носи име њиховог листа већа и од тог гласила и од њих самих. Често се говори о лошем управљању јавним добром. Ово је прави пример за то, и то у дворишту оних који најчешће пишу о лошем управљању јавним добрима других. Жири који у свом саставу има људе који никад нису написали ништа дуже од неколико страна о књижевности у континуитету, једноставно не треба да чита моју књигу. Она није њихово штиво, а они нису њени читаоци.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације