"ЗА ЖИВОТ ЈЕ КАО И ЗА ГЛУМУ ПОТРЕБНА ИМПРОВИЗАЦИЈА": Љубомир Бандовић о свом животном позиву и бесмртности која остаје иза глумца

Ј. Бањанин

27. 01. 2023. у 11:41

РОЂЕНИ Црногорац са јужњачком душом, Љубомир Бандовић, имао је десет година када је схватио да жели да буде глумац.

ЗА ЖИВОТ ЈЕ КАО И ЗА ГЛУМУ ПОТРЕБНА ИМПРОВИЗАЦИЈА: Љубомир Бандовић о свом животном позиву и бесмртности која остаје иза глумца

Foto: A. Krstovic

Било је то, како је једном испричао, након представе "Мој тата, социјалистички кулак" Краљевачког позоришта, које је гостовало у његовом Врању. Од тада, изабравши уметност која му то омогућава, прави своју стварност која је лепша, правичнија, људскија и достојнија човека. На пријемни испит, на Факултет драмских уметности у Београду, дошао је са непуних 18 година, а професор Владимир Јевтовић, који је примао класу, видео га је као дете у телу одраслог човека. У богатој каријери неке од најзначајнијих представа одиграо је у Југословенском драмском позоришту ("Разбијени крчаг"), Звездара театру ("Клаустрофобична комедија"), Народном позоришту у Београду ("Балкански шпијун")... Међу филмским и телевизијским остварењима издвајају се "Сестре", "Непријатељ", "Заспанка за војнике", "Оно као љубав", "Вратиће се роде" и "Војна академија". У последње време тај низ настављају "Јужни ветар", "Име народа", "Кости", "Једини излаз", "Породица", "Адвокадо", "У загрљају Црне руке", "Нечиста крв", "Хотел Београд", "Комедија на три спрата", "Гарбура", "Бунар", "Игра судбине"...

У серији "Пад" (викендом, од 21.00, на Суперстар ТВ) пратимо компликован однос главног јунака Ивана Маслаћа (Милан Марић) и његовог озбиљног и рационалног оца Николе, кога игра Бандовић, кроз који се прелама интригантан живот једне од највећих глумачких звезда Југославије, али и мрачна страна деведесетих година прошлог века.

Foto: A. Krstovic

"Нечиста крв"

- У серији "Пад" играм оца протагонисте, који се мучи да разуме поступак свог сина, а сви знамо о коме се ради. Пронашао сам се у свом оцу, у идеји "кад изађеш преко ових врата, знај да ме представљаш и немој да ми образ узимаш". Отац у "Паду" се прво пита да ли има трунке исправности у чину његовог сина и да ли може да има трунку разумевања за њега као човека. То је прича о једном огољеном живцу. Глумац је огољени живац, јер на улици свако може да га пипне, да га иритира, гађа папирићима, да се слика са њим, а то је неиздрживо, поготово данас кад сви имају фотоапарате у џепу. Битно је како ћете човеку прићи, затражити пажњу, минут разговора и све остало. Априори имам времена за све, али за будале немам - каже Љубомир Бандовић за "ТВ новости" и додаје да га је поменута очева идеја устројила.

- Не може човек да иде кроз живот са идејом да је себи најважнији и да остане човек. Мора да се служи нечему већем. Бити име и презиме, хришћанин, муж, пријатељ, то све захтева оданост, време, концентрацију, зрелост и преиспитивање.

На питање да ли му то све полази за руком, драмски уметник скромно каже да не зна.

- То је проценат шута, некад успеш да погодиш, некад мало мање. Идеја је да човек буде свестан тога, да ради на проценту шута и бива све бољи. Ако досегне врхунски ниво тога, већ говоримо о анђелу, што није за ову стварност. У овој димензији не постоје анђели у људима. Постоје анђели у псима зато што безрезервно воле, а људи не. Деца су најближа анђелима, али погледајте их - она су демони јер раде како се њима свиђа и у стању су да вриште по двадесет минута кад им нешто недате. Није питање слободе шта могу да урадим, него шта не морам да урадим, али за то су потребне године зрелости, образовање, искуство и став. Када хрлиш у живот, од неког момента нема зоне комфора и мамине супе. Сви идемо у рупу из које смо изашли, само је питање шта је остало иза нас. Да ли смо по путу који смо утрли иза себе бацали пластику или смо нешто култивисали, остављали каменове тамо где су баре, јер ће и после нас неко тим путем да хода?

Foto: A. Krstovic

Намеће се питање шта остаје иза неког глумца?

- Немам појма, то ће крај да каже. Иза великих глумаца, којима сам се дивио, остало је то да су још живи. Докле год их помињемо, сећамо се, реферишемо на њих и скачемо њихове висине, они су међу нама и даље. То јесте идеја бесмртности - да те се сећају. Човек умре два пута, кад умре и кад га забораве, али не мора да буде тако. Може и да умре само једном. Ако га се сећају, онда је тако.

Бандовић додаје да је за живот као и за глуму потребна импровизација.

- Ако поједноставимо, није питање шта очекујем од живота, него шта живот очекује од мене. А сваки дан је нешто ново и изненађујем се. Ухвати ме неспремног, а онда се сналазим и импровизујем.

На пословном плану нема много врдања јер је, како каже, "распродат" до јула месеца.

- У плану су две серије. Прва је "Кожа", завршни део бањалучке трилогије "Месо - Кости - Кожа", а друга ће бити "Сабља", о убиству премијера Ђинђића. Како ми је речено, ту ћу да играм главну улогу, полицајца који покушава да помогне, а не зна колико је уплетен у све. Прича је укорењена у стварност, па ће бити и фактографских података и фикције. Не бих да вам откривам сада све, али врло је занимљиво.

Када је реч о томе да ли му је драже када има материјал заснован на стварности или слободу да лик гради имагинацијом, Бандовић каже да је и једно и друго интересантно.

Foto: A. Krstovic

Милош Биковић

- Било ми је инспиративно да играм Светозара Милетића, о коме сам врло мало знао и о коме сви знамо врло мало. Он је био стварна личност, али редитељ Дарко Бајић и ја смо морали мало и да домаштавамо, да претпостављамо како је нешто изгледало. Занимљиво ми је све што има добру грађу, садржај, радњу и оно што на западу зову "сторителинг", причање приче. Због тога купујемо карте за позориште и за биоскоп, и гледамо серије на телевизији.

На питање који глумачки задатак му је био најинспиритавнији до сад, Љубомир каже да је много таквих, али да се, уз лик Светозара Милетића у филму и серији "Име народа", издваја "Гарбура", дебитантски филм Јосипа Жувана.

- То је прича о два дечака, и играо сам Зорана, оца једног од њих. Улога је велика, на далматинском дијалекту, и није нешто што ми се овде често нуди, јер је тиха. Тај лик се крије и ништа не показује, па ми је било занимљиво да се смирим у кадру и да нико од мене не очекује ни да будем бесан ни да будем смешан него да будем инфериорац који једва чека да не устане из кревета.

А у серији "Игра судбине", у којој је гостовао, видели смо, Љубомир уме и те како да се размаше.

- Црни је контроверзни бизнисмен који долази да помогне пријатељици Панчети (Сандра Бугарски). Она се нашла у проблему, а Црни јој враћа дуг из детињства, јер су заједно расли у дому. Имао сам и сцене са Војом Брајовићем, јер играмо супарнике. Војин лик је исто опасан тип, али не успева у намерама зато што се појављује Црни. Не знам колико ћемо нас двојица бити појачање "Игри судбине", јер смо само позвани да гостујемо у неколико епизода, али ликови су написани тако да имају потенцијал да се касније "распишу". Само је питање колико ми имамо времена. Ово је пројекат који се снима шест дана недељно по дванаест сати и када си ту, онда си само ту, а имамо и друга ангажовања.

Љубомир Бандовић за крај истиче да налази разлоге да и даље живи глуму зато што га она подсећа на људску скромност.

Foto: A. Krstovic

У "Игри судбине" са Сандром Бугарски

- Наши успеси су јавни, као што је наш посао јаван, а то није за свакога. Заправо, није ни за кога, јер то је базен у који треба скочити, окупати се, али треба и изаћи напоље. Овај посао је утемељен у филозофским и психолошким стањима људског организма, и универзум је за себе. Глума је непрегледно поље спознаје себе, других, односа, тренутка и датих околности. То је стварност на коју људи пристају, која им треба и коју су вољни да плате парама. Пошто сам и ја међу њима, јер сам и публика, знам да то увек доводи до неких мини катарзи. Када је уметничко дело право, то је као кад седнете испред Рембранта па вам није јасно како се тај слон на ту ногу ослонио.

Уметници у стварање уносе и душу и тело, али по коју цену?

- Дуго сам већ у овоме и схватио сам да је то почело да ме исцељује. Као младог ме је разбољевало, јер ми је нудило идеју да сам важан као малинар или неурохирург, а у ствари сам само пајац који оде срећан да спава ако засмеје или расплаче човека. И то је скромност на коју се позивам кад размишљам о послу, амбицијама, успесима и будућности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (1)

ДАНАС ЈЕ ДОБАР ДАН ЗА СРБИЈУ: Вучић се огласио са важним вестима (ФОТО)