КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Крхкост човекова

У НОВОЈ збирци Саше Радојчића "Јежеви" (КЦНС 2024) највише пажње привукло нам је питање релације језика и човека, као и лирског субјекта ствараоца и анђела.

Фото: Приватна архива

Док читамо уводну песму, по којој је именован први циклус, као и читава збирка, нужно обнављамо знања о скупу Хајдегерових студија, садржаних у књизи "Мишљење и певање".

Чинећи то, настојимо да закључимо да ли је та Радојчићева песма антихајдегеровска, с обзиром на то да у њој језик није "кућа бића", "ништа што скрива и чува [...] ништа спасоносно у свету и времену" или је пак хајдегеровска, с обзиром на то да вероватно није потребно прелазити пут ка језику који је, како се разматра у једној студији посвећеној Новалису, "темељ људског бића"; да ли је она антихелдерлиновска, с обзиром на то да у њој језик није "најопасније од свих добара" дато човеку и да су резултат додира два бића и тела у Радојчићевој песми ипак "само речи" ("Додир") или је пак баш хелдерлиновска, с обзиром на то да стваралаштво Саше Радојчића у целини сведочи да "Пун заслуга, ипак песнички станује човек на овој земљи", а да у овој збирци тек један од примера који издвајамо као сведочанство за то јесте песма "Домишљања о савршенству".

Радојчићеву песму "Нагађање о анђелу", која припада овој збирци, немогуће је разматрати не узимајући у обзир његове раније објављене песме у којима је анђео доминантан мотив. Оно што је значајно овом приликом истаћи јесте да се лирски субјект у њима увек обраћа анђелу, а не Богу, вероватно са свешћу о својој недостојности, смртности, грешности, баш као што је то у једној од антологијских песама "Обраћање анђелу". И у "Нагађањима" и у "Обраћању" он види анђела као озбиљног, "строгог поклисара" који погледом "њуши живот сапет у жиле / мери мером без утега". Служећи се контрастом песник потом кроз ауторефлексију лирског субјекта, као и кроз његово обраћање анђелу, пева о човеку самом, о страху као доминантном осећању које обликује све његове поступке, као и о дуготрајној тузи која обликује његову "једноставну песму и чисту сузу". Чињеница да је та песма храм лирског субјекта, који се "темељи у души" и коју он са собом носи у зла времена, а, како се каже, "свако време је зло", упућује нас на две песме из "Јежева", прва је "Далеко небо", а друга је антологијска песма "Четири листа".

Фото промо

С обзиром на крхкост мира, који зависи од угла гледања онога који о томе одлучује, и на историјски циклизам, који се одвија или по хераклитовској правди или је пак резултат човекове природе у којој претеже зло, долази до нових ратова "који на далеком небу / неће оставити трагове / али на земљи хоће / и на онима што су / од земље саздани / урезаће ожиљке / кривудаве као трактат / о сазвежђима непомичним" ("Далеко небо").

Таква егзистенцијална ситуација, између осталог, као и друге врсте човекове крхкости и несигурности, чине то да срећа буде "искорак", "акутна неправилност", као детелина са четири листа, коју је било могуће наћи некада, давно у прошлости, никако у савремености, грађеној "по стандарду и пропису", за шта потврду налазимо и у Социјалним песмама које чине последњи циклус ове збирке, а у којем су иронијски портретисани (анти)јунаци нашега доба.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: За уже друштво

16. 04. 2025. у 11:00

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Повлашћена места

27. 03. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Хроника једне земље

19. 03. 2025. у 08:00

Додатак Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Тамна ведрина

12. 03. 2025. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације