ПОГЛЕД ИСКОСА: Сећање на великана

Дејан Ђорић

16. 04. 2025. у 08:00

ПЕТ година је прошло од одласка последњег великог српског историчара уметности Станислава Сташе Живковића (1923-2020).

Уз Николу Кусовца задњи је припадник племениташке линије српске ликовно-научне хуманистике, која започиње са Светозаром Радојчићем, Војиславом Ђурићем, Горданом Бабић, Дејаном Медаковићем, Радмилом Михајловић, Сретеном Петковићем, Миодрагом Јовановићем, Војиславом Кораћом и Лазаром Трифуновићем на катедри Историје уметности београдског Филозофског факултета. Тој сјајној групи научника треба придодати и Алексу Челебоновића и Миодрага Б. Протића, Живковићевог пријатеља. Реч је о стручњацима који су на основу бројних анализа остваривали синтезе и свеукупне студије, које данас све више недостају и имали су ширу културу од историје уметности.

Пријатељи су Живковића ословљавали само Сташа, а међу његовим вишедеценијским сарадницима био је и др Миодраг Ђорђевић, уз Бранибора Дебељковића и Мирка Ловрића највећи уметнички фотограф кога смо имали. Сташа је био наш највећи експерт за уметност ране модерне, почетак двадесетог века и његове књиге се и данас препоручују студентима историје уметности.

Чак се и изузетни Лазар Трифуновић чудио где Сташа проналази и износи на светло дана опусе и податке о заборављеним импресионистима. Његова стручност дала му је за право да само он уз Николу Кусовца издаје сертификате о аутентичности уметничких дела. Он се, међутим, бавио најшире и уметницима целог двадесетог века, био је и ликовни критичар, а не само кабинетски радник. На попришту борбе снага на ликовној сцени био је строго национално усмерен, одбацивао је екстреме савремених авангарди, бранио сликаре следбенике високог модернизма, апстрактне уметнике али и младе фигуративце и ирационалисте.

Драгана Јовановића Данилова и писца ових редова је у ликовној критици сматрао својим ученицима и наследницима. Приватно и јавно је био један од највећих дипломата који се могу срести, за њега није била безизгледна ниједна ситуација, што му је омогућило да крајње успешно води две наше најважније галерије у центру града - Галерију Културног центра Београда, у херојско време нашег позног модеризма, од 1958. до 1968, а затим и Галерију САНУ до 1989. године, када је пензионисан.

Наставио је да пише још три деценије, руке су му у дубокој старости дрхтале док би читао свој текст на отварањима међутим, то што је написао било је одлично. Тих и ненаметљив, какав је био по нарави, са својих 97 година, као професор, доктор наука, славни мачевалац, брижни отац и деда, био је сведок и саучесник већег дела ликовних дешавања у српској уметности двадесетог века. Када је заувек отишао, наша култура се обрукала, осим на сајту Црвене звезде и у "Вечерњим новостима" није било озбиљнијег помена о овом сјајном човеку и стручњаку, као што никада није изашао неки зборник њему у част, како то уобичајено Немци раде за своје хуманистичке научнике.