Један дан живота

У ОВОЈ јурњави, у овој трци са минутима, он је имао читава двадесет четири сата вишка. То је значило да тек сутра по подне треба да оде у село по жену и децу. То је значило да може да крене било којом улицом и оде на свеједно коју страну...

Фото: Б. Лучић

Вратио се прекјуче човек са годишњег одмора, стигао пола сата пре свих на посао, распаковао ствари, приставио кафу, отворио новине и - остао тако, као скулптура, заустављен у покрету.

Нешто није било у реду.

Његов први радни дан био је четвртак, седми септембар, а у новинама је писало да је среда, шести септембар. Један дан раније. Позвао је телефоном портира и рекао изнервирано:

- Подметнули сте ми пакет јучерашњих новина.

- Дао сам вам своје рођене новине - рекао је портир мирно. - Вама следује тек од сутра. Од четвртка, кад се враћате на посао.

Човек је прочистио грло и снизио тон:

- А шта је данас? - упитао је опрезно.

- Среда - рекао је портир. - Среда, шести септембар...

Као у успореном филму човек је спустио слушалицу, погледао календар на столу, погледао поново новинске датуме - све је било у реду само је он имао један дан вишка. Нешто се прерачунао. На одмору није гледао телевизију, није слушао радио, није читао дневну, него само илустровану штампу, побркао је дане и сад је, одједном, имао вишка читав дан живота. Да не би било забуне, проверио је на 988 телефоном. Женски глас са оне стране обавестио га је да је стварно данас среда, 6. септембар. Одједном је живнуо. Поскочио.

Дошло му је да врисне у празној канцеларији. Погурао је хартије натраг у фиоке, просуо џезву са заслађеном водом, покупио новине и слетео низ степенице.

Крај портира је пролетео као метак. Застао је на излазу, зинуо и широм удахнуо мокри ваздух раног септембра. У овој јурњави, у овој трци са минутима, он је имао читава двадесет четири сата вишка. То је значило да тек сутра по подне треба да оде у село по жену и децу. То је значило да може да крене било којом улицом и оде на свеједно коју страну. До сутра у ово доба он је слободан, нико га неће тражити...

Можете замислити човека који се нађе у таквој ситуацији. Први пут пошао је мирним кораком улицом. Први пут имао је времена да примети људе, излоге, куће. Одједном, почео је да открива безброј нових ствари у давно познатим улицама: орнаменте на капијама, гвоздене балконе, необичне фасаде...

- Не - рекао је одлучно - овај дан не смем изгубити улудо. Морам негде сести и испланирати сваки минут. Морам смислити шта ћу. Морам себи приредити нешто изузетно, нешто чега ћу се сећати целог живота.

Одједном су му наврле у главу слике Париза, Лондона, Мадрида, Амстердама, Беча. Лако је живети у великим градовима. Али како овде, где је среда за све остале један суморан, кишовит радни дан, мало прохладан, мало намрштен, без боја, без спектакла, без атракција.

Шта може да падне прво човеку на памет у таквој прилици? Затражио је од келнера у ресторану телефонски именик и почео да трага за старим, заборављеним везама. Нажалост, већ годинама није залазио у кафане и није знао чак ни то каква је где музика, какво пиће и каква кухиња. Изабрао је неколико адреса жена са којима је раније имао неке романсе. Једна је била удата већ три године. Две је нашао на послу, али су га хладно одбиле. Четврта га је питала зар га није стид да се сад, после толико времена, мирно јавља као да се уопште ништа није десило...

Одлучио је да пође у живот као ледоломац, па шта сретне - то и да доживи.

До подне је лутао по клубовима и бифеима, залазио у отмене ресторане, терао кола чак до периферијских крчми. На крају је одлучио да закључа ауто. Алкохол је почео да делује и уплашио се да не направи неку глупост усред бела дана.

У ствари, био је шокиран. Среда. Радни дан. А толико света на улицама. Толико света у кафанама. Толико света који се мува по радњама, пијацама... Ко онда у овој земљи ради, мислио је, кад се толики шетају? Раније то није примећивао, јер преподнева је проводио у канцеларији. Сад је одједном видео препун град људи који су се тискали, мимоилазили, седели, ћаскали.

У два по подне, минут пре краја радног времена, ускочио је у такси и вратио се кући. Био је трештен пијан. Пропало му је читаво преподне, али вече је одлучио да проведе боговски.

Требало је зато да се истушира, испава и спреми за излазак. Гласно је певао док је огрнут пешкиром шетао кроз кућу. Имао је у глави хиљаду идеја. Имао је још толико најдивнијих жеља. Онда је заспао.

И пробудио се сутрадан у четири ујутро.

Мамуран. Гладан. Несрећан. Прозебао, јер спавао је огрнут само мокрим пешкиром.

Укочена врата. Крмељивих очију од назеба. Прогутао је тетрапак млека и приставио кафу.

Наслонио је главу на кухињски сто и заплакао.

Упропастио је свој један једини дан живота.

Није умео да га искористи. Није умео ништа да доживи. Није умео чак ни сопствена кола да довезе до куће, него је морао да иде по њих на други крај града.

Опет је био на послу пола сата пре свих. Опет вода за кафу. Опет пакет новина. Није их ни отворио. Мрзовољним покретима вадио је хартије из фиока и слагао их испред себе.

Био је, нажалост, четвртак, седми септембар. Његов први радни дан. Овога пута без забуне. Овога пута календарски и животно на свом месту.

У току радног времена још два пута није издржао и заплакао се.

- Да ти није неко умро? - питали су забринуто другови с посла.

- Да - казао је. - Умро ми је неко у ког сам највише веровао.

Даље га нису питали. Даље није ни објашњавао.

Ко зна колико дана живота му је пропало због тог једног, који је био вишак. Непрекидно је мислио само о томе и био све болеснији.

Стварно је био тешко, претешко болестан.

8. септембар 1978.

                               (Прича из књиге "Обично петком", у издању "Лагуне")

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН КЊИЗИ: Сећање на Градимира Стојковића

26. 02. 2025. у 06:00

Додатак Култура

0 0

ЉУБАВ СЕ МОРА НЕГОВАТИ: Јелена Калајџија, за “Новости”, о роману “Спајалица, шест сјемена и перо”

26. 02. 2025. у 08:00

Додатак Култура

0 0

ТЕШКО ЈЕ РАЗУМЕТИ СВЕТ БЕЗ КЊИГЕ: Дамир Јоцић, добитник престижне награде "Душан Радовић"

18. 02. 2025. у 16:00

Додатак Култура

0 7

БЛИСТАВО ДЕЛО ВЕЛИКОГ ФИЛОЗОФА: Обележава се 150. годишњица рођења академика Бранислава Бране Петронијевића (1875-1954)

18. 02. 2025. у 13:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације