КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Унутрашње благо

Слађана Илић

28. 02. 2024. у 05:00

ЗБИРКА песама Александра Б. Лаковића, песника, прозаисте, критичара, есејисте и антологичара "Огледи из поетике" (Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево 2023), посвећена је проф. др Зорану Павловићу.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Унутрашње благо

Фото: Приватна архива

Један од разлога за то јесте што је већина песама коју збирка садржи, а што сазнајемо из Напомене аутора, "настала као надградња песничких представа, пронађених у есејима професора Павловића".

Део песама из коауторске књиге ова два ствараоца "Истраживање поетике у песмама Александра Б. Лаковића" (2019) преузето је и делимично измењено (и стихови и наслови), а њима је придружено више од 20 необјављених песама. Тако су у "Огледима из поетике" "обједињене као јединствен рукопис".

Сам наслов књиге делимично нас упућује на њену природу, с обзиром на то да није реч о прозним огледима, већ о песничким, којима се, вероватно, бар из перспективе песника, највише о свему, па и о односу ствараоца и песме и њеној природи може рећи.

Да је то истина, сведоче многи песнички претходници, али и савременици Александра Б. Лаковића. Један од најсвежијих и најбољих примера јесте антологијска песма Саше Радојчића "Љубавник песме", коју садржи његова збирка "Тобоган" (КЦНС 2023). Имајући на уму и ту збирку, као и "Огледе из поетике", уочавамо како два ствараоца пролазе, судбински, готово увек идентичан песнички пут постављајући себи иста питања, делећи са читаоцима сопствено стваралачко искуство, а опет, што је, ваљда, једна од вечитих дражи поезије, увиђамо како то чине сваки на свој начин.

И док код Саше Радојчића, несумњиво, песма узима целог ствараоца, јер само у том случају бива савршена, лирски субјект у песми Александра Б. Лаковића говори о немерљивости "помешаности" песника и песме. Колико је његова свест скривена "у души песме", а колико је пак њега "остало у песми" ("Без одговора"). За њега то питање остаје вечито отворено, оно ће чекати и будуће песнике.

Оно у вези са чим би се готово сви песници сложили, а о чему сведоче и аутопоетички искази наших савременика, било да су у прози или песми, јесте да се "значајан део песничке вештине састоји у томе да говорећи о ономе што јесте кажемо понешто о ономе чега нема, није га било и никада га и нигде неће бити" (Саша Радојчић, "Вјерују").

Фото промо

Александар Б. Лаковић такође сведочи о томе: "Није могуће" "упркос најави пуног месеца // огледала / и даље верују / у оно / што не виде // плашећи се оног / што је у њима" ("Није могуће").

Управо на тој вери и на немогућности да се у потпуности зна садржај унутрашњег блага, "драгоценог вишка", све док се не спустимо у дубине сопственог окна (Дејан Алексић, "Окно"), које се заправо обнавља и које у сваком песниковом спуштању у себе бива другачије, заснива се истрајност песме, као и на чињеници да је свеприсутна, увек, "глад за песмом" и потреба за "испуњавањем тишине" (С. Радојчић).

И док једни то чине суверено, што не значи да нису запитани над оним што ће ту тишину испунити, други то чине неодлучно, са зебњом, са осећањем које би се унеколико могло поистоветити са страхом, не разлучујући још увек порекло песме. Ипак, и једни и други, живећи у њеном свету, препуштајући јој се, преливају "земне речи у надземне" слутећи да ће они који припадају долазећем добу разумети смисао тог посла и наставити га и "док у песми ћути / неотворљиво њено чудо" ("Понорница").

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ЈЕЗИВА СУДБИНА СРБИНА КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО У АМЕРИЦИ: Последњи Гојков лет пред полагање за лиценцу завршио се трагично

ЈЕЗИВА СУДБИНА СРБИНА КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО У АМЕРИЦИ: Последњи Гојков лет пред полагање за лиценцу завршио се трагично

ГОЈКО Дамјанић (58), који је трагично изгубио живот у авионској несрећи у округу Палм Бич, био је омиљен међу Србима који су живели на Флориди, а ова трагедија дубоко је потресла и шокирала све наше сународнике који живе преко океана.

12. 07. 2024. у 14:32

Коментари (0)

НЕЋУ ДА СЕ ИЗВИЊАВАМ ШТО СЕ ДИВИМ НОВАКУ: Ђоковић гледа и не верује, овакав текст о њему скоро није написан