БИТИ САСВИМ СЛОБОДАН: Карл Уве Кнаусгор

НА аеродрому Хитроу дочекао ме је тата, срдачан али уздржан. У његовој кући није било никога да ме чува, рекао је, па ми је зато нашао место у малој приватној болници у близини, где ћу остати док се не опоравим.

Фото Printskrin, Vikipedija/Soppakanuuna

Претпоставио је да ће то трајати недељу дана, можда две. Остао сам шест месеци. Скоро се ничега не сећам, све ми је мутно. Знам да нисам могао да читам, ни да слушам радио, чак ни музику. Не због недостатка концентрације, мада је и то био проблем, већ зато што у мени напросто није било места ни за шта, и зато што ме је све што је долазило споља болело. Мучио ме је чак и призор саксије с цвећем или завесе. Било је ужасно. А притом није постојао излаз из тога. Непрекидно сам морао да чамим у болном црнилу. Никоме ништа нисам говорио, шест месеци отварао сам уста само да бих јео.

Било је пролеће кад сам изашао из болнице. Тога се сећам. Тата је дошао по мене пре подне, спаковао сам се и све средио. И Торил је хтела да дође, али рекао сам да не може.

Била је у хотелу и чекала да ме види. Али тај дан не памтим због тога, или не само због тога. Јер када сам с оцем изашао напоље и пошао ка његовим колима, под белим и топлим пролећним небом, обузео ме је снажан утисак да свет није на мојој страни. Да ништа добро неће произаћи из мог живота.

Било је ироније у свему томе. На једном од грчких острва доживео сам епифанију. Не на Патмосу, тада ништа нисам знао о том острву, нити на Хидри, већ на сасвим непознатом, малом и безначајном острву на којем сам провео недељу дана. Није то била велика епифанија, већ толико мала да је ни са ким не бих поделио, али за мене је ипак била значајна. Сваког јутра ходао сам кроз воду до хриди која се налазила недалеко од плаже, носећи торбу с пешкиром, одећом и књигама изнад главе, и тамо сам целог дана био сам, читао сам, купао се и сунчао, а увече сам јео у ресторану и пио пиво посматрајући људе.

Био сам неспокојан и немиран на том острву, па очигледно нисам хтео да будем ту, чезнуо сам за нечим што нисам могао да одредим. За људским друштвом свакако нисам чезнуо, јер сам увече у градићу био окружен људима, а опет сам желео да одем - поготово ако би ми се неко обратио - мада ни тада тај порив није био снажан и силовит. Једне такве вечери одлучио сам да прошетам. Ходао сам узаним улицама док нисам стигао до краја градића и изашао у пусту планину, а онда ме је изненадна жеља навела да продужим узбрдо, до врха.

Тамо је стајао високи радио-торањ, црвено светло трептало је у мраку. Сео сам, запалио цигарету и погледао море, сасвим црно, с тачкицама светлости бродова на пучини. Небо изнад такође је било црно, али некако мекше црно од ноћног неба на које сам навикао код куће. С времена на време и горе су трептала светла, били су то авиони с аеродрома у Атини.

Да ли је могуће бити човек без имена?, помислио сам одједном.

Без идентитета?

Да ли је могуће бити човек који није везан ни за шта?

Ни за прошлост и историју, ни за породицу и друштво?

Да ли је могуће једноставно бити човек на земљи? Човек који може да оде куд хоће а да оно што види не поставља ни у какав систем, човек који размишља сасвим слободно, тачније који све посматра као да му је сасвим ново. Да ли је могуће бити човек који само постоји? Који нема амбиције, планове, теорије? Да ли бих могао да не будем Егил Стреј, већ неко, било ко, нико? Да ли бих могао да будем место кроз које свет слободно струји, а да притом и сам слободно струјим кроз свет?

Другачије речено, могу ли бити сасвим слободан?

То је била епифанија. Да будем човек без имена, без прошлости. Да само будем човек.

Тако мала епифанија не би имала смисла ни за кога другог. Свакако сам претпоставио да је други не би разумели као ја када бисмо говорили о њој. Тако проста мисао готово се није могла ни назвати мишљу. Наравно, наравно. Човек без имена. Без идентитета. Занимљиво.

Помало као животиња, мислиш на то?

За мене је та мисао имала месо и крв и живе нерве. Знао сам да је тако нешто неоствариво, али помислио сам да би могло бити животни идеал којем треба тежити.

А како да се човек не веже?

Могао сам на пример да купим већу једрилицу и почнем да крстарим по свету, сам на мору, да пловим куд хоћу, пристајем где хоћу; отац би ми сигурно слао све што тражим, и мада му се то не би допадало, већ је видео како ветар дува и сигурно ме одавно отписао. Ипак, још тада сам наслућивао да су везе нешто унутрашње, те да нема смисла одсецати било шта спољашње.

Та идеја ми је ипак била драгоцена у наредним недељама и рачунао сам да ће тако остати до краја живота. Али кад сам доживео нервни слом, све се преокренуло, цео живот ми се променио у једном маху, јер ми је после тога само било важно да поново не доспем на то страшно место које сам носио у себи. Лекари су говорили о чврстим структурама, стабилним односима, о прегледности и рутини. А то је наравно било супротно мојој идеји о слободном човеку.

(Одломак из романа "Јутарња звезда", који ће 1. децембра бити објављен у издању куће Booka)

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

МИЈА УВЕК УЗ НАС: Отворена изложба посвећена великом српском глумцу у Југословенској кинотеци (ФОТО)

15. 11. 2023. у 06:15

Додатак Култура

0 0

ВЕЧИТИ МЛАДИЋ НАШЕ ПОЕЗИЈЕ: У сусрет 200. годишњици рођења песника Бранка Радичевића

15. 11. 2023. у 15:49

Додатак Култура

0 0

ТОН МЕЛАНХОЛИЈЕ: Књижевница Катрин Кисе гошћа Сајма

31. 10. 2023. у 06:11

Додатак Култура

0 0

СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ПОД ОПСАДОМ: Ђорђо Сладоје о роману “Риба звана Гаовица” у издању СКЗ

31. 10. 2023. у 19:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације