ДАНАС У СЕЛУ РАВНИ КОД УЖИЦА САХРАНА ДРАГОЉУБА ОЈДАНИЋА: Писма помогла генералу да издржи у Хагу

ЗНАО сам, као и хиљаде мојих колега, да генерал Драгољуб Ојданић није добровољно одлучио да иде у Хаг како би тамо "био издајник".

Фото ЕПА

Свашта се тада писало у медијима, многе су га колеге критиковале, али углавном не под именом и презименом, него по неким тајним списковима. Драгољуба је то изједало. Други су ћутали, а ја сам стао уз великог команданта.

Овако се данас, далеке 2002. године, сећа генерал потпуковник Радован Томановић, главни јунак несуђене књиге генерала армије Драгољуба Ојданића "Генералу има ко да пише". Нажалост, није стигао да је објави, али ће, како сазнајемо, ускоро бити штампана и пред читаоцима.

Генерал Ојданић, који ће данас бити сахрањен у селу Равни, код Ужица, уз највише државне почасти, имао је осим највишег чина у савременој српској војсци и усуд да кроз историју прође "српски пут" - попут војвода Путника, Мишића, Степе, Бојовића, Арчибалда Рајса. Сви они су за живота били прво слављени, а потом "бацани у блато".

- Тачно је да су одличног војника и великог човека заборавили и покушали да понизе од 2002. То се догодило као "медијска олуја". Наједном, човек који је успешно бранио српство када је било најпрече, организовао одбрану земље од НАТО, раселио складишта, поставио јединице у одбрану, бива проглашен "издајником" и то је ишло из армијских редова.

Фото архива

Оправдано се наљутио Драгољуб на колеге - објашњава његов земљак Радован, морнарички официр и човек који је са Драгољубом до 2002. био само на "изволите". - Све то ми је тешко пало и почео сам да му пишем у затвор.

Чак 135 писама, сваког месеца по једно, упутио је генерал генералу у затвор. У њима је била месечна рекапитулација онога што се дешава у Србији. Хроника националног посртања у "интеграцијама", али и вести како је ко од "старих".

- Била би лаж да тврдим да су Ојданића сви напустили.Генерали Радован Радиновић, Ристо Матовић, Ђорђе Ћурчин, Илија Исак, Геза Фаркаш, Миодраг Симић, Милош Гојковић, Радомир Гојовић, Милисав Секулић, помагали су му да састави одбрану, али то је била приватна помоћ. Више као нека "завера малог друштва", а не напор државе да скине кривицу са себе и њега. Ојданић је осуђен, а у пресуди је писало да није сарађивао са тужиоцима - вели Томановић.

Понос Генерал Ојданић по доласку из Хага 2013., Фото П. Милошевић

Наш саговорник додаје да је његов командант био сјајан војник, једини кога зна да је служио редом - од командира вода као подофицир, па потом на свакој дужности чин више, до генерала армије. За 42 године ношења униформе, имао је само најбоље оцене. Никад никог није оштетио, нема коме није помогао. Није волео улизице и официре фотељаше.

- Срећом, и мене су пензионисали "на време", те нисам гледао како се официрска професија повија под погубном политиком - каже генерал потпуковник. - Људи у униформама су били на ветрометини, уцењени да никад неће добити станове, да ће отићи из војске, а нигде неће моћи даље. Зато су се неки тако лоше понели и према Драгољубу. Ја сам, опет, сматрао, да ако је Драгољуб крив - и ја сам!

Томановић је током 1999. био надлежан и за војну штампарију. Сећа се да је два пута бомбардована, али да је и тако урушена успела да избаци 500.000 летака за Албанце на КиМ, да остану код куће без страха и упутство за војнике да ће се свако одступање од норми међународног права у рату најстроже кажњавати.

- Драгољубу су једину кривицу нашли јер није та упутства за Албанце са КиМ штампао на албанском. Ваљда је војска у рату требало да их дели по кућама оних који су се одметнули. Када је осуђен због тога он се насмејао, а ја сам хтео да пукнем од једа - каже Томановић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације