ПУТИНОВА МЕДАЉА ЛЕК ЗА НЕЗАБОРАВ: Поносе се временом у коме су и они били сасвим спремни да уграде сопствени живот

БИЛИ су дечаци када су пошли у борбу. Били су, кажу данас, свесни куда иду и зашто.

Фото архива

На том путу, на ком су носили слике породичног страдања и жртвовања за отаџбину, стасавали су и сазревали лишени свега што би младост, сама по себи, требало да им дарује. Не жале за тим. Поносе се временом у коме су и они били сасвим спремни да уграде сопствени живот, онако како су то учинили њихови очеви, браћа и мајке.

Ово је подударна судбина и заједничка порука Саве Радовановића и Велимира Остојића, ветерана Великог отаџбинског рата, одликованих Путиновом медаљом, поводом 75. годишњице ослобођења од фашизма. Медаље им је, недавно, у Руском дому у Београду уручио амбасадор Боцан--Харченко. Ово значајно одличје примили су као лек малаксалом срцу. Да још трају и да сведоче.

О томе, за "Новости", причају први пут. О поносу због високог одличја, али и о сопственим судбинама.

- Путинова медаља је порука да не заборавимо заједничку борбу руског и српског народа у Другом светском рату - каже нам Велимир Остојић. - Русију да не заборавимо! Ни ову ни ону, царску. Обе су пружиле помоћ Србији у одсудним тренуцима за опстанак наше отаџбине и народа.

Фото архива

Свечано је било те вечери у Руском дому и достојно ових ветерана, који су, сваки на свој начин, допринели победи над злом које је запретило целом човечанству.

- Дрхтао сам... Ма, умало нисам заплакао, али сам се држао - преноси емоцију чика Саво Радовановић.

БИЛИ су дечаци...

Саво са непуних 15 година кренуо са Мајевице, из Богутовог села код Угљевика, јавио се у штаб 15. мајевичке бригаде. Усташе му убиле мајку док је дојила бебу. Други метак погодио је његову деветогодишњу сестру. Тако је отишао у партизане. Јавио се, најпре, команданту 17. мајевичке, прекалио се уз команданта Вељка Лукића Курјака, па су га одатле упутили у допуну 15. Са овом бригадом, раме уз раме са борцима Црвене армије, ослобађао је и ослободио Крагујевац.

- Чета наше бригаде, па чета Руса, тако редом - сећа се, као да се борба за Крагујевац управо сада догађа. - Немци не дају град. Знају какав су злочин починили и шта их после тога чека. Пада жива сила с обе стране. Победа је била наша. Руси су ми једном казали: "Сваки ваш борац спасавао је нашег." И то не заборављају. Мени је ово седма медаља од председника Русије. А која ми је најдража? Па ова која ми продужава живот.

Фото архива

После рата, Саво Радовановић се вратио у Угљевик. Вратиле се слике ужаса. Нико га није дочекао.

- Само Партија. "Ти ћеш у полицију", кажу ми, "притегни опанке па у шуму за четницима" - сећа се. - Нећу, вала, доста је било. Јавио сам се у рудник. Копао угаљ и учио занат за ауто-механичара. Са овим занатом сам и пензију дочекао.

БИЛИ су дечаци...

Велимир Остојић је са непуних четрнаест година кренуо са Жабљака у 7. омладинску бригаду. Балисти су му у Ђаковици убили оца Јова, док је испред окупатора спасавао српски живаљ. Убили му и брата, гимназијалца. Стрица и још петоро Остојића, ратника из Прве војне. Сви солунци! А његови лични подвизи, мада он то не сматра подвигом, већ задатком по ратном распореду - биле су акције спасавања руских посада које су авионима допремале помоћ партизанским одредима на Дурмитору. Због тога га је медаљом одликовао председник Путин.

- Авиони стижу, кваре се... посаде испадају, спасавамо их и страшно се гине - говори нам чика Веља Остојић.

После је ишао из борбе у борбу. Тако је растао. И ране су расле с њим. Није слутио да ће доживети још један рат, овај потоњи, у коме се распала земља за коју се борио и коју је волео. Није слутио да ће му управо, овај потоњи, нанети најболнију рану. Губитак сина. Делић те, личној приче, коју стално потискује, испричаће тек када "завршимо тему због које смо га потражили".

Фото архива

Памтим сваку битку од Пљеваља до Словеније - каже нам. - Кад се укључила Црвена армија, а ми напредујемо, заклели смо се да ниједан црвени цвет не погазимо, већ да га сачувамо. Толико смо били захвални Русима. И дуга кад се на небу појави, ону црвену боју у тој дуги ми поздрављамо. То није сан, измишљена прича, то је истина. Ове генерације треба да је разумеју и прихвате, без обзира на све поделе које их данас раздиру и разарају. Које нас све заједно разарају.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЕВО ДО КАДА СМО У МАГЛИ: Временска прогноза за недељу, 14. децембар

14. 12. 2025. у 00:00

Друштво

0 1

"ДЕТЕ ЈЕ РЕКЛО ДА ГА ТАТА НЕ ТУЧЕ, ПОВУКЛО ИЗЈАВУ, АЛИ ОНИ НЕ ПРИХВАТАЈУ" Потресна исповест оца породице којој су у Аустрији одузета деца

13. 12. 2025. у 21:40

Друштво

0 0

СТИЖУ НАМ ВЕДРИ И СУНЧАНИ ДАНИ: Вечерас и сутра магла и киша, а ево када долази до потпуног преокрета

13. 12. 2025. у 18:55

Друштво

0 3

ТЕШКО ДЕТИЊСТВО ХУМАНИТАРЦА МАРКА, НАУК ЗА СВЕ: Од гладног и напаћеног дечака до најбољег студента - "Моја прошлост је била преживљавање"

13. 12. 2025. у 17:06

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације