У МОДЕРНОМ СВЕТУ ЧОВЕК СЕ СВЕ МАЊЕ РАДУЈЕ: Владика западноевропски Јустин у ексклузивном интервјуу за "Новости" уочи Божића

Шта је то празник? Вечито питање које тражи стално и изнова нов одговор, посебно данас када постоји озбиљна криза у његовом схватању. Живимо у доба постмодерне и свет око нас се све мање радује, у човеку се брише његова веома важна карактеристика ”homo adoransa”, бића славља и радости, а живот пролази испуњен страхом, стрепњом и бригом! Празници постају само ”мале паузе”, у иначе бесмисленом, тегобном и радом оптерећеном времену и животу.

Фото: Горан Чворовић

То, у разговору за празнични број "Новости", истиче Његово преосвештенствовладика западноевропскиЈустин.

• Коју бисте поурку послали пред предстојеће празнике?

- Смисао празника се данас своди на социолошку, друштвену и рекао бих потрошачку раван. Нажалост, превише еуфорије без икаквог разлога, превише очекивања без икаквог дубљег смисла! Празнични дани се доживљавају као ”празан дан”, као дан ”разбибриге”, ”беспосличарења”, размене поклона. На тренутак све се промени: куће, улице, тргови, појави се раскош и богатство и тамо где је иначе сиромаштво, наступи примирје тамо где се води рат. Међутим, црквени празникрођења Господа Исуса Христа и Новог лета Господњег, имају много дубљу димензију. За православно поимање то је пре свега празник истинске радости: Бог је постао човек, појавио се начин давања смисла и значења властитој егзистенцији, преображаја свеукупног живота и рада у радости.

Празник Христовог рођења је догађај црквене заједнице, израз човекове потребе за сусрет с њим и искорак из природног поретка ствари, ишчекивање а не само бољег света и живота. И све ово је могуће доживети кроз Литургијско славље. Празник без Литургије је лишен своје суштине и смисла, или му је смисао превреднован. У овом контексту празник престаје да буду ”пуко сећање”, на давно прошле догађаје и постаје искуство оног што тек треба да се догоди, а што већ овде и сада треба да заживимо: живот вечни у заједници са Богом и ближњима.

Свакако да то не значи да празнике треба лишавати празничног славља које се догађа у ”Литургији после литургије”. Празник губи животност ако је отргнут од обичаја, игре, забаве, народног предања и весеља, али губи свој смисао ако се сведе само на то. Стога моја порука је да поверујемо да се Христос роди, и да почнемо да живимо ту истину у свом свакодневном животу, па ћемо видети како ће све добити свој пуни смисао и лепоту.

• Шта нам је у највише потребно у овом тренутку у свету?

- Много тога! Чини ми се да је кључна реч мир. Мир у нама и око нас, што је у ствари нераскидиво повезано. Свет се налази у зачараном кругу и вечном враћању на исто: воде се војни, економски, политички, психолошки, ”хладни” и крвави ратови. Готово да је постало правило: мржња на мржњу, насиљем на насиље,провокацијом на провокацију… Свако за себе мисли да је невин, а да је други кривац. Грех се промовише, а врлина исмева, лаж се проглашава за истину а тама за светлост! Свако брани своје интересе и циљеве, а права и слободе других се оглашавају као повод за сукоб. И стога говорећи са позиције Епископа православне цркве мислим да је оно, или боље рећи Онај, који нам је данас али и увек најпотребнији јесте Христос - вечни и једини праведни мир. А на нама је да ми хришћани својим животима чинимо Христа живо присутним у овом свету и времену. Хришћани су иконе кроз које се свету пројављује Христос. Његова реч и логика.

Наш Свјатјеши Патријарх Порфирије често цитира једну дивну светоотачку мисао: ”Ако нам Христос буде на првом месту, све остало ће бити на своме месту”. И заиста је тако. Кроз Христа и са Христом ми ћемо бити кадри пре свега да победимо зло у себи, а онда као такви бићемо у стању да се одупремо и мржњи и насиљу у свету, и то на Христов начин, суштински, егзистенцијално а не само вербално. Само ”нови људи”, живи следбеници Христови могу да поврате наду и пресеку готово неподношљиви зачарани круг о коме сам говорио на почетку, да помогну да се успостави нова визија и перспектива света и човека. Без претеривања можемо рећи да је Црква Христоваправа алтернатива свету и суштински једини ””. Први корак је свакако поверовати у Њега, усвојити логику десног разбојника који је признао сопствену кривицу и одговорност и тиме први од свих људи ушао у рај.

Мржња се не може искоренити мржњом, нити насиље насиљем. Они се побеђују и искорењују љубављу и миром Христовим, којем смо ми као православни хришћани позвани да сведочимо. И можда ће неко рећи: све је ово утопија што овај Владика прича и готово неоствариво у реалном животу, али замислите само како би ужасно место за живот био овај свет да овакве могућности нема! Дакле, оно што је најпотребније свима нама јесте покајање и лично самоограничење и окретање другом који је брат, никад непријатељ, ког не смемо жртвовати чак ни за ”најсветије циљеве”!

• Куда плови српски брод у узбурканим светским временима?

- Историја српског народа личи на дугу пловидбу кроз бурне воде. Било је тренутака када смо посустајали и губили снагу, али не и смисао; када смо губили државу, али не и душу и образ. Српски народ је често пловио кроз Сцилу и Харибду, али није пловио без компаса и то је оно што је најважније. Проблем није у узбурканом мору, него у губитку оријентације и правца. Ако се тога чувамо, брод ће опстати. А наш компас, правац и пут су Богочовек Христос и Свети Сава, древно хришћанско, косовско-метохијско предање. Захваљујући православном самосазнању наш народ је опстајао и у тренуцима највећих искушења, јер је крајњи циљ увек била Небеска Србија и Царство небеско, јер је знао да је ”земљско замалена”.

То наравно не значи да да му је недостајало патриотизма и родољубља. Напротив! За веру и отаџбину ”за крст часни и слободу златну”, Србима живот није био скуп. Наше родољубље је увек произилазило из богољубља. Данас су изазови бројни и комплекси: и спољашњи и унутрашњи, оптерећени смо страшним поделама и раздорима, суочени са изузетно неповољним спољашњим окружењем, геополитичком ситуацијом у свету. Тешко бреме је пало на наша нејака плећа! Наша снага је ипак у нашем јединству, и на то стално треба подсећати и на то позивати, ма колико да то изгледало немогуће. Српски народ нема бољу основу и садржај јединства, који даје боље резултате, од јединства у вери и истини. То је проверени метод да српска нација остане на свом путу и даје плодове достојне својих предака и људског бића уопште. То је снага коју ниједан, ма колико снажан ветар, не може надвладати!Није отуда свети Владика Николај рекао: ”Само слога Србина спасава”!

• Живите ван отаџбине и имате прилику да видите шта од света можемо да добијемо?

- Живећи ван отаџбине јасније се види оно што носимо у себи, али и шта нам недостаје. Као прво мислим да је свет постао једно велико село, те да неки модели понашања, мишљења и односа попримају универзални карактер. Све су мање уочљиве спољашње разлике међу људима овде и тамо у отаџбини. Важно је међутим да будемо увек као пчела, а не као мува, како је говорио свети старац Пајсије Светогорац: да узмемо са сваког цвета најлепши нектар.То уопште не значи ни пуку имитацију нити пак самопорицање, него напротив: дубоко укорењени у своју традицију и пребогату историју и културу, можемо да узмемо одавде оно што нам ова, такође пребогата култура и традиција, која је узгред буди речено суштински хришћанска, нуди.

Од света у коме живимо можемо и треба да преузмемо осећај одговорности, уређености и поштовања другог као личности. Свет у коме живимо нас обавезује и подсећа да вера или национална припадност не сме да буде изговор за немар, нерад или затвореност. Можемо да учимо како да боље организујемо своју заједницу, како да будемо доследни у својим обавезама и како да развијамо културу дијалога, без страха од различитости. Све то, међутим има смисла само ако не води губитку духовног темеља, јер уређеност, та рекао бих хоризонтала, без вертикале, без духовног стуба постаје хладна, а слобода без истине се претвара у ново ропство.

• А шта ми можемо да понудимо свету?

- Пре свега, најлепшу веру православну. Искуство да се човек не своди само на функцију, успех или конзумента, да ниси добар и нешто вредиш само ако си користан. Можемо да сведочимо да страдање није последња реч, да жртва има смисао и да се достојанство чува и онда када је човек споља гледано слаб. Наш народ носи у себи искуство вере која није теорија него живи живот; вере која је опстала у тренуцима искушења, расејања и губитака. Рођење Христово нас управо на то подсећа: Бог се јавља не у сили него у крхкости, не у сили и превеликом гламуру, него у тишини и простоти Витлејемске пећине. Ако то као народ умемо да живимо и сведочимо, онда имамо шта да понудимо свету - не као надмоћ, него као дар.

• Колико су наши људи у туђини чувари српског имена у свету?

- Свакако, сви ми смо позвани и сви, на известан начин, сведочимо наше порекло и пред светом стварамо слику о читавој нашој нацији. Пре свега, требало би да се се подсетимо дивних примера из наше славне историје попут Михајла Пупина, Јована Дучића, Милеве Марић, великог Николе Тесле и многих других знаних и незнаних… Треба истаћи да је Пупин своме имену придодао ”Идворски” (место његовог рођења Идвор у Банату) да би се још јасније истакло његово порекло. Он је у току Првог светског рата предузео опсежну акцију, нећу рећи лобирања, већ информисања америчке јавности о томе колика је жртва и колико је страдање мале Србије и српског народа. Слао је хуманитарну и финансијску помоћ. Својом имовином је гарантовао пред америчком владом не би ли Србија добила ратни кредит. Тесла је истицао како се поноси српским пореклом, а према његовој личној жељи на сахрани је интонирана песма српских ратника ”Тамо далеко”.

Шта хоћу овим да кажем? Истичући ове примере ми заправо увиђамо да је свет сазнао за нас кроз дела појединаца и да су баш ти појединци сведоци, чувари и промотери српског имена у свету. Са њима се ми идентификујемо, они нам служе на понос и подсећају нас да смо једнога - српског рода и порекла. Овде се природно намеће питање идентитета и његовог очувања у дијаспори. Имамо пуно примера и ми у цркви се често сусрећемо са таквим питањима о идентитету. Живимо у француском друштву. Користимо се француским језиком, нормално! Деца нам иду у француске школе, слушају предавања, имају већином пријатеље Французе и у једном тренутку се постави оно онтолошко питање, нарочито у адолесценцији, ко сам ја? Јесам ли Француз што ми околина некако намеће или Србин како ми родитељи говоре? Још ако се у породици не говори српски језик што је, нажалост, већином случај у породицама треће и четврте генерације досељеника, деца скоро никакве контакте немају са српством и српским пореклом.

Ту је свакако врло битно место цркве. Иако црква има и мисионарски карактер и обраћа се својој околини у којој егзистира позивајући их јеванђељским речима на њиховом језику, исто тако чува и подсећа све нас да смо потомци Светог Саве, највећег Србина свих времена, како рече Свети владика Николај, чиме треба да се поносимо и да другима сведочимо. Црква нам помаже да се лакше овде интегришемо, али и нас и чува од асимилације. Чувајмо, стога своју Цркву која је увек била са народом, чувајмо свој језик, историју и културу, да бисмо знали ко смо, да би нас и други поштовали, али пре свега да бисмо сачували себе!

• Као народ смо се по разним основама често делили кроз историју. Колико нам је то штете нанело и како да превазиђемо тај усуд?

- Нажалост, поделе су нам одузеле много снаге и оставиле, а и данас остављају дубоке ожиљке. Не знам зашто, али то је нека зла коб која живи у нашем народу и страховито га исцрпљује! Пада ми на памет књига Душана Ковачевића: ”Двадесет српских подела”…е да их је само двадесет! Па онда Ћосићеве”Деобе”…Дакле, много паметнији од мене нису успели да одговоре на ово питање, тешко да ћу и ја успети. Оно што могу да, можда, понудим као олакшавајућу околност је чињеница да смо сведоци дубоким поделама у друштвима широм света. Без обзира на то да ли се подела догађа у политици, образовању, религији или култури, па чак и у породици, свака страна има снажне заговорнике и аргументе и подједнако јаке противнике. Улога Цркве није да буде негде ”између”, подељених страна, већ да настоји да остане изнад и једних и других и да чини оно што чини наш Свјатјеши Патријарх са трона светог Саве данас да позива на мир, покајање, грађење мостова и узајамно поштовање. Недавно у разговору са једном паметном главом чух веома интересантну мисао: траже од Цркве да се сврста на ову или ону страну, каже он, али ко ће нас мирити завађене, ако се то деси. И заиста је тако!

• На Српском војничком гробљу у Тијеу ономад сте подсетили на жртву јунака овде сахрањених, ту, "на француском Крфу, малом Кајмакчалану, Солуну у Паризу." На шта та жртва треба да нас подсети?

- Хтео сам да нас подсетим да жртва јунака-војника који су сахрањени тамо, али и свуда где су кости српских војника расејане по свету, не сме никада бити обесмишљена. Слобода за коју су се они борили није слобода другог, већ слобода другог, за непролазне људске вредности, за човека. Ценимо то и будимо достојни потомци славних предака.

И на крају желим свим људима, ма где живели, срећне и благословене наступајуће празнике, подсећајући их да увек на уму имају Христове речи: ”Не бојте се, само верујте!”

ПИЈЕТЕТ ПРЕМА "НОВОСТИМА"

У детињству још, сећам се, отац је читао "Вечерње новости". Мени као детету су биле блиске с њеним радосним, црвеним логом. Сећам се мајке која долази из продавнице с кесом у којој су хлеб, млеко и неки доручак и обавезно "Вечерње новости". И оно чувено отварање, њихова узбуђеност шта ће открити унутра, и тај мирис новинског табака ми је у ноздрвама остао до данас. Према "Вечерњим новистима" гајим посебан пијетет.

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Препоручујемо

Друштво

0 0

ВРАЋАЊЕ НАДЕ У БОЉЕ СУТРА: Жељко Митровић посетио седморо малишана и баку Марију и донео им новогодишње поклоне

05. 01. 2026. у 13:04

Друштво

0 0

БАДЊИ ДАН - КАКО СЕ ПИШЕ У ЧЕСТИТКАМА? Избегните грешке у порукама - Ово је правописна замка!

05. 01. 2026. у 12:46

Друштво

0 0

ОГЛАСИЛО СЕ ЈП ПУТЕВИ СРБИЈЕ: Сви путеви проходни

05. 01. 2026. у 11:47

Друштво

0 0

ВЕЈЕ, НЕ СТАЈЕ: Снег у лозничком и шабачком крају и под Мајевицом у Републици Српској

05. 01. 2026. у 11:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације