ГРИЖА САВЕСТИ ЗБОГ ЛАЖНОГ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ РАНКОВИЋА: Самоубиства генерала Вељка Ковачевића и Спасеније Цане Бабовић

ГЕНЕРАЛ-пуковник ЈНА Вељко Ковачевић, шпански борац, командант јединица у Горском Котару, публициста и писац, извршио је 1994. године, у тоалету, у своме стану у Георгија Димитрова 51, самоубиство.

Тито и Ранковић, Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Догађај је одјекнуо, јер је било више контроверзи, нагађања.

Зашто се Вељко одлучио на тај корак?

Колико ми је познато, још никада нико није обелоданио објашњење, разлоге тога самоубиства, мада је јавност вапила за тим. Прошло је време обавезе "чувања" државне, пословне итд. тајне и ја ћу у продужетку покушати да објасним неке релевантне информације, које ће послужити и као одговор на питање зашто је генерал-пуковник ЈНА Вељко Ковачевић извршио самоубиство!? Искрено и при крају сам живота па ме и савест прогони, сећајући се оне народне: "Заклела се земља рају, да се тајне све сазнају". И оне из Јеванђеља по Матеју: "...Не бојте их се дакле, јер нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати"

У својој књизи: "Дневничке забелешке" на стр. 110. и 111, Александар Ранковић пише:

"...Крајем маја ове године (реч је о 1966) дошао је Вељко Влаховић код мене у ЦК и обавестио ме о тешком психичком стању у којем се већ одавно налази генерал Вељко Ковачевић. Био је искрено убеђен говорећи како је из разговора са Ковачевићем дошао до закључка да се у таквом или сличном стању налазе многи, а нарочито црногорски војни кадрови. Забринут је, каже, целом ситуацијом у Армији, а посебно изјавом Ковачевића да ће извршити самоубиство, јер више психички не може да поднесе тоталну контролу Коса над њим и многим другима, као ни дискриминацију која се изводи од стране војног руководства, нарочито према црногорским војним кадровима. Примењују се сва расположива средства контроле, од којих нису поштеђене чак ни њихове породице...".

ВОЈИН ЛУКИЋ (заједно са Ранковићем политички ликвидиран) је 1990. године објавио књигу: "Брионски пленум: обрачун са Александром Ранковићем - Сећања и сазнања"...

На стр. 69, Лукић пише: "...После Ранковића (Ранковић је говорио после Титовог излагања!), реч је добио генерал Вељко Ковачевић. Његово излагање привукло је пажњу, јер је наступио као да говори у име Армије, мада, колико се сећам, није то изричито рекао, јер је он категорично и децидирано изјавио да се у случају Ранковића ради о 'политичкој завери'. Његово иступање одмах после Ранковића и то као да говори у име Армије, као и оцена да се ту ради о политичкој завери, требало је да делује на евентуално колебљиве чланове ЦК, показујући тиме шта и како о том случају 'мисли Армија'."

Вељка Ковачевића сам познавао релативно добро и често смо годинама били заједно, сами или са неким, разговарали о свему и свачему. Упознали смо се крајем шездесетих година у канцеларији Пека Дапчевића у Савету федерације. Становали смо обојица близу Ташмајданског парка и врло често, скоро два-три пута недељно, шетали ташмајданским стазама, увек у оном челу испод "Метропола" и Правног факултета. Често је у тим шетњама Вељко говорио о тенису. Играо је тенис са Кочом Поповићем и још неким дипломатама нашим. Будући да сам ја добро познавао правила, терминологију игре тениса, а знао и наше врхунске тенисере: Пунчеца, Митића, Паладу, био сам и добар партнер у тим разговорима о белом спорту.

* * * * * * * * * *

Ожиљци на души због сазнања да је Брионски пленум режиран

ЈЕДНОМ ПРИЛИКОМ, за време шетње Ташмајданским парком, Вељко је застао, подигао главу, гледао ме право у очи (био је са њим и његов другар, касније сам сазнао да му је то кум Велиша Поповић, пуковник) и проговорио:

"...Ето Војкан Лукић апострофира моју дискусију на брионском пленуму. Ја не знам како ћу умрети... Кад сам увече, као и остали чланови ЦК СКЈ, добио материјале за сутрашњу седницу о Ранковићу читао сам их и био узбуђен и пренеражен. Веровао сам да је све то истинито. И сутрадан дискутовао на седници. Убрзо сам недвојбено установио, сазнао да је све то била монтажа, лаж... Прогони ме сада савест, и кажем: Не знам како ћу умрети!". Казао сам му: "Друже Вељко, ви сте човек од пера, странице 'Борбе' су вам увек отворене. Све то што сада казујете, напишите, објавите у 'Борби' и попут оне Dixi et salvavi animam meam (Рекох и спасих своју душу) - ослободићете се тога, олакшаћете савест своју".

Војкан Лукић, трећи с десна, Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Он се ухвати за косу и одговори ми: "...Ох, на шта би то личило да се ја сада јавно посипам пепелом по глави. Не, то нећу моћи да урадим". Ја сам му онда предложио: "...Онда напишите све то, оставите својој породици нека она то евентуално објави по вашој смрти. Тако ћете олакшати себи "прогон" који сада вас мучи...".

Казао ми је: "То је добра идеја, о томе ћу још размислити!"

Генерал Вељко Ковачевић, Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

ДВА-ТРИ МЕСЕЦА после Вељковог самоубиства, позвао сам његову ћерку Биљану, са којом сам се познавао и питао је да ли је њен отац оставио што написано, да она и породица, евентуално то објаве после његове смрти. Биљана ми није директно одговорила, већ ми је казала: "...Мој отац имао је неограничено поверење у свога кума Велишу Поповића, и ако је било шта што би вас интересовало, јавите се...". Велишу Поповића, пуковника, који је био раније наш војни аташе у Варшави, већ сам сретао са Вељком. Становао је прекопута "Метропола", ако се добро сећам у тзв. генералској згради у којој је становао и генерал Благоје Аџић, начелник Генералштаба ЈНА касније. Обратио сам се Велиши, а он је у шетњи ташмајданским стазама казао:

Војкан Лукић , Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

"...Проблем је у следећем, у вези са Вељковом дискусијом на брионском пленуму, због чега га је прогонила грижња савести: 30. јуна у 23 сата код Вељка у хотелској соби, у којој је био уочи сутрашњег брионског пленума, ушао је један мајор ЈНА и предао му текст, рекавши:

"...Ово ти шаље генерал Гошњак, да сутра на пленуму, кад будете прозвани, прочитате овај текст у име Армије". Велиша ми још каже:

"...Вељко је био врло узнемирен тим чином, прелистао је текст и ту и тамо променио по неку реч, а да не би испало да је све изговорио, прочитао је како је неко други написао."

БЕС ЛЕКИНЕ СУПРУГЕ

СА СЛАВКОМ Ранковић, Ранковићевом супругом, понекад сам се сусретао и измењао понеку реченицу. Тако је било и неколико месеци после самоубиства Вељка Ковачевића. Она је била бесна на Вељкову дискусију на Брионском пленуму, и том приликом ми је рекла: "...Видите, Вељко оконча свој живот, уби се у говнима. Тако му и треба, шта је све измислио и изговорио против Леке на Брионском пленуму." Тада нисам смео да кажем Славки како је и Вељко несрећан човек због те своје дискусије.

* * * * * * * * * *

Прислушкивање Тита политичка завера и потпуна лаж

АРХИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1999. године објавио је зборник на 957 страна, под насловом: "Четврта седница ЦК СКЈ - Брионски пленум". На страницама 215-218. објављена је дискусија, односно текст који је на Пленуму прочитао Вељко Ковачевић. Кад сам прочитао Вељков текст и много другог у тој књизи, уверио сам се дефинитивно да је тачно оно што ми је казао Вељков кум Велиша. Текст који је Вељку предао мајор, речима: "...ово вам шаље генерал Гошњак да сутра на Пленуму кад будете прозвани, прочитате и кажете у име Армије", био је написан и откуцан екавицом. Вељко је, то је познато, говорио ијекавицом и он је то вече успео да неке речи исписане екавицом "преименује" на свој ијекавски вокабулар. Тако је реч "вест" преименована у "вијест", речи: "две особе" у "двије особе", реч "поверење" у реч "повјерење", реч "оболео" у реч "оболио"...Има и других екавски казаних, написаних речи, које су остале непромењена. Вељко није стигао, очигледно, уморан, растројен, да цели текст "преведе" на ијекавицу.

Ранковић, Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Посебно сам био узбуђен кад сам у Вељковој дискусији на Пленуму прочитао и следећу реченицу на стр, 218. други пасус, одозго: "...Нисам оболио, другови, ни од какве маније гоњења, нити ћу, али нисам слепац ни да то не видим. То се види у нашем друштву..."

Дакле, Вељко каже да није оболио ни од какве маније гоњења... А, два месеца раније, Вељко Влаховић тражи од Александра Ранковића да спасавају Вељка да због прогона од стране Коса не изврши самоубиство. Јавно је, на Пленуму, порекао оно што је дубоко осећао и био сигуран. Па зато је Вељко Влаховић и долазио код Ранковића у ЦК да Ранковић интервенише код Гошњака и Тита да се у Армији стање колико толико нормализује. Тада је Вељко, шпански борац, јунак југословенскога ослободилачкога рата, писац јуначких, патриотски надахнутих текстова у "Борби" и у књигама, освануо на свим странама!

ПОТПУНО САМ СИГУРАН: кад је Вељко Ковачевић био убеђен да је прислушкивање Тита политичка завера и потпуна лаж, и да је он преварен. Ту лаж је поткрепљивао у својој дискусији, коју није он написао (nota bene: како би Ковачевић ноћу уочи Пленума могао да напише и откуца текст своје дискусије, и то још екавицом, а он се целога живота служи, говори и пише, искључиво ијекавицом!?). Разуме се, то би психијатри знали боље стручно да објасне у једном тренутку критична маса гриже савести захватила је Вељка, и он је себи одузео живот!

За мене је сада битно важно следеће питање: да ли је заиста генерал ЈНА Иван Гошњак поменути текст по једном мајору ЈНА послао Вељку са поруком да текст сутра, на Пленуму, кад буде прозван, прочита у име ЈНА!? Ја у то сумњам! Никако Гошњак не би могао ни смео на своју руку да то учини! Биће да је све то креирао Тито, рачунајући и на страх и психичку ситуацију Вељка Ковачевића.

Као додатни аргумент за ову тврдњу, цитирам што ми је два пута причао Петар Стамболић, у својој вили на Дедињу (улица А.Цесарца 19.) што Тито никада није износио на седницама Извршнога комитета било шта о нашој политици према СССР! Увек је он сам све креирао, предузимао, било кад повиси или спусти тон... Тако је било и са случајем Ранковића: сваки детаљ месецима пре, за време и после брионскога пленума, Тито је сам креирао, лансирао, контролисао извршење... Сваки детаљ! Тито је био врло лукав човек и вешт креатор интрига, и касније њихових разрешења, то је добро познато, и питам себе и остале: да ли је врлина или мана врховног вође, политичара, државника, лукавство и склоност интригама у функцији остварења намера, жеља?

* * * * * * * * * *

Срби пребацују "врућ кромпир" у ЦК Југославије

СПАСЕНИЈА ЦАНА БАБОВИЋ је по наговору (сугестији, директиви!?) Петра Стамболића, Јована Веселинова и Добривоја Радосављевића на VI пленуму ЦК СК Србије, 16-18. септембра 1966. предложила Пленуму да искључи уз чланства СКЈ Александра Ранковића, осуђеног политички, и не само политички, на брионском пленуму. Пленум ЦК СК Србије није прихватио Цанин предлог, са образложењем: Прво би требало Ранковића да саслушамо, да чујемо његову евентуалну одбрану, итд. Све по статуту. Први је приговорио нестатутарност, ако би се прихватио Цанин предлог - Тома Гранфил, а онда и неколицина других. Закључено је да се предложи ЦК СКЈ да саслуша Ранковића и евентуално га искључи из СКЈ.

Касније је Цана сазнала много чега важнога, и да је било лажи и монтаже на Брионскоме пленуму, ухватила ју је грижа савести због предлога да Ранковић буде искључен из СКЈ, а онда је ухватила пиштољ и извршила самоубиство у своме стану, у близини хотела "Сплендид" у Београду.

Цана Бабовић , Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Нисам успео да дешифрујем непознаницу, по мени врло важну: Да ли су Стамболић, Веселинов и Радосављевић предложили Цани да она предложи Пленуму ЦК СК Србије да Ранковића искључе из СКЈ на сопствену иницијативу, или су, пак, то учинили по Титовом налогу, ако не изриком, а оно попут оне девизе Црњанског: "Гледамо се немо, ал` се разумемо". Плашећи се да ће им Тито замерити "пасивност" па су из страха предложили Цани да она предложи искључење Ранковића из СКЈ!?

НЕРАЗЈАШЊЕНА ДИЛЕМА је остала и да ли је Тома Гранфил самоиницијативно оспорио статутарност Цанинога предлога, или је он то учинио можда на сугестију свога ратнога руководиоца, поштоваоца Јована Веселинова!?

Цана са Пуцаром, Мошом Пијадом, Титом и Кардељем , Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Веселинов је као стари комуниста знао за правило: искључење из Партије тежа је казна за комунисту од смртне пресуде! Тако је то поколење формирано по Коминтерниним правилима. Дакле, можда је Веселинов резоновао: није Ранковић заслужио искључење из СКЈ и онда убедио Гранфила да се он супротстави Цанином предлогу. Гранфила сам добро познавао, и он мене, деценијама и једном сам га питао о свему овоме: Да му можда Веселинов није сугерисао да се супротстави Цанином предлогу - знајући да су раније предложили Цани да учини што је учинила! Гранфил се кикотом насмејао моме питању и казао ми је само: ""Знате, било је тада ту много другова".

Црвенковски је у својој књизи објавио: са Титом је слушао радио пренос са српскога пленума, и кад је Цана учинила предлог, Тито је кликнуо: ""Шта раде ови Срби богаму!?"

ТРАГИЧАН КРАЈ РУКОВОДСТВА ДРУГЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ

ВИШЕ је него занимљива судбина руководилаца Друге пролетерске бригаде. У аутомобилској несрећи, у близини Београда погинули су Слободан Пенезић Крцун, комесар Друге пролетерске бригаде и Светолик Лазаревић, комесар батаљона те бригаде. Та несрећа окружена је бројним озбиљнијим сумњама и слутњама! На трагичан начин окончали су свој живот сви руководиоци Друге пролетерске бригаде, састављене од бораца из ужичкога и чачанскога краја.

Љубодраг Ђурић , Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Љубодраг Ђурић, командант Друге пролетерске бригаде, дигао је руку на себе 10. јула1988. Годину дана касније извршио је самоубиство Љубиша Веселиновић који после Ђурића дошао на чело ове формације. Незадовољан стањем у друштву рекао је: "Није то оно за шта смо се ми пролетери борили". И легендарна Цана Спасенија Бабовић, која је у рату била заменик комесара Друге пролетерске бригаде, а то ће рећи: партијски руководилац у бригади - пуцала је 1977. себи у главу. Коинциденција или "комедијант случај".

БОНУС ВИДЕО - ПОДКАСТ "НИЈЕ САМО НАСЛОВ" - Немања Старовић: Америчко друштво је подвојено више него икада пре

Препоручујемо

Друштво

0 7

АТЕНТАТ НА КАРАЂОРЂА: Тајна завера француских емисара и српских војвода

19. 02. 2024. у 07:00

Друштво

1 16

ТРАГОВИ КАРАЂОРЂЕВОГ УБИСТВА ВОДЕ У ЛОНДОН И БЕЧ: Улога масонских организација у Првом српском уста

18. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 4

РИГОРОЗНЕ КАЗНЕ ЗА ПЉАЧКУ: Устанички законик о примању мита, увреди државе и клевети цркве

17. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 3

НЕКОМЕ ЦРН, А СРБИМА БЕО КАО СНЕГ: Како је хајдук Ђорђе Петровић постао Карађорђе

16. 02. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације