ВОЖД ЈЕ БИО ЛИЧНОСТ ЗА СВА ВРЕМЕНА: На самом почетку xix века са Карађорђем могао је да се мери само Наполеон

СРБИ су вековима били "искључен народ" - нису могли да буду део Запада, а нису хтели да буду део Истока, османлијско-исламске сфере.

Карађорђе није правио компромисе са судбином, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Био је то народ који је умом био у другом добу, добу своје средњовековне славе и значаја, тешко патећи у времену у коме је чекао крај своје злехуде судбине - да "из старог пепела сине искра". Било је то болно "живљење у поређењу".

На самом почетку XIX столећа - које је, рећи ће Балзак, у "свој својој величанствености блистало" - Француска је добила новог цара Наполеона I, који је немилосрдно кренуо у освајање Европе, а Срби вожда који их је неустрашиво повео у борбу за ослобођење од турске окупације.

Ако би се као мерило међу људима узимали интензитет страсти, снага воље и величина циља, онда би у том добу са Карађорђем могао да се мери само један човек - Наполеон.

Само француски цар је могао да буде еталон за мерење српског Вожда.

У доба у коме је била "будна само душа мача", Карађорђе је показао Србима да опет могу да имају отаџбину.

Судбина Првог српског устанка је била везана за судбину Наполеона , Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Карађорђева страст је борба, његов карактер ритерски, његов циљ "незаборављена света слобода" његовог народа. Ова жестока природа - тај спој "гранита и ватре" - не прашта колебљивост и слабост, јер сам није колебљив, а понајмање слаб.

"Храброст, присуствије духа, рјешителност у случајевима сумни- тељнима и вјештина с множеством заповједати, то су његовог карак- тера одличне биле черте", оставиће записано Георгије Магарашевић (1793-1830), историчар, утемељивач часописа Летопис Матице српске.

КАДА ЈЕ НА бојишту Карађорђе је код куће - јер му је кућа претворена у бојиште. Он је био ту домаћин који отворено, прсимице дочекује османлијску авет, као што су хероји из легенди дочекивали змајеве и аждаје. Такође, ни у Карађорђевим дипломатским активностима нема претварања, нема макијавелизма, већ их карактерише искреност, готово до наивности. Иако је брзо схватио да је европска дипломатија "вештичје коло", а Србија увек нечија прћија, тешко се сналазио у европском дипломатском клупку урота, лажи и лицемерства, опсенарства дрских глумаца отмених европских дворова. (Шта се све радило и какве су све потезе повлачили европски дворови да би у тешким, неретко и закулисним дипломатским акцијама остварили своје циљеве, добрано сведочи потписивање Ерфуртске конвенције између Русије и Француске 1808. године, када је Наполеон, да би импресионирао руског императора Александра, на потписивање довео комплетан ансамбл чувене Француске комедије, писца Јохана Волфганга фон Гетеа (1749-1832) као и философа Артура Шопенхауера (1788-1860).

Била је страшна надмоћ његовог еруптивног темперамента који, уоквирен жељом за слободом, и најтежим чиновима даје онај смисао који Вожда не сврстава међу самовољне тиране без племенитости. Био је заточеник врлине која је умела да га доведе и до неких дела којима се није поносио, а која ће му спочитавати они гори од њега. Мали умови, ситне душе, нису схватали да њега судбина није уздигла само зато да би њих унизила. Неки од војвода који заједно с Карађорђем учествују у овом грандиозном делу, почињу да мисле да би до њега стигли и без Карађорђа, без његове стваралачке силе.

* * * * * * * * *

Војводе су желеле Феуде а Црни Ђорђе државу

АМБИЦИЈА осредњих личности не иде даље од личних интереса. Војводе су желеле феуде, спахилуке, а он државу. Они су били карактеристичне личности свога времена, а само је Вожд био личност за сва времена. Он је угњетену и ујармљену рају окрилатио, поново од ње створио народ, народ који је он бранио - како сведочи савременик Првог српског устанка и писац његове историје Лазар Арсенијевић Баталака (1793-1869) - "и од спољашњег непријатеља али и од унутрашњих зликовачких поступака".

У сенци тадашње велике европске историје, у којој доминира старо, проверено начело: једна глава - једна сабља, делима безмерне храбрости Срби, с Карађорђем на челу, долазе до нових спознаја, до оних спознаја којима се мењају дојучерашња мерила политичких циљева. Оно о чему јуче није могло ни да се сања сада постаје недовољно. Кристализација столетних нада и жеља.

Срби су узели судбину у своје руке, како је студентима говорио кроз своје стихове Иван Југовић (1772-1813), професор Велике школе, основане управо за време Првог српског устанка: Сербија царица Пресветлаго лица Скиптар сама держит свој...

Нагомилана столетна патња српског народа давала је Карађорђу не само снагу већ и мудрост, за ону дозу смелости при доношењу одлука која једну личност диже до националног узора - до мита. Судбина му је доделила да јуначки, маршем уђе у вечност, у историју свога народа. Са страсним инстинктом рођеног вође постаје Вожд - постаје велик као и његово дело.

Био је свестан да је тешко покренути тај џиновски талас народног незадовољства, али и да је још теже њиме управљати. Зато његово начело није било далеко од једног начела које је изнедрила Француска револуција: "Слобода или смрт - бирајте". Увек на међи смрти, Карађорђе је одабрао Слободу за лозинку свог времена и свог народа - по цену смрти.

У Орашцу 1804. вожд је повео Србе у борбу , Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Ако има извесне упитаности над апартном констатацијом енглеског католичког историчара лорда Џона Актона (1834-1902) - чувеног противника папске непогрешивости - да "европска историја почиње од турског освајања", нема никакве сумње да су српски просперитет и нова српска историја почели управо са слабљењем једног некад моћног царства потонулог у анархију, декаденцију и терор, када је Цариград - то "царство света", како га је назвао Наполеон, или "Турска у Европи", како је током XVIII и XIX века био најпопуларнији назив за овај регион - губио негдашњи утицај на Балкану. (Лорд Актон је много познатији по реченицама које је написао у писму англиканском бискупу Менделу Крајтону 5. априла 1887. године: "Моћ има тенденцију да квари, а апсолутна моћ квари апсолутно. Велики људи су скоро увек лоши људи.")

НАПОЛЕОН је уздрмао Европу - Карађорђе Османлијско царство. С том разликом што је Наполеон покоравао Европу, а Карађорђе ослобађао Србију.

Звезде и једног и другог великана, које су се готово истодобно појавиле, гаснуће, такође, скоро истовремено. У оквирима успона и пада Наполеона кретао се и Карађорђев устанак и његова судбина.

Безобална је била посвећеност "хероја тополскога" идеји да ослободи и сачува свој народ у његовој вери православној. Изградио је богомољу у Тополи "за годину". "Радо је ишао у цркву и често се Богу молио", вели његов верни саборац Гаја Пантелић Воденичаревић.

Епска традиција памти да је Вожд био побожан, да је јутро отпочињао молитвом и чашицом ракије. То потврђује и сведочење Неше Имраора о боју на Суводолу са Нуман-пашом.

Карађорђе, каже Неша, уочи битке "мало проспава, те устане, умије се и стане будити архимандрита благовештенског Григорија, но овом не буде мило, ал' кад Карађорђе навали, он устане и стане се спремати на јутрењу молитву". Такође, Вожд је поштовао обичаје и црквене празнике - кад год је могао гледао је да се "бојеви не туку недељом", казивао је Секула Гавриловић.

* * * * * * * * *

Подигао је народ као море и дао му снагу буре

КАРАЂОРЂЕ, српски неписмени сељак, који је нешто света видео у ћесаревим фрајкорима, о јаду је забавио десет великих везира. Био је у контактима с највећим дипломатама свог доба Адамом Чарториским (1770-1861), кнезом Клеменсом Венцелом фон Метернихом (1773-1859), грофом Андрејом Јаковљевичем Будбергом (1750-1812), кнезом Николајем Петровичем Румјанцевим (1754-1826), надвојводом Карлом Хабзбуршким, Шарлом Морисом де Таљераном (1754-1838). Сарађивао је у тешким борбама за ослобођење Србије с руским генералима Михељсоном, Мајендорфом, Прозоровским, Багратионом, Кутузовом...

Преписку је водио са царем Француске Наполеоном I (1804-1814), аустријским ћесаром Фрањом I (1804-1835) и руским императором Александром I (1801-1825). Са султанима - "којима је круна име" - Селимом III (1789-1807), Мустафом IV (1807-1808) и Махмудом II (1808-1839).

Српски јунак у галиматијасу светске политике и светских величина свога доба уздигао је и себе и свој народ. Као што су стари Грци своје хероје постављали као посреднике између неба и земље, тако су и Срби гледали у то доба на Карађорђа као на нешто између бесмртног божанства и њих, смртних људи.

Храброшћу вожд је соколио устанике, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Инциденте је претворио у побуну, побуну у устанак. Неће слу- чајно Леополд Ранке - Der serbiche Herodotus - српски устанак назвати српском револуцијом.

До Карађорђа Србија је била у Европи, али није била европска земља. Од Карађорђа она почиње поново да добија прве европске обрисе.

"Увек на челу, са опанцима на ногама и пушком о рамену, прек, одлучан и храбар", доносио је Србима победе а међу Турке сејао страх. Буле су расплакану децу ућуткивале плашећи их доласком Карађорђа.

ХРОНИЧАР Првог српског устанка Прота Матеја Ненадовић (1777- 1854), гласовити српски духовник, саборац Карађорђев од првог дана, сведочи и о односу Срба према свом Вожду:

"Кад га видоше и његове речи: 'Добро дошли, браћо моја, српски соколови!' чуше - верујте, децо, да ту није војник остао који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао."

Ова орканска природа, будећи у народу страст за слободом, постигла је циљ који је Вожда уздигао до националне, европске величине. Појавио се из таме времена и урастао у живот и повест свог народа.

Вук Врчевић (1811-1882) сведочи да је Његош у својој соби држао Карађорђеву слику у минијатури испод које су били исписани стихови:

Само име Карађорђе Кад Србину на ум дође,

Јуначко се срце буди.

Умео је Карађорђе да буде неправедан - најчешће управо због правде, јер је правда била ретка. Знао је да ако не заштити то мало правде, да је неће бити ни толико. У таквим ситуацијама је, тврди Леополд Ранке, увек говорио: "Бог убио онога ко је крив кавзи".

Подигао је народ као море давши му снагу буре која у таласима удара и повлачи се да би поново ударила, не дајући Турцима мира, држећи их у сталном страху да сваки следећи удар може бити фаталан, удар који ће их избацити из Србије, из Европе.

* * * * * * * * *

Србин је дигао руку на Србина, кум на кума

НОСЕЋИ се са црним демонима прошлости, сабласним утварама свог немилосрдног столећа и неправдом библијских размера, градио је мостове којима ће други прелазити.

Како су почетак устанка и велики успеси оставили на Србе снажан печат, "када су многи пожелели да на Карађорђевој глави виде Душанову круну", тако је Карађорђево напуштање Србије и поновни пад Београда у турске руке изазвао страхотан утисак.

Емиграција, то искуство страшније од сваке борбе, изменила је Вождов карактер, изменила заувек до непрепознатљивости. Утиснут му је у душу нов, тежак белег.

Карађорђев недостојан одлазак резултирао је кобним, неопрезним повратком.

Србин је дигао руку на Србина, кум на кума. Дело достојно азијског душманина. Тог дана је не само херојска Србија доживела своје велико понижење.

Карађорђева Србија 1809. године , Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Витез је био немоћан пред нискошћу једне подмукле природе која није презала од кумоубиства, од злочина.

Милош ће се дочепати власти - "због које се губи људски лик" - и изазвати трагедију античких размера.

Србија је била скамењена и нема. Језиви крик из Радовањског луга одзвања кроз мрачне лагуме тегобних векова - и данас.

У тринаест година - од Марићевића јаруге до Радовањског луга, где завршава његова "последња стаза на свету" - смештена је судбина српског Вожда. Сваком је било јасно да је Карађорђе својим позивом и карактером био предодређен за прерану и наглу смрт, али нико није помишљао на овакву - кукавички и од српске руке. Од гнушања се јежила душа.

Карађорђе није правио компромисе са судбином. Када је то учинио, судбина му је окренула леђа.

Прота Матеја Ненадовић, хроничар првог српског устанка, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

КАРАЂОРЂЕВА смрт - "енциклопедијски пример злочина првог реда", рећи ће Милорад Екмечић - био је тужан епилог једног великог вре- мена, али и ништа мање срамна страница српске историје.

Па макар се пред њим пакао отворио - као што и јесте - Милош, тај несрећни човек, не одустаје од злочина, не страхује од народног беса нити од гнева небеса.

Карађорђе је последњи српски епски јунак, а Милош први у плејади потоњих српских властодржаца који су превасходно мислили како да остану на власти - али и на своју кесу, најчешће заодевајући похлепу националним интересом. Кад је абдицирао 1839. године, нешто више од две деценије откада је наредио да се убије Карађорђе, према рачуну Кнежеве благајне имао је 13.206.801 грош и 8 пара или 550.283 дуката. Тај исти Милош је, сведочи педантни Вук Стефановић Караџић, 1815. године располагао са само 200 дуката.

Свечано отварање Велике школе: Доситеј обрадовић и Иван Југовић у средини , Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Измишљаће Милош крупне разлоге да би оправдао свој ситан рачун. Није му успело. Све добро што је изградио, изградио је на неразруши- вим Карађорђевим темељима.

Са Карађорђевом смрћу у Србији је завршено доба дивова.

Али ипак. "Изгубљено сећање пустињу храни", певао је Бранко Миљковић.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЉУДИ КОЈИ СУ ОТВАРАЛИ КАПИЈЕ СЛОБОДЕ: Подсећање на заборављене српске великане - ко су били: Јеврем Грујић, Стојан Новаковић, Јован Мишкови

06. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 15

ДРЖАВНИ УДАР СПАСАВА ЗЕМЉУ ИЗ ХАОСА: Провоцирање грађанског рата разлог за увођење личног режима

04. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 5

КРАЉ НИЈЕ ДОЗВОЛИО ДА СРБИН ПУЦА НА ХРВАТА: Укидање Устава и распуштање Скупштине да би се сачувала држава

03. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

КРАЉ НУДИ СТЈЕПАНУ РАДИЋУ МЕСТО ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ: Политичке последице злочина Пунише Рачића у Скупштини

01. 02. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације