ГРЕЈЕ ПЛАМ ПРАВОСЛАВЉА УПАЉЕН НА ЛИТИЈАМА: Навршава се три године од упокојења високопоштованог Митрополита Амфилохија

ТРИ године су прошле без митрополита црногорско-приморског Амфилохија, без вољеног Ђеда, како га је звао верни народ, а његова Црна Гора и даље - тумара.

Фото Д. Миловановић

Након пада режима Мила Ђукановића, чему је неизбрисив печат дао и сам митрополит, очекивало се, како је говорио Амфилохије, да највећа добит буде ослобођење од страха, да људи могу слободно да говоре, да се изјашњавају, да имају прилику да кажу оно што мисле.

Чинило се да су резултати парламентарних избора 2020. па потом и локалних, створили нови друштвени амбијент за национално изјашњавање, јер су претходна два пописа била мучна, ако се узму у обзир притисци и уцене Милове власти. Годинама се вештачки градио црногорски идентитет, од језика до цркве, на антисрпској матрици. Црна Гора је једина држава у Европи у којој "носећа" (црногорска) нација нема натполовичну већину у сопственој земљи.

- Зато је требало православне Србе претопити у Црногорце, а посебно када им то не успева код Албанаца, Бошњака и Хрвата - каже за "Новости" Јован Маркуш, публициста.

- Што се тиче црногорског српства и црногорства као есенције српства, најбоље су то артикулисали најрепрезентативнији Црногорци, пре свега сви до једног владари куће Петровића.

Нема сада, нажалост великог владике који тихује у вечности у крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, али ниједног часа без поклоника и поштовалаца, верног народа који долази да се Богу помоли, а са митрополитом посаветује шта и како даље. Да се подсети шта и како је говорио и како је вратио слободу вери и души, како је "варницу топлине убацио у охладнеле груди Црне Горе", препородио и угрејао јој срце православно.

Уз народ, свештенство, монаштво, архијереји Српске православне цркве љубе белу мермерну плочу испод које почива морачки тајновидац. Безброј ружа положено је око плоче на којој су белези слободе и православља. Орао раширених крила, чини се, само што се не вине изнад Подгорице и закрили је, као што је и митрополит Амфилохије брижно штитио своју паству.

- Увек је био на бојном пољу, а није имао другог оружја, осим мач језика. Тешко га је било затећи неспремног. Био је толико издвојен и особен, али се у њему препознавао његов народ. Божји дарови у њему су се скривали као сунце иза облака. Тај дубоки човек није се дао баш видети људским очима, али је свако могао у њему да види јунака и мудраца. То прожимање видљивог и невидљивог човека, увећавало је његову загонетку - каже за "Новости" књижевник Милутин Мићовић, брат митрополита црногорско-приморског Јоаникија.

Фото Митрополија Приморска

На његову харизму, каже Мићовић, обрушавале су се силе злобника и моћника овог света.

Док је држао божје службе по Црној Гори, често се около чуо лавеж побеснелих антихриста.

- Учио је Србина, Црногорца, да буде брат брату, и да буде потомак најбољих предака - каже Мићовић и подсећа да је Амфилохије дошао у Црну Гору када је изгледало да јој је и Бог леђа окренуо.

- Зачас је запалио ватру, која је тињала и чекала у дубини народне душе. Кроз његове речи, Црна Гора се сетила ко је и шта је била кроз векове. Који су имали и зрно соли у себи, радовали су се Амфилохију као божјем посланику. Тако су га и примали.

А они којима је сметала та светлост, звали су га "Ристо сатана". Његош и Ловћен били су његова мера и надахнуће. Говорили су кроз њега Петровићи, њихови јунаци, песници и црногорско камење. У свом "Гуслару", насликао га је Лубарда, пре него га је видео. Чуо се тај жалобни и витешки глас док је држао опела својим сународницима, који су побијени од братске руке и загрнутим без гроба и помена по Црној Гори, много пре него је он ризу обукао. Чуо се тај глас и по Косову и Метохији сакупљајући оне које су размакле људске звери. Праштао је уз "пјесму са сузама" и пружао руке небу и Богу, да истера зло и крволочну звер из људи. Отишао је, а све је присутнији како време одмиче. У кључним моментима свог и живота народа смогао је снаге да буде - Божји човек.

Откако је Амфилохије у Црну Гору дошао пре више од тридесет година, од тада почиње велика духовна обнова, пре свега православне вере у народу, цркава и манастира. Његово огромно наслеђе је дубоко уткано у понос Црне Горе и православне васељене.

Фото Д. Миловановић

Блаженопочивши владика је био свестрана личност - духовник, дипломата, преводилац и песник, који је имао огроман углед у свету. Па иако је свим својим бићем испунио монашки завет, предајући себе у служби Христу, остали су код њега препознатљиви морачки дух и хумор. Имао је Амфилохије једну меру човекољубља, стрпљења за свакога. Говорио би: "Ајде, благо мени, ајде, добри мој, па да се поправљамо".

Најтежи тренутак у његовом животу, кажу они који су га добро познавали, био је када је Црна Гора признала лажну државу Косово. Није могао да прихвати да се његова Црна Гора одриче свете српске земље. Онда је дошао и кобни Закон о слободи вероисповести, претња да ће светиње бити отете. Али, десиле су се величанствене литије.

Сутра помен

Поводом треће годишњице упокојења митрополита Амфилохија митрополит црногорско-приморски Јоаникије сутра у 9 часова служиће свету архијерејску литургију у подгоричком Саборном храму, уз саслужење више архијереја. Потом ће се обавити помен митрополиту Амфилохију у параклису Светог Амфилохија Иконијског, по којем је и добио монашко име.

ПОШТОВАЊЕ Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, Фото В. К.

Јубилеј прве богословске школе

У организацији Митрополије црногорско-приморске и Богословије Светог Петра Цетињског, одржава се низ духовно-културно-просветних догађаја поводом јубилеја, 160 година високошколског образовања у Црној Гори и прве богословске школе. Низ манифестација биће одржан на Цетињу, у Цетињској богословији, Подгорици, манастиру Острог и манастиру Стањевићима у коме ће бити освештана и отворена библиотека блаженопочившег митрополита Амфилохија.

Десило се чудо Божје!

Митрополит Амфилохије уснуо је 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. По сопственој жељи, сахрањен је у крипти Саборног храма у Подгорици 1. новембра, а свету литургију служио је патријарх српски Иринеј. Здравствено стање митрополита нагло се погоршало почетком октобра као последица обостране упале плућа која је била узрокована вирусом корона. Упокојио се а да сабрани око њега нису знали кад, иако су га пажљиво гледали. Није било уздаха, нити грча на његовом лицу. Одлепршао је Господу као птица.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације