КУРШУМ ЗА ГЕНЕРАЛА ПРАОЦА ВЕЛИКИХ ПОБЕДА: Припреме за ослобођење старе Србије зауставио Мајски преврат 1903. године

КАО ПРЕДСЕДНИК, Цинцар-Марковић је наставио јачање српске војске, а према новијим историјским сазнањима, за његовог мандата започела је и четничка акција у Македонији.

Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

У ишчекивању могућег македонског устанка убрзане су војне припреме. Под Цинцар-Марковићевом владом купљена је велика количина оружја и ратне опреме. Он је био уверен да је дошло погодно време за напад на Турску и ослобођење Старе Србије, а краљ Александар умногоме је делио таква убеђења. Цинцар-Марковићеве планове, укључујући и нацрт операција на југу према Косову, преузео је 1904. Радомир Путник.

Фебруара 1902, Цинцар-Марковић је, без успеха, уверавао на вишечасовном састанку руског шефа дипломатије, грофа Ламсдорфа, да је повољан тренутак за напад на Турску.

Историчарка Сузана Рајић пише да је реформска акција у Турској, којој се Русија ставила на чело, испољавала све мање наде за успех. Албанци су 1903. опколили Митровицу и убили руског конзула Шчербину. Бугарске комите су увелико харале по Македонији. Краљ је послао у Софију новинара Перу Тодоровића да испита како стоје ствари, а овај му је јавио да Бугари неуморно роваре по Македонији, да је иза свега кнез Фердинанд, а да паре стижу и од Руса. Тодоровић је писао да је устанак у Македонији духовно припреман 1902, а да је у припреми учествовала и Русија преко својих славенофилских кругова. У Македонију је, писао је, убачено 60.000 пушака.

Зато је пушке - и борце, почела да "убацује" и Србија. Већинска званична историја доводи у везу. Међутим, према скорашњим сазнањима, основе српске четничке акције у Македонији настале су у првој половини 1903, у сутон живота краља Александра Обреновића и за владе Димитрија Цинцар-Марковића. То се може закључити на основу истраживања младог историчара Уроша Шешума. На то указује правилник за четовање, са именом краља Александра, нађен код погинулих четника на Шупљем камену 1904. Шешум је утврдио да је постојало неколико десетина четника послатих да се супротставе бугарским комитама.

Радомир Путник је операције у Македонији преузео од Цинцар - Марковића , Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Слободан Јовановић пише да је, у ишчекивању македонског устанка, краљ Александар журио са војним припремама. Још 1902. наручио је 25 милиона патрона и измамио од Народног представништва ванредни војни кредит од 360.000 динара, који је, у ствари, намењивао трошковима мобилизације. Под Цинцар-Марковићевом владом наручено је још 45 милиона патрона и, уз то, 50.000 шињела и 40.000 цокула. Најзад, наручена је и једна батерија брзометних топова. Војна саветовања под краљевим председништвом била су учестала.

* * * * * * * * *

РУСКИ ЦАР ОДБИЈА ДА СЕ СРЕТНЕ СА СРПСКИМ КРАЉЕМ

СРПСКА политика, укључујући њену тежњу ка војној опцији на Балкану, побуђивала је сумњу у Петрограду. У таквим условима Димитрије Цинцар-Марковић је преузео управљање владиним кабинетом. У јесен 1902, док је озбиљна криза дрмала ранију владу, штампа је жестоко тукла по краљу, а он је говорио да се у Србији слободе не употребљавају у корист државног напретка, "већ се траже још веће слободе каквих нема ни у земљама са много дужом државном традицијом". Русијом је у то време владао цар-самодржац. Па ипак, у полудемократској Србији, информација да цар Николај неће примити краља Александра примљена је као посебно лоша вест - и у јавности, и на двору. Краљица Драга је била русофил, колико и прорадикалски плебс. Већ две године последњи Обреновић владао је уз искључиви ослонац на Русију, без подршке Беча. Његов покојни отац због тога се, како би народ рекао, окретао у гробу. Више од годину дана је званична штампа писала о Александровом путу у Петроград. И онда - ништа, возна карта је отказана.

Почео је да верује да га може спасти само јак војнички кабинет. Послао је позив генералу Димитрију Цинцар-Марковићу, који је у двору чекао краљев указ о новој влади. У суседној соби, премијер Вујић и министар финансија Михаило Поповић су владара убеђивали да не узима војно министарство и не гази у реакцију, јер ће на тај начин изгубити престо.

Краљ Александар са ађутантима , Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Саветовали су му да позове на консултације представнике свих странака, и он је то прихватио, али су они одбили да направе концентрациону владу. Тако је 20. октобра формирао владу Пере Велимировића, састављену махом од непознатих политичара. Партијци су партијашили, скупштинска већина је била "танка" и краљ се поново окренуо генералу Цинцар-Марковићу.

ДОКУМЕНТА из руског архива показују да је Петроград поручио Србији да је, дабоме, она независна држава, али да би постојала велика опасност по династију у случају "антинационалне политике" и "реакције", другим речима - у случају окретања ка Аустрији и уклањања радикала са власти. У Европи, од Бечког конгреса 1815. до Првог светског рата, тзв. мале силе у време владавине тзв. концерта великих сила биле су у ограниченој мери суверене, јер су о њиховој судбини у крајњој инстанци одлучивале велике силе. Они су, наиме, већ неко време делили власт у Србији с напредњацима. Краљев покушај да састави тространачку владу са радикалском већином није успео. На располагању су му остале само мање познате политичке личности, које су 20. новембра 1902. пристале да уђу у владу генерала Цинцар-Марковића. Задржао је пуковника Василија Антонића, шефа дипломатије, као доказ да неће мењати спољну политику. У последњој обреновићевској влади нашла су се тројица генерала, четворица радикала и по напредњак и либерал.

У Петрограду су сумњали у русофилију председника владе Цинцар-Марковића. Тим пре што је "конкурентском" Црном Гором владао књаз, будући краљ а вечити деспот, који је за себе говорио да је "русоман", па је тражено јасно и гласно изјашњавање. Зато је Цинцар-Марковић морао на поклоњење. Према документу из руског архива који цитира др Сузана Рајић, председник српске владе је у поверљивом разговору изнео руском посланику у Београду Чарикову програм свог кабинета. Нагласио је да ће унутрашња политика бити строго уставна (Русија тада још није ни имала устав - прим. аут.), да ће нови избори бити у јануару 1903, а да ће сређивање државних финансија и даље бити у центру пажње. Цинцар-Марковић је доказивао Чарикову да су гласине како је антируски расположен неосноване, да је његов деда служио 1811. при руској војсци, да је лично познавао цара Александра Првог и да он никада није одступио од породичних традиција.

ТЕШКА РУКА ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА

ЦИНЦАР-МАРКОВИЋЕВА влада имала је и свог медијског мага: био је то чувени Пера Тодоровић. Слободан Јовановић овако о томе пише: "Пошто је осамдесетих година испао из радикалне странке, он се нагло изопачио. Он никада није имао морала, него је имао само начела у која је фанатички веровао. Али и та вера у начела била је код њега више секташки бес него право одушевљење за идеју... Он, уопште, није могао да брани ниједну ствар а да не удари у личну полемику - а у полемици је имао сигурно око и тешку руку."

* * * * * * * * *

ОФИЦИРИ НИСУ РАЗМИШЉАЛИ КАО НАРОД

РУСИ су с временом стицали све повољнији утисак о Цинцар-Марковићевој влади: посланик Чариков је сматрао да ће његова влада извести земљу из стања економске зависности од Аустро-Угарске, пошто свим силама ради на томе. Извештај за 1902. показује да је извоз достигао 72 милиона швајцарских франака, шест милиона више него претходне године, а чак 24 милиона више него 1893. Извоз прерађевина од меса био је утростручен. Коначно су успостављене везе са земљама у које Србија није извозила: у Британију је, са нуле, српски извоз 1902. "скочио" на милион динара, а у Белгију са 30.000 на 2,7 милиона. Процветала је трговина Дунавом. Раније је у Аустро-Угарску одлазило 86 одсто српског извоза, а током 1902. и 1903. тај удео је пао на 79 одсто.

Цинцар-Марковићева влада била је, међутим, суочена с великим проблемима. У марту 1903, током великих демонстрација, било је мртвих и рањених, и у јавности се говорило о покољу. Слободан Јовановић пише да је било много преувеличавања, а да је погинуло пет демонстраната. Он преноси и верзију догађаја по којој је, "потакнут Драгом, краљ пошао на телефон да нареди употребу оружја, али га је ђенерал Цинцар-Марковић зауставио". Проф. Сузана Рајић пише да је све било мирно док на Калемегдану, после кошкања, неко није запуцао на жандаре. А како су жандари имали бољу џебану и знали боље да пуцају, демонстранти су извукли дебљи крај.

Краљ Алкесaндар, Драга Машин, Никола Луњевица и генерал Цинцар - Марковића у Лесковцу, Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Уследили су парламентарни избори, последњи за владе неког Обреновића, само десет дана пре преврата. На њима, Влада је постигла потпун, готово нестваран успех: ниједан опозиционар није изабран! Опозиција се жалила на неправилности, Влада се хвалила огромним бројем гласова - њени кандидати добили су 180.000, а опозициони ни 1.500.

"Народу су досадиле страначке теревенке; он је жељан мира и реда; краљ са својим неутралним режимом читао је народу у душу", писао је Слободан Јовановић, као и: "У четири ока радикали су признавали да је за Цинцар-Марковићеву владу гласало много више њихових људи него што се могло и помислити."

ГРУПА официра, међутим, није размишљала као народ. А председник владе Цинцар-Марковић, ма колико интелигентан, показао се и као наиван човек.

Све до смрти, Александар Обреновић је слепо веровао да његови официри неће прекршити заклетву. Тако је и као 26-годишњи краљ, још младић, олако прелазио преко дојава да му се приближава судњи час. За такав његов став, пише др Сузана Рајић, умногоме је одговоран и председник Владе генерал Цинцар-Марковић, који му је тврдио да завера официра против краља није могућа, да је реч о неколико усијаних глава које ће се охладити. Он није веровао доставама о завери и сматрао је својом дужношћу да официрски кор брани од денунцирања.

Новинар Пера Тодоривић је сарађивао са генералом Марковићем , Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Краљ је, у међувремену, постао опрезнији, али је председник Владе остао тврди бранитељ - колега официра и војске. Оштро се супротставио Александровом захтеву да почну хапшења осумњичених официра. Београдска полиција већ је добила своје Пето одељење, задужено, у суштини, за контраобавештајни рад - били су то зачеци службе државне безбедности, која чува уставни поредак од пучева и преврата. Полицајци су имали информације, међутим, не и овлашћења да хапсе по војним редовима.

Атентатори Душан Генчић, Антоније Антић и Драгутин Димитријевић Апис, Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

"Цинцар-Марковић, у својој охолости, није могао појмити да ће неко од официра смети да се буни против његовог режима. Петровић, као што се неки пут дешава куражним људима, није веровао у опасност, зато што је се није бојао. И он и Цинцар-Марковић волели су војску и сматрали су за своју официрску дужност да је бране од полицијских достава", пише Слободан Јовановић.

* * * * * * * * *

СМРТ НА КУЋНОМ ПРАГУ, ПРЕД ПОРОДИЦОМ

ПОСЛЕ вечере у двору. 29. маја 1903, генерал Димитрије Цинцар-Марковић отишао је својој кући у Крунској улици, позвао краља телефоном и поднео му оставку на положај председника владе. Краљ је оставку уважио, што је значило да не одустаје од хапшења у војсци. Закаснио је - упад у двор био је заказан за два сата после поноћи и, мада је аларм отад све време звонио, несрећном краљу и краљици није имао ко да помогне. Као ни генералу Цинцар-Марковићу, кога су официри усмртили на кућном прагу, пред породицом.

Брачни пар Обреновић завереници су тражили готово два сата, не успевајући да открију њихово скровиште. Дошли су на идеју да поруше двор топовима, а да се онда повуку у Топчидер, одакле би повели револуцију. Али претходна револуција из Топчидера, када је, истог датума 1868. године, убијен кнез Михаило, није успела - Гарашанинова кочија је била бржа, а Миливоје Петровић Блазнавац је успео да окупи војску, па онда и да у њеним редовима стреља кога треба. Зато је Александар Машин, девер краљице Драге, наредио да се убију министри Цинцар-Марковић, Милован Павловић и Веља Тодоровић. Краља су, ипак, касније пронашли у соби са дуплим зидом.

Жртве Мајског преврата: Никола Луњевица, Лазар Петровић, Милован Павловић и Димитрије Цинцар - Марковић, Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Слободан Јовановић пише: "У том мучном положају завереници су долазили на мисао да сруше двор топовима... Пуковник Александар Машин није то дао... Машиново је гледиште усвојено, и наредба издана да се председник владе и министар војни убију. Иако опседнути у својим кућама, они су могли неким начином ухватити везу са војском и полицијом; у том случају, цела државна машина покренула би се одједном против завереника... Цинцар-Марковић и Павловић убијени су по наредби пуковника Машина... ДВАДЕСЕТ девети мај испао је много крвавији него што су завереници намеравали. На своме последњем договору, они су одлучили само убијање Александра и Драге. Убијање председника владе Цинцар-Марковића и министра војног Павловића одлучено је тек после упада у двор - и то у оном страху и нервозности која је обузела заверенике, кад нису нашли краља у његовој ложници..."

"Завереници очито нису били стари мајстори злочина", приметио је Слободан Јовановић, "него су са заносом и јуришем људи који сами себе шибају на дела изнад њихове нервне снаге. У два часа по поноћи требало је да група двадесетосморице крене с једним батаљоном шестога пука на двор. Батаљон није стигао у речени час. Код официра се осетило колебање и стрепња. Да пресече ствар, капетан Димитријевић командовао је друговима да, макар и без батаљона, појуре трчећим кораком на двор. И у тој трци они су се сјурили на дворску капију, онако заслепљени и неодољиви као човек који чини злочин из љубавне страсти. Све што су даље радили, било је у истом таквом јуришу, у истом таквом полусну."

Пуковник Александар Машин је наредио да се ликвидирају Милован Павловић и Димитрије Цинцар - Марковић, Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Генерал Цинцар-Марковић био је невина жртва људи који су деловали омађијани и у полусну. На олтар га је принео дух ирационалности, који је затровао читав наредни век српске историје - уз тихо одобравање апологета, што интелектуалне, што примитивне провенијенције. Вероватно услед тога, велико дело генерала Цинцар-Марковића Србија је заборавила.

Препоручујемо

Друштво

0 10

ГОСПОДЕ, ДОПУСТИ МИ ДА СЕ ДРЖИМ СРПСКИ: Србима су после оба светска рата непријатељи одали почаст

02. 10. 2023. у 07:00

Друштво

1 51

ЕВРОПА ОТКРИВА "СВЕТЕ КЊИГЕ" СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Путописци су бележили - народ коме је испод части да проси

30. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 4

ТИТО ОДЛУЧИО ДА БАРАЊА ПРИПАДНЕ ХРВАТСКОЈ: Левичар који није могао са комунистима, али није хтео против њих

14. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ЗАТВОР И ПРОГОНСТВО ЗБОГ СУПРОТСТАВЉАЊА РЕЖИМУ: Човек који је живот посветио идејама развоја села и задругарства

13. 09. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације