ТРИЈУМФ КАТОЛИЧКОГ СЕПАРАТИЗМА: Од хрватске издаје 1941. до увођења диктатуре Пролетеријата 1945.

У МУЊЕВИТОМ рату од 11 дана, отпор је даван према нападу из Бугарске и у ваздуху над Београдом.

Загрепчани еуфорично поздрављају улазак Немаца, Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Према 10 немачких, југословенске снаге су изгубиле 15 авиона у првом дану од два дана ратовања. Бан Дравске бановине Марко Натлечен је 6. априла прогласио “Словенски свет”, владу независне државе, а четири дана потом, кад је проглашена хрватска државна независност, наредио повлачење југословенске војске са словеначке територије.

У научној литератури је постојала алтернативна теорија о хрватској издаји. Не треба сумњати у то да је она постојала, и то више у народу него у званичном вођству сељачке странке. Документи ту тежину више преносе на вођство Католичке цркве. У литератури је наведено да су 53 католичка свештеника, наведена по имену, презимену и месту боравка, предводила нападе на југословенску војску у овом рату. Сплитски бискуп је 6. априла Мусолинију послао поруку да ће подржати окупацију Далмације.

Хрватски  фашисти су се хвалисали, а југословенска наука настојала да то оповргне, да је у рату дошло до “хрватске народне револуције”. Мора се признати да је побуна заиста постојала, али више под вођством цркве и Чисте католичке акције. Хрватски бан је отишао са владом у британски егзил, али је шеф његовог кабинета отишао 20 километара од Загреба у сусрет немачкој војсци.

ПОЗИВЕ за формирање нове хрватске војске, дезертирање из краљевских војних јединица, слали су Немци преко усташке радио-станице Велебит на дан објаве рата 6. априла. Хрватско дезертирање из војске постало је опште, чак се и један пилот са авионом прикључио немачкој ескадрили да бомбардује положаје свога краља у Подгорици. Мачекова јединица Сељачке заштите у Бјеловару се 9. априла побунила.

Проглашење Независне државе Хрватске, Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

У књизи о “сјећањима и запажањима” усташког функционера Еугена Дида Кватерника, Јере Јареб (1995), наводи се да је његов отац Славко Кватерник захтевао од Мачека да прогласи независну државу 10. априла. Под оправдањем да су Немци против њега, он је то одбио, а кад му је Кватерник довео немачког изасланика Везенмајера, који је у Загребу тајно координирао стварање нове државе, као уверење да то управо Немци желе, он је одговорио: “Моја политичка концепција је доживјела слом, пуковниче. Ви прогласите Хрватску.” После тога су сва тројица саставила проглас члановима Хрватске сељачке странке да нову државу прихвате и прилагоде јој се. Формално, та странка се распала и пре распада државе, 6. априла, а обнављаће се тајно, тек након што су 1942. појавили први знаци да Немци могу изгубити рат. Никада се више неће дићи из мртвих. Усташе су је прогутале.

Надбискуп Степинац је био неформални заповедник у рушењу југословенске државе, Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Француски конзул у извештају од 17. априла упућеном генерала Петену, који је био на челу сателитске Француске, наводи да је од три листа (усташки “Хрватски народ”), још и католички “Хрватски глас” уздизао револуцију и позивао на побуну. Прву војску и владу су формирали Кватерник и Будак, а конзул наводи да је влада 13. априла била комплетирана.

* * * * * * * *

БОСНА ПОПРИШТЕ КРВОПРОЛИЋА СРБА

ПРВИ  усташки војни одред је Кватерник, тада најмоћнији човек надбискупа Степинца, формирао у Загребу 11. априла, а тек шест дана после тога са Павелићем долази више од две хиљаде усташа са 50 камиона. У то време се са српским становништвом већ препуцава. На Купи и Уни је видљив отпор, а француски конзул пише да је нарочито Босна позориште крвопролића између Срба и Хрвата. “У самом Загребу је све православно осумњичено и под претњом протеривања. Говори се да су Срби у Босни затражили заштиту чак и од Немаца.”

Вечина хрватског народа је ишла за својом црквом. Верници су видели да се у “хрватској револуцији” убија. Већина је ипак прихватала црквене позиве. Један од заповедника јединица Сељачке и Грађанске заштите Крунослав Батушић је, према књизи фра Отона Кнезовића, тврдио да је та војска све од 1939. припремала побуну, без знања шефа Хрватске сељачке странке Мачека. До краја 1940. то је била голема формација од 142.000 људи. Бан Шубашић је претвара у резервну снагу полиције, а тајно су је наоружавале и хрватске старешине краљевске војске. Имали су припремљен план за рушење Југославије и стварање хрватске државе, и тај план су тајили од председника странке, јер нису у њега имали поверења.

Немачке јединице улазе у Београд, Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

НАДБИСКУП Степинац је био неформални заповедник те големе армије у рушењу југословенске државе. У својим успоменама на пролазак кроз Загреб 10. априла 1941. један словеначки свештеник бележи да се у часу уласка немачких трупа нашао у америчком конзулату. Видео је да су Јевреји из горњег града одмах исељени и да је почело убијање Срба.

Слом југословенске државе је био историјски тријумф католичког сепаратизма. У Словенији су сељаци ноћу преносили граничне кочеве између италијанске и немачке окупационе зоне, даље на италијанску штету. У Скопље је бугарски цар дошао као машиновођа на локомотиви у узаврели град. Муслимани Босне су преовлађујућом већином одћутали да су преко ноћи од Југословена постали етнички Хрвати.

Српски народ је изгубио не само своју државу него и своју историју. Коначно је тријумфовао принцип религије као вододелнице нације. Неколико десетина хиљада Срба католика у Далмацији је престало да постоји 1945. Ипак се мора рећи, без немачког војног удара, та се држава сама од себе не би распала. У агонији пропадања унитарне Југославије држава би постала федеративна. И један би народ постао етнички федеративан, као Баварци и Аустријанци међу Немцима.

Накнадним научним истраживањем установљено је да намера западних савезника о одлагању планираног похода на Совјетски Савез до великих снегова, војном интервенцијом на Југославију, није успела. Шест дивизија се вратило на ранија одредишта уз совјетску границу. Тако се намера да војни пуч 27. марта одложио поход на Москву изјаловила, барем формално.

* * * * * * * *

СРПСКИ НАРОД У ВРЕМЕ ДИКТАТУРЕ ПРОЛЕТЕРИЈАТА

ОСНОВНО обележје развоја српског народа, као и свих других у југословенској државној заједници, било је прерастање заосталог сељачког друштва у полуиндустријску европску државу. Што се год може приговорити држави која је створена по облику источноевропских “диктатура пролетаријата”, у трајању од краја рата 1945. до слома комунизма 1990, то је био цивилизацијски скок у једно ново друштво, какво пре тога није постојало. По суду главног историчара модерног капитализма Фернана Бродела, све су источноевропске диктатуре биле изузетно погодан оквир за стварање индустријских друштава. Као и све друге, оне су морале имати фазу бруталне акумулације капитала, које нису биле исте као оне из ХIХ века у земљама Западне Европе, биле су сличне и горе по жртвама.

Пре четири века су “овце појеле људе”, како вели Томас Мор, за метафору грамзивости велепоседника да оранице претворе у уносније пашњаке за узгој оваца. У земљама Источне Европе после 1945, индустријске “машине су појеле сељаке”. Колективизација села је представљала социјални оквир за пљачку вредности пољопривредне производње.

Године 1937, у Србији је пољопривредни део становништва чинио 76,3% укупног друштва, према 29% у Француској. У неким деловима Југославије где је живео српски народ, тај проценат аграрног света још је и виши. У Босни и Херцеговини, према попису из 1948, у градовима је живело само 10% укупне популације, а Срби ту сачињавају само 2%. Децембра 1946. донет је Закон о национализацији, којим је почело темељно разграђивање према комунизму непријатељски расположеног грађанина. У деветомилионској Србији, само, то је изазвало “културни шок”, како каже Љубодраг Димић у студији о српској државности (2001). Тада није одмах национализовано занатство, што је урађено другом национализацијом 1948.

Фабрика авиона из Краљева премештена је у Мостар, Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

У ВРЕМА успеха индустријализације у прве две деценије, 1945-1965, село је у Југославији напустило 9.200.000 људи. Један милион Срба се преселио у Србију из других република.

Та унутрашња сеоба је више уназадила град него што је унапредила село. И град и село, каже Димић, постали су “културни хибриди”.

Изливањем ове готово десетомилионске масе сељака на градске тротоаре Србије нестаје старог грађанина. У исто време се у колективизованом селу ствара аграрни пролетаријат.

На обе стране се нови идентитет изграђује “мимикријом живота”, у граду се живи сељачки, а на селу нестаје менталитет власника парцеле - домаћина који не производи за тржиште.

То претварање бивших ратника у нове грађане Бранко Ћопић је називао “осмом офанзивом на свиленгаће”.

Да је историја позориште, онда би прерастање “старог Београда” у нови индустријски град била метаморфоза лепе ларве у ружног лептира. Књижевник Иво Андрић је стари Београд протезао до Трга Славије, где почиње периферија. Дотле су се неговале навике љубљења руку дамама, устајање господе у трамвајима кад уђе девојка, баке се називале старамајкама. У “кругу двојке” се најдуже опирао култ европских шешира. У јуришу промена друштвеног система након 1945. и та је култура полако одлазила на гробље. Кад се вратио након дугог егзила 1965, песник Милош Црњански је написао да га стари Београд “дочекује исплаканих очију”.

* * * * * * * *

ПРВИ ПЕТОГОДИШЊИ ПЛАН РАЗВИЈА ТЕШКУ ИНДУСТРИЈУ

ПРВИ ПЕТОГОДИШЊИ план развоја југословенског друштва као целине донет је 1947. Разлике су биле последица географског положаја појединих република и војне стратегије за случај рата. Тешка индустрија, која се највише односила на изградњу моћне армије, била је концентрисана у Србији и Босни и Херцеговини.

Производња камиона се, из предратне београдске фабрике, пребацује у погоне за ремонт возила са целог балканског простора, које су подигли нацисти у Марибору. Србија је касније изградила моћну фабрику камиона у Прибоју. У исто време се завршава мамутска фабрика алуминијума у Фужинама. Немци су намеравали да од довоза балканског боксита ту производе 200.000 тона алуминијума годишње, према 500.000 које су Сједињене Државе тада у целини производиле. Босна и Херцеговина је добила велику железару у Зеници и увоз гвоздене руде и квалитетног угља железницом са морске обале. Та челичана је од почетка била и остала нерентабилна.

Фабрика камиона из Раковице завршила је у немачком погону у Марибору, Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Слично је и са другом, у Смедереву, која је имала неку предност јер су се речним бродовима и руда и угаљ довозили јефтинијом пловидбом. Србија је изграђивала обојену металургију, на првом месту олово и цинк у Приштини (Косово и Метохија) и бакар у Бору. У Нишу се изграђује “Електронска индустрија”. Први радио-апарати су продавани ударницима и заслужним грађанима, и тако вршили функцију цивилизовања. Бродоградња се концентрише у бивше италијанске погоне у Ријеци и Пули, а Бока Которска у том погледу стагнира.

КОД ТРАВНИКА израста нови “град топова”, око Сарајева погони за производњу тенкова, у Мостару велика фабрика авиона. У свим тим радионицама први учитељи су из крагујевачке фабрике оружја. Изградња индустрије по систему петогодишњих планова трансформише се од 1965. До тада је Србија изградила индустрију мотора и возила (трактори, камиони, аутомобили), машина (Ниш, Београд), петрохемија (Панчево, Нови Сад).

Колкетивизација по свјетском моделу није успела, Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Врло је касно почела критика система планирања, чији је слом започео након 1965. У познатом Меморандуму Српске академије наука и уметности 1986. оцењено је да је планирање темељито разорено (иако се формално одржавало). За другу половину шездесетих план није донет, “а каснији петогодишњи планови, без неопходне подршке средстава и мера, остале су декларације које никог нису обавезивале”. За то време, број Срба у Хрватској, од четвртине становништва после 1881, 1991. спао је на 12%.

Призори из конолизације Војводине 1946. године , Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

До избијања грађанског рата 1991, у Србију се из Босне и Херцеговине уселило око милион људи. До пописа 1981, преселило се у Србију 266.637 Срба и у Хрватску 205.542 људи.

Годишње је тај егзодус немуслиманског становништва износио 13.500 становника. У Србији се они углавном тискају у градове, сем мањег броја колонизованог у Војводини. Тако је у Србији број пољопривредног народа, од 74,7% из пописа 1948, смањен на 56% године 1961.

Препоручујемо

Друштво

2 10

ХРАБРИ, ДИСЦИПЛИНОВАНИ И ИЗДРЖЉИВИ: Европске и америчке извештаче српски војници пленили својим родољубљем

01. 10. 2023. у 07:00

Друштво

1 19

ПОТОМАК НЕМАЊИЋА ШЕФ БЕЧКИХ АГЕНАТА: Најбоље путописе о Србији из 18. века бележили су Аустријски обавештајци

29. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 1

СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ ЗАПОЧИЊЕ ПЕСМОМ: Филип Вишњић и Вук Караџић у Клесању наше историје

24. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 4

МИЛОШ ЈЕ БИО ГОСПОДАР ЖИВОТА У СРБИЈИ: Да ли су обрачуни између Карађорђа и опозиције узрок пропасти Првог устанка

22. 09. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације