ЦРВЕНА АРМИЈА РЕШАВА ОДЛУЧУЈУЋУ БИТКУ ЗА СРБИЈУ: Први наговештаји разлаза на релацији између Београда и Москве

У РАЗГОВОРИМА са Стаљином склопљен је споразум о начину уласка Црвене армије у граничне пределе Југославије.

Договор о подели света на Јалти: Черчил, Рузвелт и Стаљин, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Тито се тог дела разговора сећао на следећи начин: "Једна од првих ствари о којој смо дискутовали било је питање заједничких операција између наших двеју војски. Било је то у његовој канцеларији у Кремљу... Даље, договорили смо се колики дио Југославије да се ослободи заједничким снагама, докле њихове трупе иду, а докле наше и коначно колико времена њихове трупе да остану код нас. Ту смо утврдили да нам они дају као помоћ за ослобођење Београда један тенковски корпус, а да затим њихове снаге напусте Југославију, пошто буде ослобођен Београд и тиме буде учвршћено њихово лијево крило за напад на Будимпешту. Послије ових разговора заједнички смо написали коминике, у коме је горњи споразум прецизиран..." Тај договор је додатно операционализован у Крајови 5. октобра 1944. Из наредби које је Ј. Б. Тито упутио из Крајове војним командантима било је јасно да су операције Црвене армије и НОВЈ у Србији биле усаглашене.

Позив Црвеној армији да закорачи и на простор Југославије из међународних разлога дефинисан је као совјетска "молба". Тиме је учињен преседан који је и друге савезнике политички и војно обавезивао. Сагласност за улазак на територију Југославије тражена је од Националног комитета ослобођења Југославије, а не од краљевске владе у избјеглиштву. Тим "формалним чином" Совјетски Савез је додатно појачао међународну позицију Тита и покрета на чијем се челу налазио и посредно признао нову Југославију. [...]

КАСНИЈЕ, ПРИСЕЋАЈУЋИ се боравка у Москви, Тито је први сусрет са Стаљином описивао као "врло хладан", на моменте "мучан". Основним разлогом за то сматрао је поједине телеграме које је током рата достављао Коминтерни. "...Стаљин ме је почео да увјерава како треба да вратимо краља Петра на пријестоље. Мени просто крв удари у главу, како може да нам то савјетује. Прибрао сам се, па сам му одговорио да је то немогуће, да би се код нас народ побунио, да је он у Југославији оличење издаје, да је побјегао и оставио народ у најтежим часовима, да је династија Карађорђевић омражена у народу због корупције и терора. Стаљин ћути па ми онда рече кратко:

- Не морате га вратити за сва времена. Привремено, па му послије ударите у згодном тренутку нож у леђа... Стаљин ћути, па ми онда поставља директно питање:

- Реците ми ви, Валтер, шта би ви радили ако би се Енглези збиља силом искрцали у Југославији?

Ја сам му одговорио да бисмо им дали најодлучнији отпор. Стаљин је ћутао. Очигледно да му се овај одговор није допао..."

Сећао се да су Стаљинове процене, засноване на недовољном познавању југословенских прилика, биле различите од његових ставова када је у питању прецењивање снаге буржоазије у Србији и спремност да се краљ Петар II привремено прихвати. Независно од тога, Титов боравак у Москви представљао је де факто признање народноослободилачког покрета и изведене револуционарне смене власти.

Први сусрет Тита и Стаљина је био "хладан и мучан“, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Незнатно по одласку Ј. Б. Тита из Москве два догађаја од важности за даљи развој прилика у Југославији готово да су се слила у један. На састанку одржаном у Москви 18. октобра 1944. владе СССР и Велике Британије "сагласиле" су се "да у Југославији воде заједничку политику у циљу концентрације свих снага у борби против Немаца који се повлаче и у циљу решавања унутрашњих тешкоћа Југословена путем уједињења југословенске краљевске владе и народноослободилачког покрета". У Москви је договорено да политички утицај Москве и Лондона у Југославији буде подједнак. Тиме је најдиректније "отворен" простор за нови споразум Тита и Шубашића. Али само два дана касније, 20. октобра 1944, било је јасно да је британска политика једнаког политичког утицаја у Југославији поражена. Победа у Београдској операцији била је заједнички тријумф Црвене армије и Народноослободилачког покрета у борби против фашизма. Тим чином партизански покрет је добио одлучујућу битку за Србију.

* * * * * * * *

ТИТО ТРАЖИ ДОЗВОЛУ ДА АМНЕСТИРА "ХРВАТСКЕ ДОМОБРАНЦЕ"

У ДАНИМА КОЈИ су непосредно следили, Ј.Б. Тито се 29. октобра 1944. године писмом обратио совјетском државном и партијском врху скрећући пажњу на екцесе који кваре добре политичке односе и војну сарадњу. По свему судећи, указивање на пљачку, девастирање имовине, игнорисање органа народне власти, недисциплину, "незгодне поступке" појединих припадника Црвене армије Тито је сматрао својом "комунистичком дужношћу". Скренуо је пажњу Стаљину на "многобројне незгодне поступке" неких војника и официра Црвене армије, уз напомену да то "нашој војсци и нашем народу пада тешко на срце, с обзиром на то што наш народ и војска обожавају Црвену армију, идеализују је". Тито је сматрао да екцеси настају као последица чињенице да приликом уласка у Југославију делу црвеноармејаца није речено "да Југославија није ни Румунија, ни Мађарска, па ни Бугарска, већ земља која је од првих дана, још пре напада на Совјетски Савез, дала снажан отпор немачким и другим окупаторима". Понашање као да је у питању непријатељска земља, мешање у унутрашња политичка питања, ослобађање затвореника које је ухапсио народноослободилачки покрет, запоседање фабрика, демонтажа машина и одношење алата неки су од инцидената на које је Тито скретао пажњу. При том је истицао да се нова Југославија једино може ослонити на СССР и његову "ефикасну помоћ". На исти начин иступао је и Милован Ђилас.

Совјетско руководство на челу са Стаљином 1946. године, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

У одговору који је датиран 31. октобра 1944. Стаљин је подсећао на велике жртве и напоре које улаже Совјетски Савез да би помогао новој Југославији и да отуда "поражава чињеница да се појединачни инциденти и грешке појединих официра и бораца Црвене армије код вас генерализују и примјењују на целу Црвену армију".

СТАЉИН ЈЕ ПРИМЕДБЕ доживљавао као увреде армије која "помаже да протерате Немце и која крвари у борбама против немачких освајача"... Наведено, како се показало, није била само "епизода", већ "случај" који неће бити лако превладан у односима два политичка и државна руководства.

Контакти су у новембру и децембру 1944. постали интензивнији. Титово писмо Стаљину и Молотову, упућено 12. новембра 1944, изражавало је захвалност због савета да буду амнестирани четници Драгољуба Михаиловића. Тито је истицао да је савет "политички од огромне важности" и да доприноси не само унутрашњој консолидацији земље већ има и међународни значај. У складу са тим писао је да сматра важним да амнестија буде дата и "хрватским домобранцима", као и свима другима који положе оружје. Такви ставови говорили су у прилог тезе да је Тито добро разумео међународни контекст и уклопио се у њега...

Непосредно после тога Тито је захвалио Совјетима на датом оружју, тражио је нове контингенте наоружања, исказивао наду да ће Совјети упутити своје војне стручњаке неопходне у процесу преоружања, реорганизације и формирања савремене армије, честитао рођендан вођи свих комуниста света. Одлазак делегације НКОЈ у Москву почетком јануара 1945. и разговори које је њен шеф Андрија Хебранг имао са Ј. В. Стаљином били су несумњив знак да су односи југословенске револуционарне владе и совјетског државног врха уздигнути на виши ниво... Део разговора тицао се етапног формирања Балканске федерације чије би чланице биле Југославија, Бугарска и Албанија.

* * * * * * * *

АПСОЛУТНО УВАЖАВАЊЕ ВОЂЕ КОМУНИСТА ЧИТАВОГ СВЕТА

ПРИВРЕМЕНА ВЛАДА Демократске Федеративне Југославије формирана је 7. марта 1945. Њеним настанком престао је дотадашњи паралелизам влада. Тито је уважио сугестије Лондона да у владу уђе Милан Грол са циљем да у њој буде и један истакнути представник српског грађанства. Совјети су, опет, Грола сматрали великосрбином, присталицом монархије и политичарем који ће спутавати рад владе. Коначни састав Привремене владе ДФЈ, у којој су комунисти држали све кључне ресоре, био је заснован на властитим проценама КПЈ и није био последица "консултовања" са СССР. Такво "самостално" понашање југословенских комуниста било је критиковано у Москви која је очекивала обавезно "консултовање" по свим питањима. У складу са тим, и прво обраћање председника Привремене владе ДФЈ Јосипа Броза Тита оцењено је у Москви као "не баш сасвим задовољавајуће" и "безбојно". За делове "Декларације" који су говорили о доприносу СССР истицано је да не одговарају стварним чињеницама и да "прећуткивање" неће донети користи демократској Југославији.

Улазак Црвене армије у ослобођени Београд , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

У одговору на совјетске критике Политбиро ЦК КПЈ и Јосип Броз Тито су 15. марта 1945. још једном истакли да "за Југославију постоји само један пут: ићи само са Совјетским Савезом и под његовим руководством". Том приликом је напоменуто да ће убудуће сва питања бити решавана тако што "ћемо се савјетовати са Вама". Највећом грешком оцијењено је "прећуткивање у Декларацији огромне ослободилачке улоге, политичке и материјалне помоћи нашој земљи од стране Совјетског Савеза". Грешком је сматрано и недовољно информисање СССР о "југословенским мјерама и намјерама". [...]

Током 1945. и у првим месецима 1946. године односи Тита и Стаљина били су у знаку апсолутног уважавања ауторитета "вође комуниста читавог света" и ослањања на СССР као најближег идеолошког, политичког и економског савезника. Контакти су одржавани путем непосредне преписке Тита и Стаљина, преко партијске преписке и веза КПЈ и СКП(б), државном линијом сарадње, у сфери идеологије где је Стаљинов ауторитет био неприкосновен. Извесни неспоразуми око понашања совјетских официра и стручњака, захтева за консултацијама, економској сарадњи по "светским ценама" свесно су потискивани. Није било ни критичких опсервација о односима који владају у комунистичком покрету и између земаља у којима се изграђује социјализам (СССР и земље "народне демократије"). Уочљиво је да је у том периоду готово сасвим ишчезло Стаљиново незадовољство југословенским партијским и државним руководством.

СЛЕДЕЋИ СУСРЕТ Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Стаљина уследио је током боравка југословенског председника у Москви од 5. до 17. априла 1945. Тито је 11. априла 1945. потписао Уговор о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи између СССР и Југославије. У питању је био међународни правни акт који је, истовремено, био темељ југословенске спољне политике и основа међународне независности нове Југославије. Почивао је на принципима које је афирмисала савезничка антифашистичка коалиција и био је основа на којој су СССР и земље "народне демократије" темељиле своју безбедност у послератној Европи. За самог Тита ослон на СССР био је начин да у будућности југословенски народи обезбеде "свој слободни развој", а потписани уговор "основа мирног изграђивања наше будућности" и остварење "тежњи да југословенски народи живе у тијесном пријатељству са великим совјетским народом". Остала је непознаница о чему је све Ј. Б. Тито разговарао са својим домаћинима.

Тито је у Москви добио почасти које према протоколу припадају страним државницима. У његову и част југословенске владине делегације Ј. В. Стаљин је приредио ручак коме је присуствовао цео совјетски државни врх (Ј. В. Стаљин, В. М. Молотов, А. И. Микојан, Л. П. Берија, Г. М. Маљенков, Л. М. Каганович и други). Тита је примио и председник Президијума врховног Совјета СССР М. И. Калињин. Веома шкрти извори говоре да су током посете потврђени срдачни односи, исказана нада да ће потписани уговор доприниети слому нацистичке Немачке и "послужити" успостављању "чврстог мира и сигурности у Европи"...

Уговор је сматран доприносом јединству "слободољубивих народа" и поузданом основом за даљи развој економских односа, културне сарадње, пријатељства, безбедности...

* * * * * * * *

ЧЕРЧИЛ ОДУСТАЈЕ ОД ТРКЕ ЗА УТИЦАЈЕМ У ЈУГОСЛАВИЈИ

О МОГУЋЕМ САДРЖАЈУ разговора које је Тито имао у Москви мало се шта могло наслутити и из информација којима су располагале западне дипломате у Београду и Москви. Као и приликом Титове прве посете СССР, Запад је био изненађен и затечен. У Лондону је та посета доживљена као јасно определење Југославије да напусти "равнотежу" успостављену кроз "политику компромиса" и сврста се уз СССР. Британци су сматрали да посета има "војни и политички карактер". В. Черчил је закључивао да "нема сврхе утркивати се са Русијом у пружању максималне помоћи маршалу Титу". Он је сматрао да треба препустити да се Тито убудуће "ослања пре свега на Совјетски Савез".

Анализирајући расположиве чињенице, амерички амбасадор у Москви Хариман је потенцирао да је то Титова "прва посета овде као страног званичника" и да отуда и за Москву она има функцију значајне "политичке демонстрације" и својеврсног признања.

Тито, генерал Фицрој Меклајн и маршал Толбухин у ослобођеном Београду, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Хариман је закључивао да крај рата напросто намеће потребу да се у оквиру "непосредних консултација између совјетских вођа и Тита" размотри неколико хитних питања "у вези са Титовом спољном политиком". Као могуће теме разговора Стаљина и Тита, Хариман је на прво место стављао "врло битно питање" аустријске Корушке. Претпостављао је да друга важна тема Титових разговора у Москви може бити везана за прилике у Јулијској крајини (Венеција Ђулија). Из анализе совјетске штампе, Хариман је закључивао да је споразум Черчила и Стаљина из октобра 1944. све мање прихватљив за Москву и да отуда и тема о јужнословенској федерацији, коју би чинили Македонија, Бугарска, Југославија и Албанија, може бити једно од важних питања у разговорима Стаљина и Тита.

О ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ЗАХТЕВУ да се образује "савез" Југославије и СССР који би био сличан англо-совјетском споразуму из маја 1942. Хариман је сазнао од Вишинског 9. априла 1945. и о томе одмах известио Вашингтон. Хариман је напомињао да је смисао савеза "борба против агресије" и да он, према добијеним информацијама, неће бити у сукобу са начелима "светске организације".

Британски амбасадор Стивенсон је крајем априла извештавао из Београда о Титовим утисцима да је посета Москви "врло добро протекла"... И "британски човек" у влади Демократске Федеративне Југославије Иван Шубашић сматрао је да потписани споразум не значи да је политика Југославије искључиво оријентисана према СССР.

Тито потписује уговор о пријатељству и сарадњи са Совјетским Савезом , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

На крају, остаје чињеница да је Тито по повратку из Москве на састанку Политбироа ЦК КПЈ од 23. априла 1945. био изразито оптимистички расположен. "Сјајно су нас примили. СССР ће нас помоћи у сваком погледу. Уговор је у СССР има(о) огроман одјек. Народ СССР воли Југославију."

Аверал Хароман, амерички амбасадор у Москви , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Говорећи 10. јуна 1945. на ванредном заседању председништва АВНОЈ, Тито је потписивање уговора означио као резултат давнашњих тежњи народа "које су изражене у дуготрајној борби народа кроз 25 година". Ненародне режиме је оптужио за покушаје да Југославију "што више изолују од правих пријатеља" и означио да је влада ДФЈ својом "првом дужношћу" сматрала потребу да осигура земљу од сличних "катастрофа" које онемогућавају мирни развитак и изградњу. Тито је посебно нагласио да потписивање Уговора о узајамној помоћи, пријатељству и послератној сарадњи, као право југословенских народа стечено у рату, није наишло на разумевање Запада. Такво држање дојучерашњих савезника он је упозоравајуће означио неправдом која се "дубоко усађује у душу наших народа и врло се тешко заборавља". [...]

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације