И МИ СМО УМРЛИ СА ВАМА, ДЕЦО МОЈА: Помен Милану и Кристини Панић и Далибору Тодоровићу у Дубони

МИРИСЕ њихових душа проносио је мирис тамјана из Цркве Светог Николаја, у центру села. У тихој молитви маленог храма, испричана је њихова неиспричана прича. У пламену свећа, пламтели су њихови недосањани младалачки снови и планови.

Помен, рођаци доносе цвеће и свеће за убијене у масовном злочину, Фото Н. Скендерија

Испод сјајних ореола светаца, надреална слика: црнина се слила испод икона на четрдесетодневном помену Далибору Тодоровићу, Милану и Кристини Панић. Сви убијени у једном трену. У једној ноћи. Оној ноћи коју су обележили јауци родитеља и родбине.

Тодоровићи су изгубили јединог сина. Панићи обоје деце. Куће им затворене. Била је то и трагедија Дубоне, младеновачког села добрих домаћина. Била је то трагедија и Србије.

Помен је, јуче, најпре обављен у цркви. Заједнички помен за троје младих људи. За њихову младост, пресечену рафалима комшије, готово вршњака, Уроша Блажића. Ко зна колико пута су звона са храма ударала на жалост. И ко зна колико ће времена протећи да звоне на радост. У породицама убијених звониће док њихови најдражи дишу. До последњег удисаја.

- Страшно, децо моја, много је страшно - каже свештеник Мирослав док, после помена у цркви, прилазимо месту злочина.

И овде, испред школе, где је убијено троје младих, траје молитва. За уморене душе и спас села у коме је заустављен живот. Траје тиха молитва на улазу у школу. Монаси и монахиње манастира Раиновац моле се. Нека деца и њихови учитељи отворили врата школе. Чини нам се као да желе да се њихови некадашњи ђаци и њихов смех, врате. Између тих, отворених школских врата, окупљена црнина. Уз клупе под липом, где су страдали некадашњи ђаци ове школе, цвеће и свеће. На школском зиду, према улици, три лика у муралу. Милана и Далибора сви препознају.

Кристина, између њих, још треба да добије аутентични изглед. Архитекта Огњен Костић завршио је највећи део посла.

- Као да су се из живота спустили на овај вечни зид - каже Миломир Прокић. - Овај мурал није само сећање. Мурал је и опомена да се овакво зло никад никоме не догоди. Нема сата ни дана да овде неко не сврати и подсети на страшну ноћ кад су покошена наша лепа деца, као пролећни цветови. Никада овде неће бити исто. Та деца су били наша нада. Понос и украс.

Наша добра деца. Речи секу. Речи звоне. Речи савијају и оне који убијене никад познавали нису.

- Да сте их познавали, жалили бисте за њима, као да су вам најрођенији - каже Прокић.

Туга је притисла Дубону. Четрдесет дана прошло, а, као да је било јуче.

- Свака наша прича почиње и завршава се са том трагедијом - говори Прокић.

- Све почиње од те ноћи и завршава се. Ноћ је пала на Дубону, ето. И кад се једни другима јављамо, не јављамо се гласом. Само подигнемо руку. И, само ћутимо. Све је стало. А мора нешто и да се ради.

Кад ће томе доћи време, ко зна. И старе липе тихују у црквеној порти. Родитељи убијених Панића, брата и сестре, Милана и Кристине, и њиховог друга Далибора Тодоровића нису били на поменима у цркви и месту злочина. Немерљиви бол понели су, из породичних кућа, на гробове деце. Сударали су се јауци и, трајали...

И само небо се постарало да облаци не пригуше јауке.

- И ми смо умрли с вама, децо моја - одјекивало је са гробова убијене деце. Цвеће, свеће. И сузе младости окупљене око три незарасле ране Панића и Тодоровића, текле су, непресушно.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ОЧЕКУЈУ СЕ ГУЖВЕ ПРВОГ МАРТОВСКОГ ВИКЕНДА: Огласио се АМСС, ево какви су услови за вожњу

07. 03. 2026. у 08:07

Друштво

0 0

СЛАВИМО МЕСНЕ ПОКЛАДЕ: Обичаји кажу да се на једно не сме заборавити

07. 03. 2026. у 07:26

Друштво

0 1

СПРЕМИТЕ СЕ ЗА ПРЕОКРЕТ: Детаљна временска прогноза Ивана Ристића

07. 03. 2026. у 07:19

Друштво

0 3

ОД ЗИМЕ ДО ЛЕТА У ЈЕДНОМ ДАНУ: Температура данас у минусу, па иде до 20 степени

07. 03. 2026. у 00:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације